МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)
 

 
Ништавна је милостиња човека који је не даје добровољно. Јер, вештаствена милостиња није његова, већ је Божији дар. Њему припада само расположење срца. Отуда ће се многе милостиње показати скоро испразне, с обзиром да нису даване добровољно, већ са жаљењем и неуважавањем личности ближњега. И многи гостопримци ће се показати сујетни услед лицемерног и таштог опхођења са гостима. Ми треба са срдачним расположењем да приносимо жртве своје на олтар љубави према ближњем: Јер Бог љуби онога ко добровољно даје (2.Кор.9,7).
 
*
 
Враг убитачно делује на срца људска, поред осталог и кроз спољашњу природу. Он је на Јова деловао ветровима, водом и огњем. Од сплетки вражијих понекад куће горе, бродове и домове потапа вода, грађевине руше ветрови. У влажно време под окриљем влажности и спарности, враг подмукло ради против наше унутрашњости, отежавајући је, стешњавајући и погађајући неосетљивом равнодушношћу за све свето и истинито. О, како су многоврсне сплетке кнеза ваздушне власти. Понекад их је тешко и распознати!
 
*
 
Покварен човек непрестано хоће да једе, пије и непрестано да увесељава свој поглед, свој слух, свој мирис и пипање. Телесни људи задовољавају себе бираним јелима и пићима, позоришним представама, музиком, пушењем, лепим здањима и спољашњим блеском. Међутим, украшавање свештених предмета [у цркви] није грешно. Напротив, оно је свето и поучно с обзиром да узводи Богу, исто као и свештено певање, кадиони мирис, сјај и блесак украшеног храма и све његове утвари. Будући да је назначено да служи слави Божијој и побуди побожних осећања, оно није грешио, већ свето. Али, у свету све служи телесном, исквареном човеку и стога удаљује од Бога. Искварено срце тражи прљава телесна осећања и бива удовољено. Искварен разум тражи знање које је сагласно његовој искварености и њему удовољавају. Искварена машта и памћење траже слике које су им сагласне и њима удовољавају. Све је то стари човек и – дела старога човека. Но, ми Хришћани смо нова твар (2.Кор.5,17), или народ задобијен (1.Пт.2,9), нови људи, обучени по Богу у праведност и светост истине (Еф.4,24). Ми треба да са себе свучемо старога човека са његовим (поменутим) делима, те да поступамо против његових жеља и пожуда.
 
*
 
Када читаш наглас народу дуго молитвено правило, непријатељ ти збуњује срце и гуши реч на уснама мишљу да не разуме многе речи и да је читање молитава само узалудно губљење времена. Очигледна бесмислица. А шта је са Духом Светим, Учитељем сваке истине? Зар Он остаје беспослен и не делује просветитељски на срца људска? Није ли ти се десило да и сам доживиш озарење срца Духом Светим? Ти раније ниси схватао неке речи и изразе. Потом ти је, међутим, Дух Свети отворио ум да разумеш раније неразумљиве речи и изразе. Одједном ти је светлост просветила срце. Веруј да исто бива и са другима. Читај са одлучношћу срца и без сумњичавости. Сеј семе, а Бог ће дати да порасте.
 
*
 
Многоврсни су теснаци ускога пута. Хоћеш ли да се молиш – непријатељ те стешњава духовно и физички. Хоћеш ли по дужности да пишеш проповед – стешњава те лењошћу. Одасвуд тескоба. Дим адски се упиње да замрачи и притесни душу, чак и кад је пред тобом Света и Страшна Жртва, када се њоме причешћујеш и при вршењу Светих Тајни. Уколико је важније свештенодејство, утолико силније и јаросније напада непријатељ.
 
*
 
Бог је Доброта, као неисцрпно миро. Духовни свет је развој те доброте, као океан мирисног мира. Вештаствени свет – исто. Како да се не надамо да ћемо добити све добро од такве Доброте? Као миро разлио се Господ добротом по свим створењима и сам се ни мало није исцрпео.
 
*
 
Пред наступање великих празника треба бити нарочито пажљив према себи. Непријатељ се унапред стара да охлади срце према предмету празнованог догађаја како га Хришћанин не би могао срдачно успоштовати са срдачним размишљањем о његовој суштини. Он на нас делује или кроз атмосферу или кроз унету храну и пиће или кроз своје распаљене стреле, које обилно убацује у срце и које силно пеку целога човека. Због њих се осећају лукаве, прљаве и хулне помисли и одвратност срца према предмету славља. Непријатеља, пак, треба надвлађивати принуђивањем себе на богомислије и молитву.
 
*
 
Када ти за време молитве враг буде изазвао снажну жељу за храном, ти презри вештаствени и нервни надражај, силно оснажи срце своје у молитви и распламсај га вером и љубављу. Потом кушачу реци Спаситељеве речи: Не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божијих (Мт.4,4). Молитва је моја најбоља храна, која снажи и просвећује и душу и тело.
 
*
 
Понекад враг делује кроз зле људе, тј. кроз горде – понижавањем и презиром, кроз невернике – неверовањем, слободоумљем и богохулством према светињи вере, кроз владаре зверске нарави – тиранијом и мучењем, кроз стомакоугоднике – прелешћу на лакомство, преједање и опијање (у шта, уосталом, скреће и тело наше), кроз развратнике – склоношћу према разврату или губитку целомудрености, кроз крадљивце – крађом нашег иметка, кроз мрзитеље и завидљивце – жалошћу, кроз сурове – лишавањем хране, одела и стана. Кроз скоро свакога и све земаљско (по допуштењу Божијем) он као кнез овога света (Јн.16,11), кнез власти ваздушне, као господар таме овога света (Еф.6,12) делује на род људски да би га озлоједио и привукао на своју страну. Стога он употребљава разне преваре и стешњавања. И кад премудри, сведобри и свемогући Отац небески не би бдео над нама и не би окретао ка добрим последицама безбројне подмуклости кушачеве, те Кад ми не бисмо пазили на себе, одавно би бестелесни злотвор покорио цео свет и на земљи не би остало светог семена, које и чини стабло њено (Ис.6,13).
 
*
 
Приступајући молитви, човек треба да смири гордо срце своје, да одбаци сујету земаљску и да прихвати живу и несумњиву веру.
 
*
 
Уколико је телесном човеку лако, духовном је тешко. Ако спољашњи човек цвета, унутрашњи труне. Ето како су у нама супротни стари, грешни, телесни човек и благодаћу Христовом нови. Стога је апостол рекао: Него ако се наш спољашњи човек и распада, али се унутрашњи обнавља из дана у дан (2.Кор.4,16). Речено ми често доживљавамо. Истински Хришћанин треба да жели спољашња, телесна и световна злопаћења. Она снаже његов дух.
О роптању он не треба ни да помишља. Како да ропће на оно што доноси корист његовој бесмртној души, премда средствима која су врло противна за његовог телесног човека. Болести, пожари, крађе, беда, несреће, ратови и глад често благотворно делују на душу.
 
*
 
Бог је живот, а болести и немоћи јесу удаљавање од живота. Стога један додир са изворним, првим Животом њих исцељује. Као Живот свих, Спаситељ исцељиваше и исцељује људе једним додиром. Исто треба рећи и за отклањање заразе са неког предмета: један миг, реч Светворца и Сведржитеља и они (тј. ваздух, вода, биљке и животиње) више нису заразни.
 
*
 
Са жалошћу и стешњеношћу јавља се ново искушење: окамењеност, одрвењеност и неосетљивост срца за све истинито, добро и свето. [Човек] сав постаје као камен, као клада, без вере, без способности да се моли, без паде на Божије милосрђе и без љубави. Тешко је бити као камен или дрво, без вере и љубави с обзиром да си створен да верујеш, осећаш, надаш се и волиш. Треба, међутим, трпети и у трпљењу се молити да Господ одгурне камен неосетљивости од врата гроба нашег срца, те да узме од нас срце камено и да нам срце од меса (Јез.36,26). Шта заправо значи окамењеност или одрвењеност човека? Они указују на присуство ђавола у нашем срцу. Због нашег маловерја он нам је насилно заузео срце и одгурује сваку добру мисао, не дајући јој да се спусти у њега. Он одбацује сваку веру, свако добро осећање и чини човека тешка и самом себи. То се стварно дешава са људима. Они знају шта то значи.
 
*
 
Наша разноврсна земаљска служба цару и отаџбини јесте слика нашег главног, вечног служења Цару небеском. Њему пре свега треба верно да служимо као истинске слуге Његове по створењу, искупљењу и промишљању. Мисле ли о томе слуге земаљске отаџбине? Треба, међутим, да мисле. Земаљско је служење само нека испитна, припремна служба за служење на небу. У маломе си био веран, над многим ћу те поставити (Мт.25,21).
 
*
 
Немојте бити непоштедне судије људима који служе Богу и у животу падају у противречност самима себи, тј. својој побожности. Њих у противречност самима себи поставља ђаво, зли противник њихов. Он силно својим зубима хвата њихово срце и нагони их да чине супротно.
 
*
 
Обављај дело не само када ти се хоће, него нарочито када ти се неће. Речено примени и на обични свакодневии посао, и на дело спасења своје душе, на молитву, на читање Речи Божије и душекорисних књига, на похађање службе Божије, на разноврсна добра дела и на проповедање Речи Божије. Немој се потчињавати лењивом, лукавом и многогрешном телу. Оно је спремно да се вечито одмара и да нас кроз привремено спокојство и насладу одведе у вечну погибао. Речено је: У зноју лица свога јешћеш хлеб свој (Пост.3,19). “Дани ти таланат трудољубиво умножавај, кукавна душо”, пева Црква (на Велики уторак, на јутрењу, кондак, гл. 2). Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају (Мт.11,12), говори Господ и Спаситељ наш.
 
*
 
Уколико ти се срце смути духом од неке страсти или се лишиш спокојства, испуниш пометњом и са језика почну да се лију речи незадовољства и непријатељства према ближњима, немој се дуго задржавати у погубном стању, већ одмах преклони колена и пред Духом Светим исповеди свој грех, од свега срца рекавши: “Ожалостио сам те, Душе Свети духом моје страсти, духом злобе и непокоравања”. Потом од свег срца прочитај молитву Светоме Духу са осећањем Његове свудаприсутности: “Царе небески, Утешитељу, Душе истине, који си свуда и све испуњаваш, Ризницо добара и Даваоче живота, дођи и усели се у нас, и очисти нас од сваке нечистоте и спаси, Благи, моју страсну и сластољубиву душу”. И срце ће ти се испунити смирења, мира и умиљења. Памти да сваки грех, свака страст и пристрашће према било чему земаљском, свако незадовољство и непријатељство према ближњему због било чега телесног жалости Свесветога Духа, Духа мира и љубави, Духа који нас узводи од земаљског ка горњем, од видљивог ка невидљивом, од трулежног ка нетрулежном, од привременог ка вечном, од греха ка светињи и од порока ка врлини. “О, Свесвети Душе, Управитељу наш, Васпитачу наш, Утешитељу наш. Сачувај нас влашћу својом, Очева Светињо! Душе Оца нашега небескога, засади у нама и однегуј у нама Дух Очев, да постанемо истинска чеда Његова у Христу Исусу Господу нашем”.
 
*
 
Када се молиш, пази да се моли унутрашњи човек, а не само спољашњи. Чак и ако си безмерно грешан, ипак се моли. Немој гледати на ђаволско распаљивање, лукавство и очајање, већ савлађуј и побеђуј његове сплетке. Сећај се бескрајне пучине човекољубља и милосрђа Спаситељевог. Ђаво ће ти лице Господње представљати као грозно и немилостиво, будући да [наводно] одбацује твоју молитву и твоје покајање. Ти се, пак, сети речи Спаситељевих, које нас испуњавају поуздањем и смелошћу: И онога који долази мени нећу истерати напоље (Јн.6,37), и: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени гресима, безакоњем, ђаволским сплеткама и клеветама, и ја ћу вас одморити (Мт. 11,28).
 
*
 
Човече, премудрост и доброта и свемогућство Творца (који се изливају на видљиви и невидљиви свет) спремни су да се излију са свом својом бескрајношћу и на тебе уколико се будеш старао да постанеш верно дете Оца небеског, тј. уколико будеш испуњавао Његове заповести о љубави према Богу и ближњему. Подвизавај се свим силама и недремљиво добрим подвигом.
 
*
 
Сваки човек који чини било какво зло или задовољава било коју страст довољно се кажњава већ злом које чини и страшћу којој служи, а нарочито одступањем од Бога и Божијим одступањем од њега. Стога би било крајње безумно и у вишем степену нечовечно гајити зло према таквом човеку, с обзиром да би слично понашање значило давити дављеника и гурати у огањ онога кога већ прождире пламен. Као ономе ко гине, њему треба указати двоструку љубав и са усрђем се за њега молити Богу. Њега не треба осуђивати, нити бити злурад због његове беде.