НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)

 

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)
 

 
Вера је кључ за скривницу Божију. Она живи у једноставном, добром и љубећем срцу. Ако можеш веровати, све је могуће ономе ко верује (Мк.9,23). Вера представља духовна уста: уколико се слободније отварају, утолико се већим потоком у њу уливају божанствени извори. Нека се, стога, та уста слободно отварају, као и телесна, и нека се не скупљају сумњом и неверјем. Скупиш ли их сумњом и неверјем, за тебе ће бити закључана ризница Божијих добара. Уколико са већом отвореношћу срца поверујеш у Божије свемогућство, утолико ће се са већом дарежљивошћу за тебе раширити срце Божије. Све што иштете у својој молитви, верујте да ћете примити; и биће вам (Мк.11,24).
 
*
 
Сви су људи дах и дело једнога Бога. Они су од Бога произишли и Богу се враћају, као своме почетку. Прах ће се вратити у земљу, где је и био, а дух ће се вратити Богу, који га је дао (Проп. 12,7). Постаћемо причесници Божанске природе уколико избегнемо похотну трулеж у свету (2.Пт.1,4). Као дах једнога Бога и као потомци једног човека, људи су по природи дужни да живе у узајамној љубави и узајамном чувању. Они не треба да се једни од других одвајају самољубљем, гордошћу, злобом, завишћу, тврдичлуком и недружевном нарави, већ да сви буду једно (Јн. 17,22). Погледај како су дружевни мрави. Погледај како су дружевне пчеле. Погледај како су дружевна јата голубова, чавки, гавранова, врана, гусака, патака, лабудова, врабаца. Погледај како је дружевно стадо оваца и уопште рогатих животиња. Помисли како су дружевна безбројна јата неких риба у морима и рекама, које воле да пливају у јатима. Разуми како оне ревносно чувају једне друге, помажу једне другима, воле једне друге. Нека се застиди од бесловесних онај ко не живи у љубави, већ бежи од ношења бремена других (уп. Гал.6,2).
 
*
 
Бог је дуготрпељив и милосрдан према теби. Ти речено доживљаваш свакога дана много пута. Буди и ти дуготрпељив и милосрдан према браћи својој, извршавајући речи апостола који пре свега говори о љубави: Љубав дуго трпи, благотворна је (1.Кор. 13,4). Ти желиш да те Господ наслађује својом љубављу. И ти срца других наслађуј нежном љубашву и умил.атим опхођењем.
 
*
 
Бог је Љубав, тј. прештедро, премудро и свемогуће Биће. Стога они који се моле треба да верују да ће Владика дати све што је благопотребно. Као Љубав и као Штедар, Он ће дати штедро, као Премудар – мудро и као Свемогући чак и где и када нисмо ни очекивали.
 
*
 
За време богослужења, за време вршења свих Тајни и молитава буди поверљив, као дете према својим родитељима. Памти какви велики оци и каква велика светила васел.ене (озарена Духом Светим) тобом руководе. Буди једноставан и поверљив као дете, не сумњајући у дело Божије. Сву тугу пребаци на Господа, а сам буди потпуно безбрижан. Не брините се како ћете или шта ћете говорити; јер ће вам се у онај час дати шта ћете казати. Јер нећете ви говорити, него ће Дух Оца вашега говорити из вас (Мт.10, 1920). Давно је Господ са нас скинуо сву бригу, сву тугу, научивши богоносне оце наше Духом својим шта да му говоре при богослужењу, вршењу Тајни и у разноврсним случајевима и околностима људског живота, који захтевају молитве за свођење благослова одозго. Нама треба да је лако да се молимо. Међутим, враг нам досађује. Али, шта може његово досађивање уколико је наше срце утврђено у Господу. Невоља је, међутим, ако нисмо у Богу, ако у нама нема тврде вере, ако смо се везали житејским пристрашћима и ако нам је разум горд и охол. Нас ће тада и у најсветијем и најбеспрекорнијем делу богослужења, служења и причешћивања Светим Тајнама ђаво силно спотицати и ометати.
 
*
 
Буди крајње кротак, смирен и једноставан у опхођењу са свима, држећи себе, без претварања, нижим од свих по душевном стању, тј. грешнијим и немоћнијим од свих. Говори: „Ја сам први међу грешницима“. Од гордости произилази надменост и хладно опхођење без икакве искрености са онима који су нижи од нас или од којих не очекујемо да извучемо корист.
 
*
 
Како смо ми брзи на зло и спори на добро! Ето, ја хоћу да будем добар према непријатељу и да на делу покажем своју доброту. Међутим, пре него што успем да у срцу постанем добар ја сам већ зао, с обзиром да огњена стрела злобе већ пали моју унутрашњост. Ја хоћу да будем трпељив. Међутим, пре него што утврдим срце у трпљењу, ја постајем раздражљив и нетрпељив. Ја хоћу да будем смирен. Међутим, сатанска гордост је већ у мени нашла простран кутак. Ја хоћу да будем умиљат. Међутим, када треба да покажем умиљатост, ја се показујем груб. Ја хоћу да будем несреброљубив и дарежљив. Но, среброљубље и тврдичлук при најмањем поводу (као гладни и ричући лавови) већ себи траже храну. Ја хоћу да будем једноставан и поверљив. Но лукавство и сумња већ ми глођу срце. Ја хоћу да будем сталожен, усредсређен и пун страхопоштовања у служењу Сведржитељу. Међутим, лакомисленост и непажљивост срца су ме већ претекли. Ја хоћу да будем беспристрасан и уздржљив у храни и пићу. Но, када видим угодно јело и пиће и седнем за сто, мој стомак ме заробљава у угодно ропство, те ја лако дозвољавам себи да једем и пијем више но што захтева моја природа. Неуздржљивост и прождрљивост опет ме претичу и надвладавају моју жељу да будем равнодушан према јелу и пићу. Ја сам сличан болеснику који је тридесет и осам година лежао на одру своме и који је пуно пута долазио до Овчије купељи, која је исцељивала свакога ко је први улазио у њу пошто би анђео узбуркао воду. Други сиђе пре мене (Јн.5, 7). Када ја, раслабљен својим гресима, прикупљам своје силе и долазим себи, са намером да се погрузим у Бога и изменим на боље, други пре мене силази у моје срце, тј. грех и ђаво. Они ме претичу у мојој сопственој купељи срца и не пуштају ме да приђем Извору живе воде – Господу моме, не дајући ми да се погрузим у очишћавајућу купељ вере, смирења, скрушености срца и суза. Ко ће ме исцелити? Једини Исус Христос. Видећи моју искрену и чврсту жељу да се исцелим од душевне раслабљености и моју топлу молитву, Он ће ми рећи: Узми одар свој и ходи (Јн.5,8). И ја ћу устати са одра раслабљености срца и поћи. Наиме, благодаћу Његовом ја ћу лако победити све страсти и остварити сваку врлину.
 
*
 
На молитви је неопходно намерно, смислено и крајње смирење. Треба да се сећамо ко говори и шта говори, нарочито када се чита молитва Господња „Оче наш“. Смирење разара све сплетке вражије: Ах, колико је у нама тајне гордости! Обично говоримо: „Ја то знам. У томе не оскудевам. Ово није за мене. То је сувишно. У томе нисам грешан“. Колико самоумишљености!
 
*
 
Грех, страст и ђаво тренутно мењају човеково лице. Од сјајнога оно постаје мрачно и од доброга – зло. Запазите и овде стваралачку силу душе. За неку глумицу говоре да изванредно брзо мења црте свога лица и чини необично брзе промене у осећањима, изражавајући их на самоме лицу. Шта је ту необично? За шта све није способна човекова душа? Кад, дакле, људска душа може брзо да даје други вид своме лицу и да га снажно мења, зар Творац свега неће моћи да створи све што му је угодно од сваког вештаства као свуда Постојећи и једино [истински] Постојећи.
 
*
 
Када се молиш, против разних вражијих помисли и распаљивања говори у срцу своме: „Господ је све за мене“. Кроз цео живот при нападу страсти и било каквих захтева вражијих, у болестима, жалостима, бедама и напастима, ти говори: „Господ је за мене све. Ја сам не могу ништа да учиним, претрпим, савладам, победим. Он је сила моја“.
 
*
 
Ко се постиди мене и мојих речи у роду овоме прељуботворном и грешном и Син ће се Човечији постидети њега… (Мк.8,38). О, презреног стида. О, ђаволског стида. О, смрада сатанског, који исходи из извора бездана! Колико је много болесних због тебе! Колико је мноштво оних не знају твоју обману и ропски ти се слиже на погибао душа својих! Ето, светски писци, журналисти, фељтонисти. Пишу, пишу, пишу… И шта све не напишу у току свог књижевног или белетристичког рада? А о Богу, о Спаситељу Исусу Христу, о Цркви, о богослужењу, о хришћанским празницима, о васкрсењу нашег тела, о Суду, о загробном животу ни да помену! Они говоре: „То није наша област и није наш посао. Ми смо од света и од света и говоримо. Стога нас свет и слуша. Кад бисмо почели да говоримо о Богу, опрости, нас не би читали“. Стога је светска књижевност потпуно туђа хришћанском духу. Шта више, она се стиди Христовог Духа.
 
*
 
Ђаво нас лукаво подстиче да запажамо грехе ближњега уместо да се љутимо на њега самог. [Он настоји] да нас озлоједи и раздражи против човека, да изазове презир према њему и да нас држи у непријатељству према ближњима и према самом Господу Богу. Стога треба презирати само грехе, погрешке, а не и ближњега, који их врши из ђаволског подстрекавања, из немоћи и навике. Ближњега треба жалити. Њега треба поучавати са кротошћу и љубављу, као онога ко се заборавио или као болеснога, као заробљеника и паћеника од свога греха. Међутим, мржња и презирање ближњега који је сагрешио само повећава његову болест, заборав и његово духовно ропство. Осим тога, [такво држање] и нас чини умно поремећенима, болеснима и заробљеницима властитих страсти и ђавола, тј. њиховог узрочника.
 
*
 
Сваки грех је од духа злобе. Онај ко се налази у греху јесте роб греха. Њега грех растрже. Стога се са оним ко греши опходи без мржње и без превелике строгости, знајући општу немоћ. Жали грешника као болесника или као заблуделог који ходи у тами или као свезаног гвозденим везама или као умно поремећеног. Јер, све те особине се могу приписати грешнику или оном ко се налази под дејством страсти. На сваки начин, међутим, треба пазити на човека како га огањ греха не би спалио, помрачио, свезао, бацио у болест и погубио.
 
*
 
Ми смо навикли на дела Божија, услед чега их мало ценимо. Штавише, ни човека (тј. највеће дело и чудо премудрости и доброте Божије) ми ни из далека не ценимо како би требало. На сваког човека (домаћег или туђег) гледај као на свагдашњу новост у свету Божијем, као на највеће чудо премудрости и доброте Божије, те твоја навикнутост неће послужити као повод за његово потцењивање. Постојано и непромењиво га поштуј и воли као самог себе.
 
*
 
У природи понекад веје топли, благорастворени ветар, који пријатно и лако прониче тело и додирује га, док је на небу светло.
Понекад, пак, дува хладан ветар, који тешко и грозничаво продире до самих костију и недружељубиво се дотиче тела, док је на небу и земљи мрачно. Понекад, опет, стање атмосфере бива топло и загревајуће, а понекад је хладно и смрзавајуће. Слично је и у духовном животу. Понекад нашу душу окружује и испуњава лак и пријатан дах, који греје и оживљава, услед чега се осећаш лако и спокојно, а понекад се срца дотиче тешки и убитачни дах, који прати потпуни душевни мрак. Прво је од Духа Божијег, а друго од ђавола. Треба се на све привикавати. У првом случају не треба се понети, а у другом не треба падати духом и очајавати, већ усрдно прибегавати Богу.
 
*
 
Да људи нису створени по образу Божијем, ни Бог се не би оваплотио од Пречисте Дјеве. О, како је узвишена наша природа и у стварању и у искупљењу! Кроз Оваплоћење Сина Божијег од Пресвете Дјеве Марије Бог се најприсније сјединио са људима. „Ти си Бога преславним својим породом сјединила са људима и одбачену природу рода нашега саставила са небесним“ (Молитва Пресветој Богородици на Повечерју). Слава ти. Тебе достојно славе сва умна створења. Ти си од Бога задобила чистоту и благодат те си по вољи Бога Оца и садејством Светога Духа могла да оваплотиш Сина Божијег! О, Госпођо, удостој и нас да достигнемо чистоту духа и тела причешћивањем Божанственим Тајнама Тела и Крви Сина твога.
 
*
 
Кроз своје Оваплоћење Господ је ступио у најближи однос са човеком. Чудо! Сам Бог је сједињен у једно лице са човеком [тј. човештвом]. Бог се оваплотио – Слово постаде тело (Јн. 1,14). Сам Бог је јео нашу телесну храну и пио наше пиће, лежао у јаслама и становао у кући. Онај кога не могу да сместе небеса стопама је ходао ио земљи, по води, по ваздуху (с обзиром да се говори: Иде на небо, Дан.1,10). На дрво је прикован Онај ко је „о ништа заповешћу својом окачио земљу“ (Канон Часном Крсту 5. глас, ирмос). Све је освећено очовеченим Сином Божијим – и земља, и вода и ваздух. Стога је Њему мила земља, тј. привремени стан човеков, гостионица рода људског, место Његовог обитавања међу људима. Међутим, Њему су нарочито мили сами људи, чију је душу и тело примио у јединство своје личности, а особито истински Хришћани. Он је у њима и они у Њему.
 
*
 
Шта је најпожељније за човека? Избегавање греха, одбацивање и опраштај грехова и стицање светости. Зашто? Стога што нас греси (на пример: гордо и зло опхођење са ближњима, зла сумњичавост, лакомост, тврдичлук, завист) раздвајају од Бога, Извора живота, удаљују од општења са људима и бацају у духовну смрт. Напротив, кротко, смирено и незлобиво опхођење са свима, чак и са нашим непријатељима, затим простодушност, некористољубивост, задовољство малим и неопходним, дарежљивост према свакоме и други врлински поступци доводе до сједињења са Богом, Извором живота и чине да људима постајемо љубазни. Дај нам, стога, Господе, да помоћу благодати твоје потпуно избегавамо грех и да се привикнемо на сваку врлину. Да, Владико, Господе, ми без тебе не можемо чинити никакво добро, будући да смо зли (Мт. 12,34).
 
*
 
Онима који су злобни према нама или нам завиде или се пред нама горде, ми не треба да одговарамо злобом, љутњом и гордошћу, како уобичајава наша искварена природа. Напротив, њих треба жалити стога што су обузети адским пламеном и духовном смрћу, те се молити за њих из дубине срца да Господ развеје мрак њихових душа и да им обасја срца светлошћу своје благодати. Када смо помрачени својим страстима, ми не видимо одвратност и гадост њихових и својих поступака. Међутим, када нас Господ обасја светлошћу своје благодати, ми као да се будимо из сна и јасно видимо гадост и безумље својих помисли, осећања, речи и поступака. До тада грубо, наше срце омекшава, а злоба пролази. Уместо ње појављује се доброта, умиљатост, снисходљивост. Стога, по речима нашег Спаситеља, треба волети непријатеље, благосиљати оне који нас куиу и чинити добро онима који нас мрзе (уп. Мт.5,44; 6,27-28). Јер, и они су наша слепа и заблудела браћа.
 
*
 
Садашњи живот је изгнанство. Речено је: И Господ Бог га изгна из раја сладости (Пост.3,23). Сви ми кроз покајање и дела достојна покајања треба упорно да тежимо ка својој отаџбини. Владико, „дај ми жељену отаџбину и опет ме учини рајским становником“ (Субота, тропар на Непорочне). Садашњи живот је уски пут, пут жалости, лишавања и болести. Уколико је теснији пут, утолико је поузданији и вернији, тј. истинскији. Уколико је, пак, пут широк, несумњиво је да смо ближи погибији. Садашњи живот је свакодневна, жестока и огорчена борба са непријатељима нашега спасења, нарочито са дуговима злобе у поднебесју, који нас ни један дан не остављају на миру. Напротив, они нам непрестано припремају лукавства и у нама потпаљују разне страсти, њиховим жаокама најосетљивије нас рањавајући. Стога памти да се гтротив нас води непрекидна борба. У овом животу, који нам је дат ради припреме за будући, нема времена за одмарање, весеље и забаве ни када нас невоље искушавају, ни када нам изгледа да смо потпуно мирни и сретни (тј. када се, на пример, одајемо задовољствима у позоришту, на вечерама, када се шепуримо у гиздавим оделима и украсима, када се одајемо наслађивању стомака, вртимо на веселим играма, возимо у дивним кочијама и остало). Усред свих твојих свакодневних житејских задовољстава, човече, над тобом виси највећа несрећа. Ти си грешник и непријатељ Божији. Ти си у великој опасности да изгубиш вечни живот, нарочито уколико живиш немарно и не чиниш дела достојна покајања. Над тобом виси гнев Бога твога, кога си увредио, нарочито уколико га не умилостивиш твојом молитвом, покајањем и поправљањем. Према томе, за тебе није уживање, но пре – сузе. Уживања треба да су ретка, и по преимућству [духовна], представљајући дело вере на духовним свечаностима.

Један коментар

  1. Dejana Nikolic

    Divne pouke. Slava Bogu nasem!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *