НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)

 

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)
 

 
Милостиња је добра и спасоносна када се сједини са исправљањем срца од гордости, злобе, зависти, беспослености, лењости, стомакоугађања, блуда, лажи, обмане и осталих грехова. Уколико се, пак, не стара око исправљања срца свога, човек ће имати мало добити од милостиње (иако се можда нада на њу), будући да једном руком зида а другом руши.
 
*
 
По безграничном милосрђу Владике и по молитви мене непотребног, деца Павле и Олга су се исцелили од духа немоћи који их је држао. Мали Павле је исцељен у сну, а мала Олга је добила спокојство у духу, при чему јој је лице од мрачног постало ведро. Десет сам пута ишао да се молим са смелом надом, уздајући се да ме нада неће посрамити, тј. да ће се ономе ко куца отворити и да ће ми макар због упорности Владика дати мољено. Неправедни судија је на крају удовољио жени која му је досађивала (Лк.18,35). Зар утолико пре најправеднији Судија свих неће удовољити мојој грешној молитви за невину децу. Он ће погледати на труд мој, на идење моје, на молитвене речи и на клечање моје. Тако је и учинио Владика. Он није посрамио мене грешника. Ја долазим и десети пут и – деца су здрава. Захвалио сам Владици и пребрзој Заступници.
 
*
 
Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и опи у нама једно буду (Јн.17,21). Шта нас раздваја од Бога и међусобно? Новац, храна и пиће, тј. прашина, трулеж и гној. Због чега? Стога што немамо живог хришћанског уздања у Бога. Ми не знамо или заборављамо да је истински човеков живот Љубав према Богу и ближњему. Сматрајући да је живот у праху и надајући се у њега, ми не одајемо Оцу небескоме славу која му припада полагањем на Њега наше наде и свих својих жалости, као што приличи Његовој верној деци у Христу. Ако сам ја Отац, где је моја слава, пита Господ (Мал.1,6). Где је ваша нада у мене? Где је ваша љубав према мени? Где је беспристрасност према земаљском и трулежном и где је сведушевна жеља за небеским, духовним и вечним?
 
*
 
Док сам жив и тело је моје, будући да мој дух живи у њему. Но, када умрем, оно већ није моје, већ власништво Божије и земље: Господња је земља и пунота њена (Пс.23,1). Јер си прах и у прах ћеш се вратити (Пост.3,19). Речима: Који једе моје тело и пије моју крв (Јн.6,54) [Христос као да каже] да сав почива у два вида Причешћа. Они су Његови због тесне заједнице са Њим, као што су тело и крв човека у тесном општењу са његовом душом, будући да душа прожима све тело и сву крв.
 
*
 
Колико је пута (броја и нема) смрт ступила у срце моје, саопштавајући своје зачетке и телу. И од свих смртних случајева избавио ме је Господ, милујући ме неизрецивом милошћу и оживљавајући ме. О, каквом захвалношћу према Господу треба да је испуњено моје срце. Да ми Господ није помогао, умало се не настани душа моја у аду (Пс.93,17).
 
*
 
Наше тело чами и повија главу када је подвргнуто болестима. Када је, пак, здраво и ужива телесна задовољства, оно се одушевљава, скаче и бесни. Међутим, не треба обраћати пажњу на варљива телесна чула. Уопште, треба презирати сваку телесно поигравање и одушевљење. Треба добродушно трпети жалости и телесне болести, храбрећи се духом и наду полажући на Бога.
 
*
 
Због чега је нетрпељивост у малом, незнатном делу, па чак и једноставни покрет срца ка нетрпељивости већ грех, који се одмах унутрашње кажњава? Такође, због чега се сваки тренутни покрет срца ка греху сматра за грех и одмах кажњава? Стога што нетрпељивост у маломе јесте залог за нетрпељивост у многоме, тј. води ка нетрпељивости у великоме. Јер, људска душа је једноставно биће. Један тренутни покрет срца ка греху већ је грех. Према томе, пошто води већем, сваки мали грех се кажњава у почетку и треба да буде уништен. У маломе си био веран, над многим ћу те поставити (Мт.25,21). А шта је много? Око не виде и ухо не чу и у срце човеку не дође оно што припреми Бог онима који га љубе(1.Кор.2,9).
 
*
 
Молећи се, настој на сваки начин да осетиш истину или силу речи молитви. Храни се њима као са нетрулежном храном, напајајући своје срце као росом и загревајући се као благодатним огњем.
 
*
 
Господ је све за мене. Он је сила срца мога и светлост ума мог. Он покреће срце моје ка свакоме добру. Он га снажи. Он ми даје добру мисао. Он је одмор мој и радост. Он је моја вера, нада и љубав. Он је моја храна, моје пиће, моја одећа и мој стан. Мајка је за дете све – ум, воља, гледање, слух, укус, мирис, пипање, храна, пиће, одећа, руке и ноге. И Господ је за мене све уколико му се потпуно предам. Када, авај, отпаднем од Господа, у мене се усељава ђаво. И кад не обраћао поглед свога срца ка Господу, кад у ђаволској тескоби не бих вапио Господу за помоћ, ђаво би за мене постао (као што понекад и јесте) свако зло – и злоба, и униније, и потпуна раслабљеност за свако добро, и очајање, и мржња, и завист, и тврдичлук, и хулне и лукаве и погане мисли, и презир према свима. Једном речју, он би постао мој ум, моја вол.а, гледање, слух, укус, мирис, пипање, руке и ноге. Према томе, надај се на Господа. Он је Онај који јесте и бескрајан у светости, моћи, доброти, милости, дарежљивости и мудрости.
 
*
 
Када ти тело пати од болести, сећај се да пати први непријатељ твога спасења. Он болешћу слаби. Стога и трпи великодушно своју болест у име Господа Исуса Христа, који је ради нас претрпео Крст и смрт. Сећај се још да су све наше болести казне за грехе. Оне нас чисте и мире са Богом, поново нас уводећи у љубав Његову. Речено је: „Твој мир и твоју љубав дај нам с обзиром да си нам све дао“. Памти да је у болести Господ са тобом: Са њиме ћу бити у невољи (Пс.90,15). Она се појавила на миг Владике, који нас очински кара. Верујући у благостању, пази да у време напасти не отпаднеш. Напротив, буди постојан у вери, нади и љубави као мученик Христов.
 
*
 
Бог је једноставно и најсавршеније Биће, тј. најчистија светиња, најчистије добро и правда. Да бисмо, пак, били у јединству са Богом, да бисмо постали један дух са Њим (с обзиром да смо од Њега), ми треба да Његовом благодаћу стекнемо потпуну једноставност добра, светости и љубави. Сви светитељи на небу су очишћени Крвљу Сина Божијег и Духом Светим. Они у себи немају ни сенке греха. Они су се подвизавали у овом животу и мучили се телом да би се очистили од сваке телесне и душевне прљавштине. Они су творили светињу у страху Божијем (уп. 2.Кор.7,1) како би се сјединили на векове са свеблаженим Бићем, чија суштина јесте светиња. У свету и сада постоји Света Црква са свим својим уређењем, тј. са јерархијом, богослужењем, Тајнама, обредима и постовима да би се чистила и освећивала чеда Божија ради сједињења са свеблаженим Бићем, које славимо у Тројици – Оцу, Сину и Светом Духу.
 
*
 
Ти молиш Господа да га волиш љубављу која је снажна као смрт или до смрти. Пази, ето Господ ти шаље љуту унутрашњу болест, која те приближава самој смрти. Немој роптати на Господа, него је храбро трпи, са захвалношћу Господу за Очинску посету. И речено ће значити оно што ти називаш љубављу према Богу која је снажна као смрт. И при силним ударима или грчевима од болести ти се надај да је Бог силан да те, уколико му је угодно, избави не само од болести, но и од саме смрти. Ради Њега немој поштедети своје трулежно тело, нити га воли више од Њега. Напротив, предај га Господу добровољно и потпуно, сличио Аврааму који је сипа свога Исаака предао на жртву свеспаљеницу. Предај га на вољу Господу који те кара, не губећи веру у доброту Божију, не падајући духом и не дозвољавајући да ти уста изговоре безумље пред Њим, тј. као да те неправедно јако кажњава. Тиме ћеш принети велику жртву Богу, као Авраам или као мученик.
 
*
 
Оно што ми даје спокојство у мислима и у срцу треба да заиишем за своје сећање и за трајни мир усред брига и сујете живота. О чему се ради? О хришћаЕ1ској изреци која је пуна живог уздања и чудесне умирујуће силе: „Господ је све за мене“. Ето непроцењивог блага. Ето драгоцености са којом се може бити спокојан у свакој прилици, са којом се може и у сиромаштву бити богат и при поседовању богатства дарежљив и са људима љубазан, са којим се и по учињеном греху не сме губити нада. „Господ је све за мене“. Он је моја вера, моје уздање, моја љубав, моја крепост, моја снага, мој мир, моја радост, моје богатство, моја храна, моје пиће, моје одело и мој живот, једном речју – све моје. Према томе, човече, Господ је све за тебе. И ти буди све за Господа. Све твоје благо, пак, налази у срцу твоме и у вољи твојој. Стога Бог и тражи од тебе срце твоје, говорећи: Сине, дај ми срце твоје (Прич. 23,26). Ради извршења Божије добре и савршене воље ти се одреци извршавања своје искварене, страсне и варљиве воље. Немој знати за своју вољу, него знај само за Божију вољу. Ти говори: Не моја воља, него твоја нека буде (Лк.22,42).
 
*
 
Хришћанин уопште нема чиме да се горди када чини праведна дела. Јер, он је спасен и стално се спасава од свакога зла само кроз веру, као што и праведна дела чини једино кроз веру. Јер сте благодаћу спасени кроз веру; и то није од вас, дар је Божији (и сама вера); не од дела, да се не би ко хвалисао (Еф.2,89), да се нико ничим не би гордио.
 
*
 
Све док стојимо на усрдној молитви нама је спокојно, топло, лако и светло на души стога што смо са Богом и у Богу. Међутим, чим завршимо са молитвом наилазе искушења и разна смућења. О, најблаженије време молитве!
 
*
 
Љубав према Богу у нама почиње да се пројављује и делује када почнемо да волимо ближњег као себе, не штедећи ни себе, нити ишта своје за њега као образ Божији, када се старамо да му служимо на спасење свим чиме можемо, када се, ради угађања Богу, одричемо од угађања своме стомаку, свом телесном гледању, од угађања свом телесном разуму, који се не покорава разуму Божијем. Који не љуби брата свога, кога види, како може љубити Бога, кога није видео (1.Јн.4,20). А који су Христови, распеше тело са страстима и жељама (Гал.5,24).
 
*
 
Ишти од Господа шта хоћеш. Бог – Отац треба само да зажели, а Творац – Син и Извршитељ – Дух Свети су свагда са Њим и у Њему, као и Он у Њима. Они су свагда спремни да изврше вољу свемогућег и сведоброг Оца, с обзиром да су једно са Њим по доброти и свемогућству.
 
*
 
Дарове Господње не треба задржавати у себи, већ их изливати на друге. Узор је природа: сунце не задржава светлост у себи самом, већ је излива на земљу и на месец. Нарочито пастири не треба своју светлост, или боље – Божију светлост да задржавају у себи. Они треба обилно да изливају светлост свога ума и знања на друге.
 
*
 
Чиме су заузета срца наша? Бог, који испитује срце и бубреге (уп. Пс.7,9) види шта се код свих нас дешава у срцу и за шта је у већем делу живота привезано. Кад би нам Господ дао да видимо све дубине људских срдаца, наше очи би се са ужасом окренуле од гомиле свакојаке нечистоте: прељуба, блуда, крађа, лажног сведочења, хула, гордости и осталога. Какве бисмо само гадости приметили у срцу: гадост незахвалности Богу, заборава Бога, неверја, маловерја, разних привезаности за земаљско (често сасвим ружних), безбрижности за небеско и за свој загробни удео, непажње и потцењивања Цркве, њених богослужења, обреда и правила, пренебрегавања свештених лица, представника вере и Цркве. И каквих све гадости не бисмо видели!
 
*
 
Без љубави крст се не може ни замислити ни представити. Крст иде заједно за љубављу. У цркви ви свагде видите крстове како би вам све напомињало да сте у храму Бога љубави, у храму Љубави која је распета за вас.

Један коментар

  1. Dejana Nikolic

    Divne pouke. Slava Bogu nasem!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *