МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)
 

 
Сви смо ми једно тело, без обзира на разлике на стање, тј. и сироти и богати, и знатни и незнатни, и образовани и необразовани. Ми треба да волимо једни друге као себе саме. Једио смо тело многи (1 .Кор. 10,17). Љубите једни друге (Јн.15,17), заповедио је Господ. Међутим, наше самољубиво, гордо, дрско, зло, мрачно, мртво, мутно и многострасно срце се тим речима снажно противи на делу у свакодневном животу, у животним сукобима са ближњима. Стога га треба распињати и презирати, одсецајући своју вољу и у свему следовати вољу Божију.
 
*
 
Многострасно срце наше воли насладе и спокојство. Оно не подноси горчине и жалости и не воли да нас други узнемирују, на пример, да нас моле да нешто учинимо. Господ, пак, заповеда да се одбацује греховни покој тела и да будемо слуге свима. Он је сам показао пример, тј. није знао за одмор на земљи у своме служењу нашем спасењу. Апостоли су такође пример, нарочито апостол Павле.
Наше срце често спава на молитви. Спољашњи човек се моли, али пе и унутрашњи. Ми се често па молитви само улагујемо језиком.
 
*
 
Обукавши се у Христа вером и Причешћем Светим Тајнама, ја постајем словесан и чврст као стена. Христос је за мене пунота свих добара. И најглавније, Он је слатки и преслатки живот и мир који превазилази сваки ум (Фил.4,7).
 
*
 
Тело цвета, а душа вене. Тело се шири, а душа је у тескоби. Тсло је пресито, а душа гладује. Тело је дотерано, а душа неуредна. Тело мирише, а душа заудара. Тело се разлива од смеха, а душа је у певољи. Тело је на светлости, а душа у мраку, у адском мраку. Савремено лажно просвећење удаљује од истинске Светлости, која обасјава свакога човека који долази на свет (Јн.1,9). Оно не приближава Христу. А без Њега је безвредно сво образовање.
 
*
 
Наш стари човек се са старим ђаволским делима постојано налази са нама и делује смртоносно. Ми се на црквеној катедри бавимо тим старим човеком и његовим делима да би сви који нас слушају могли да познају себе и прелест страсти, те да у себи убију старог човека помоћу благодати Божије. Они не треба да се занимају новостима овога света, које нису наше дело. Ми све учимо да познају Бога и да га заволе свим срцем, а ближњега као самог себе. Међутим, са љубављу према Богу и ближњему није спојиво самољубље. Стога ми, по учењу Спаситеља, поучавамо да треба да се одрекнемо себе и распнемо тело своје са страстима и похотама. Ето старе речи, а можда и нове, у зависности како се употребљава, тј. да ли указује на савремене страсти и похоте људске или уопште и без указивања говори о неопходности да се разапне стари човек.
 
*
 
Хула на светињу или помисли телесне нечистоте јесу од ђавола. Када те смрад из адског бездана буде узнемиравао и гушио, ти се убеди и поверуј срцем да се ради о ђаволском делу. И од тебе ће одступити прљавштина. Нека те Господ просвети и утврди.
 
*
 
Историја избрања и одбацивања Јевреја показује истину да Бог верне уздиже и велича, а неверне и незахвалне понижава и одбацује, као и истину да је веран у својим обећањима и опоменама.
 
*
 
Онај ко је украсио небо звездама, неће ли још више украсити своје мислено небо – Пресвету Дјеву Богородицу? Онај ко је ишарао земљу разноврсним цветовима и залио је миомирисима, неће ли украсити своју земаљску Мајку многоврсним цветовима врлина и умирисати свим духовним ароматима? Хоће. И Владичица се “показала небом и храмом Божанства”, украшена свим красотама и мириснија од свих земаљских аромата. О, кад би Божанствена доброта и мене наказног украсила ради молитава Пречисте своје Мајке. О, кад би и мене прљавог умирисала! Богу је све могуће. И ако греси ваши буду као скерлет, убелићу их као снег (Ис.1,18).
 
*
 
Адам се погордио и пожелео да буде бог. Он је и умро због своје гордости. Син Божији се смирио до смрти и оживио палога. О, бездана смирења! Адам и Ева су стомакоугађањем себе погубили. Господ је, пак, за њих постио и умро да би их оживео. Они су показали непослушност, а Христос је испунио послушност.
 
*
 
“Видећи како се Бог на необичан начин очовечио, уклонимо се од сујетнога света и управимо ум на Божанске ствари. Јер, Бог сиђе на земљу да би нас узвео на небеса…” (Акатист најслађем Исусу, конд. 8). Ђаво, пак, и тело вуку ка земљи! Христос позива и вуче ка вечном животу, а ђаво вара привременим животом и прилепљује привременом. Он вечно скрива у мрак и на човека наводи неверовање у вечни живот. Примећујте његове замке и немојте се заваравати земаљским животом.
 
*
 
У садашњем стању човек је сав прожет гордошћу, лукавством, маловерјем, сумњом, неверовањем, непослушношћу, лакомисленошћу, злобом, блудом, завишћу, лакомошћу, тврдичлуком, лењошћу, а понекад малодушношћу, унинијем, крађом, лажју и хулом. Велики труд стоји пред сваким Хришћанином како би се очистио од гадости и трулежи страсти.
 
*
 
Ђаво се у нас обично усељава кроз лажну помисао или лажну мисао и греховну жељу. Потом он делује у нама и узнемирава нас. Он је прост. Неће ли се утолико пре у нас уселити Господ Бог духова кроз једну мисао и истиниту и свету љубав. Он се налази у нама, делује у нама и постаје све за нас. Према томе, моли се без сумње и просто, тј. у простоти срца и без двоумљења. Ми треба да се лако молимо, као што лако мислимо.
 
*
 
Све људске неправде препусти Господу. Јер, Бог је Судија. Ти, пак, усрдно и од чистога срца воли свакога. Сећај се да си и сам велики грешник и да ти је неопходна милост Божија. Да би, пак, заслужио милост Божију ти треба на сваки начин да будеш милостив према другима. Нека буде! Господ је све за свакога од нас: и Судија, и дарежљиви Давалац дарова, и милост, и очишћење грехова, и светлост, и мир, и радост и крепост срца.
 
*
 
Господе, дај ми да свагда волим свакога ближњега као самог себе, да се ни због чега на њега не озлоједим и да не служим ђаволу. Дај ми да разапнем своје самољубље, гордост, лакомост, маловерје и остале страсти. Нека нам име буде узајамна љубав. Нека верујемо и нека се уздамо да је за свакога од нас Господ све. Нека се не бринемо и не узбуђујемо ни због чега. Буди нам, Боже наш, једини Бог срца нашега и осим тебе нико други. Нека будемо међу собом у јединству љубави, као што и приличи. Нека све што нас раздељује једне од других и одвраћа од љубави буде презрено као прах који се гази ногама. Нека буде! Бог нам је подарио самог себе. Он живи у нама и ми у Њему, по Његовој истинитој речи. Шта ми онда још неће дати, шта ће поштедети, чега ће ме лишити, у чему ће ме напустити? Господ ме напаса, и ничега ме неће лишити (Пс.23,1). Како да нам с Њиме и све не дарује (Рим.8,32)? Стога буди врло спокојна, душо моја и ништа немој да знаш осим љубави. Ово вам заповедам: да љубите једни друге (Јн. 15,17).