НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)

 

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)
 

 
Принудна молитва развија притворност, чинећи човека неспособним за било какав подухват који захтева размишљање. Она га чини немарним чак и за извршавање дужности. Речено треба све оне који се моле на сличан тгачин да увери да исправе своју молитву. [Човек] треба да се Богу моли радо, енергично, од срца, а не од невоље, нити од нужде (тј. по морању), будући да Бог љуби онога ко драговољно даје (2.Кор.9,7).
 
*
 
У свим нерукотвореним домовима тела побожних Хришћана постоји умна светлост, тј. душа. Та светлост је од умнога Сунца – Бога, који је видљив у свету као и душа у телу. Ја опажам како у моју душу улази и сија мислено Сунце – Бог. Јер, тада је мени лако, топло и светло. Када се, пак, удаљи од ње, Оно је оставља у мраку и страдању. У вештаственој природи узрок мрака представља удаљавање или скривање сунца. И у духовној природи мрак произилази од удаљавања мисленог Сунца од наше душе и од њеног покривања тамом проклетога. У тварној природи свагда постоји неки остатак светлости и после заласка сунца, услед његове неупоредиве величине. И у души заостаје неки остатак светлости и после удаљавања духовног Сунца, услед Његове свудаприсутности и због односне немоћи кнеза таме, који без Божијег допуштења не може сасвим да помрачи душу. Међутим, треба да пазимо да нас, као што говори Спаситељ, тама сасвим не обузме (Јн.12,35).
 
*
 
Када добијеш исцељење од неке болести, одај захвалност Богу кратким славопојем: „Слава ти, Господе Исусе Христе, Сине јединородни беспочетног Оца, који једини исцељујеш сваку болест и сваку немоћ у народу (Мт.4,23), што си ме грешнога помиловао и избавио од моје болести, не допустивши јој да се развије и да ме умртви по гресима мојим. Подари ми одсад, Владико, силу да одлучно вршим вољу твоју на спасење кукавне душе моје и у славу твоју и беспочетног Оца твога и једносушног Духа твога, сада и увек и у векове векова. Амин“.
 
*
 
Шта представља чисто срце? Оно је кротко, смирено, безазлено, једноставно, поверљиво, нелажљиво, неподозриво, незлобиво, добро, некористољубиво, незавидљиво, непрељуботворно.
 
*
 
Душо моја, мисли на своје небеско достојанство и немој да се узнемираваш због трулежних и ништавних ствари. И у другим људима уважавај њихово небеско достојанство. Немој се усуђивати да их због нечег трулежног жалостиш или мрзиш. Свом силом заволи духовно и небеско, а презри тварно и земаљско. Сети се речи свога Спаситеља: Хлеб наш насушни дај нам данас (Мт.6, 11), само данас. Велика је мудрост хришћанска сакривена у тим речима. Памти и пример безбрижности о исхрани и задовољавања добровољним прилозима, који је сам Господ у своме животу показао. Јело је моје да извршим вољу Онога који ме послао, и извршим Његово дело (Јн.4,34).
 
*
 
Ти можда мрзиш непријатеља? Глуп си. Зашто? Осим што те непријатељ гони, ти и сам себе унутрашње гониш. Реци ми, наиме, није ли гоњење (најжешће гоњење) уколико себе мучиш мржњом према непријатељу. Воли непријатеља и бићеш мудар. О, кад би знао какво је славље, какво блаженство волети непријатеља и чинити му добро! Слично је Син Божији, Бог у Светој Тројици победио и побеђује својом љубављу незахвални и рђави род људски. Слично су светитељи Божији побеђивали своје непријатеље, тј. волећи их и чинећи им добро. Још док бејасмо грешници Христос умре за нас. Јер када смо се као непријатељи помирили са Богом кроз смрт Сина Његова, много ћемо се пре, већ помирени, спасти животом Његовим (Рим.5,8; 10).
 
*
 
Немој падати у униније борећи се са бестелесним врагом. Напротив, и у самој жалости и тескоби прослављај Господа који те је удостојио да за Њега трпиш борбу са лукавом змијом и да за Њега будеш рањаван сваког часа. Јер, кад ти не би побожно живео и кад не би настојао да се сјединиш са Богом, непријатељ те не би нападао, нити мучио.
 
*
 
Слава ти Спаситељу, Сило свемогућа! Слава ти Спаситељу, Сило свеприсутна! Слава ти, Срце најмилостивије! Слава ти, Слуху који си стално отворен да чујеш од мене кукавног молитве за помиловање и спасење од грехова мојих! Слава ти, најсветлије Очи, које увек на мене гледају љубазно и прозиру све моје тајне! Слава ти, слава ти, слава ти, најслађи Исусе, Спаситељу мој!
 
*
 
Срдачна вера је неопходна човеку. Јер, буктиња ума нашег је врло ограничена, смештајући у себе врло мало умне светлости. Господ Бог, пак, јесте неограничена Светлост. Свет је бездан Његовог свемогућства и мудрости. У нама је, међутим, само такорећи ништавна капља Његове силе и мудрости. Јер, ми смо у своме земном телу могли само нешто мало да их сместимо.
 
*
 
Земља је тврда и трома, премда се и креће око сунца врло брзо. Вода је течна и брза, услед чега и говоре – брзак. Ваздух је још ређи, тананији и бржи, услед чега се креће врло брзо, на пример у ветровима. Светлост је још тананија и бржа, те у једној секунди прелази невероватно велико пространство. Како тек треба да је лаган и брз створени дух? Најзад, какав ли је тек нестворени Дух – сам Господ? Како је Он неизмерив? Кад се светлост распростире великом брзином у секунди, како се тек брзо распростире у створеним разумним духовима нестворена Светлост, Извор сваке светлости и свега створеиога? На крају, како обухвата сва своја створења и све бездане светова Светлост која је све створила? Слава ти, невештаствена, нестворена Светлости, која обасјава свакога човека који долази на свет (Јн.1,9).
 
*
 
Већи део људи добровољно носи у срцу своме сатанску тегобу. Они су се на њу навикли и често је и не осећају. Напротив, они је још неириметно и увећавају. Уосталом, понекад злобни непријатељ удесетостручава своју тегобу у њима, услед чега постају страшно мрзовољни и малодушни, те ропћу и хуле на име Божије. Код људи овога века уобичајена средства за прогоњење туге јесу вечере, карте, плес и позоришта. Међутим, наведена средства потом још више повећавају досаду и мучење срца. Уколико се срећом обрате Богу, њима са срца спада тегоба и они јасно виде да им је раније на срцу лежала велика тежина коју нису осећали. О, колико је много људи који оставише Господа, Извор живе воде, и ископаше себи испроваљиване студенце, који не могу да држе (живу) воду (Јер.2,13). Веома је много код тих људи разваљених студенаца, готово у свакога свој. Разваљени студенци су срца наша и страсти наше.
 
*
 
Када видиш да ближњи има недостатке и страсти, моли се за њега. Моли се за свакога, па и за непријатеља свога. Уколико видиш гордог и тврдоглавог брата, који се гордо обраћа теби или другоме, помоли се да му Господ просвети ум и загреје срце огњем своје благодати. Ти говори: „Господе, слугу свог (који је упао у гордост ђаволску) научи кротости и смирењу, и отерај од срца његовог мрак и бреме сатанске гордости“. Уколико видиш злобнога, помоли се: „Господе, учини добрим слугу твог благодаћу твојом“. Уколико видиш среброљубивог и лакомог, ти говори: „Ризницо наша нетрулежна и богатство неисцрпно, подари слузи твоме, створеном по образу и подобију твоме, да позна обману богатства и да је све земаљско заправо сујета, сенка и сан. Дани свакога човека су као трава, или као паучина, а ти си једино богатство, покој и радост наша“. Када видиш завидљивога, ти се помоли: Господе, просвети ум и срце слузи твоме ради познања великих, безбројних и неиспитиних дарона тнојих, које ће добити од неизбројиве дарежљивости твоје. Јер, он у слепилу од страсти своје заборави тебе и твоје богате дарове, урачунавајући себе у сиромахе иако је богат благом твојим. Због тога он са прелешћу гледа на добра слугу твојих, којима, као неисказана Доброта, обасипаш све по мери његове силе и по намери своје воље. Уклони, сведобри Владико, ђаволски покривач са очију срца слуге твога и подари му скрушеност у срцу и сузе покајања и захвалности како се не би непријатељ порадовао због њега што му је за живота уловио произвољење у своју вољу и отргао га из руке твоје“. Када видиш пијанога, ти од срца говори: „Господе, милостиво погледај на слугу твога, који се прелестио обманом стомака и телесног весеља. Подари му да упозна сласт уздржања и поста и духовних плодова који из њега произилазе“. Када видиш страснога према храни, који у њу полаже своје блаженство, ти говори: „Господе, најслађа Храно наша, која никада не пропада, него остаје за живот вечни, очисти слугу твога од рђавог преједања, с обзиром да је сав постао тело и отуђио се од Духа твог. Подари му да упозна сладост твоје животворне духовне хране, која је Тело и Крв твоја и света, жива и делотворна реч твоја“. На сличан начин се моли за све грешнике. Никога не презири због греха његовог и никоме се не свети, с обзиром да би само повећао ране грешника. Напротив, исправљај их саветима, претњама и казнама које би служиле као средство за обустављање или задржавање зла у границама умерености.
 
*
 
Из деловања у нашем срцу две супротне силе, тј. две личне међусобно супротне силе лако је стећи убеђење да несумњиво постоји и ђаво (као свагдашњи човекоубица) и Христос (као свагдашњи Животодавац и Спаситељ). Једна од њих се снажно противи другој и насилно и подмукло надире у срце наше, свагда га рањавајући, док се друга целомудрено повређује сваком нечистотом, тихо се удаљујући и од најмање нечистоте у срцу. Када, пак, делује у нама, она умирује, услађује, оживљава и радује наше срце. Једна је – мрак и смрт, а друга – Светлост и Живот. Стога, богољупче, уколико понекад опазиш у уму и срцу густу таму, жалост и тугу, стешњеност и неверје (као силу која се снажно противи вери у Бога), треба да знаш да је у теби ђаволска сила, која је противна Христу. Та тамна и убиствена сила, прокравши се у наше срце кроз некакав грех, често не дозвољава да се призива Христос и светитељи, заклањајући их маглом неверовања. Зашто? Стога да би мучила човека. Јер, вера нас спасава од њених замки. Реченим се доказује да постоји супротна моћна сила Христа Бога, од које она покушава да нас одвоји гадошћу неверја. Међутим, Христова сила је посредством наше вере руши и држи у оковима мрака за будући суд (Јд.6). Стога и треба употребити сви напоре да се са вером призове Христос Спаситељ. Сваки Хришћанин треба да стекне навику да се брзо обраћа Богу са молбом за све. Као немоћан, он [треба да се обраћа] Извору сваке силе и доброте: Са захваљивањем казујте Богу жеље ваше (Фил.4,6), и: На свему захваљујте (1.Сол.5,18) са славословљем, слично анђелима који непрестано кличу: „Алилуја“.
 
*
 
Највећи дар Божији јесте мир срца. Он нам је потребнији од свега. Ми га често добијамо од Бога по нашој молитви. Спаситељ, наиме, говори: Ходите мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити (Мт.11,28). Уколико сте добили мир, радујте се и сматрајте се богатима, будући да имате све.
 
*
 
Свако нека се постојано сећа да је Божији и душом и телом, те да у свим душевним и телесним потребама свакога часа свог постојања зависи од Бога. Стога нека му се сваки пут обраћа када осети да има (душевну или телесну) потребу, на пример, када осећа душевну или телесну тескобу у животу, тј. када га нападну туга (душевне невоље) или страсти (телесне невоље), када га својом несталношћу угрожавају околности (огањ, ваздух, вода, бура) или када почиње нешто да ради. Нека се тада сети Јединог Творца, који је све створио из небића и који је својим створењима даровао различите силе да обављају многе и разне ствари.
 
*
 
Свака добра мисао у нама претпоставља добро, више начело, које свештено учи нашу душу. Речено је очигледно из [чињенице] да у нама [понекад] као да се скрива свако добро, услед чега се узалудно напрежемо да у срце сместимо оно што му је раније било својствено. Колико су истините речи апостолове: Шта ли имаш што ниси примио (тј. сваку добру мисао и све природне дарове). А ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио (1.Кор.4, 7).
 
*
 
Ми у себи опажамо борбу вере са неверјем, добре силе са злом, а у свету – борбу духа црквености са духом световности. Ви по духу јасно разликујете две супротне стране: страну светлости и страну таме, добра и зла, црквености и световности, вере и безверја. Због чега? Због борбе две супротне силе: силе Божије и силе ђаволске. Господ делује у синовима који су му послушни, а ђаво – у синовима противљења (по духу који сада дејствује у синовима противљења – Еф.2,2). И ја у себи често осећам борбу две супротне силе. Када устанем на молитву понекад ми срце страшно гуши зла сила и погружава га доле, како не би могло да се узноси Богу.
 
*
 
Уколико је поузданије и снажније средство које нас сједињује са Богом (тј. молитва и покајање), утолико више против њега усмерава разорна дејства противник Божији и наш. Он у том [циљу] користи све: тело наше које је склоно лењости, слабост душе, њену привезаност за земаљска добра и бриге, сумњу која је свима блиска, маловерје, неверје, гадне, лукаве и хулне помисли, тегобу срца и помрачење мисли. Код непажљивих се набројано деловањем непријатеља користи са циљем да би се спотакли у молитви, тј. лествици која нас узводи Богу. Због тога је веома мало искрених и усрдних молитеља. Због тога Хришћани врло ретко посте, кају се и причешћују. Можда се ни половина не би припремала [за Причест] када им грађански закон не би налагао да једном годишње приступе исповести и Светом Причешћу. Искусни знају о чему се говори.
 
*
 
Сила је наша, тј. душа наша невидљива. Код животиња је такође душа невидљива. И код биљака је њихова сила, тј. живот њихов невидљив. Сав тварни свет постоји и креће се невидљивом силом (тј. природним законима). У горњим насељима су небеске, чисте силе, којима је туђа свака вештаственост. Све небеско и земаљско, горње и доње приводи се једној свемогућој Сили, која је произвела сваку силу на небу и на земљи. Према томе, свака сила нека хвали једну Силу у Три Лица – Оца и Сина и Светога Духа. Земнородни нека је по преимућству величају силом свеобухватне љубави, која свуда распростире живот и блаженство.
 
*
 
Дуго нисам сасвим јасно знао колико је неопходно снажење наше душе Духом Светим. А сада ми је Многомилостиви дао да сазнам његову неопходност. Да, оно је неопходно у сваком минуту нашега постојања, као и дисање. Оно је неопходно и у молитви и у целом животу. Без Његовог укрепљења душа нам је трајно склона сваком греху, тј. духовној смрти. Она слаби и потпуно губи силу од зла које јој је ушло у срце, остајући немоћна за добро. Без укрепљења Духом Светим ти осећаш као ти разноврсно зло поткопава срце, које је спремно да свакога минута потоне у његов бездан. Стога је неопходно да срце стоји на камену. Тај камен јесте Дух Свети. Он укрепљује наше силе. Уколико се човек моли, Он снажи његово срце у вери и нади за добијање мољеног. Оп му распламсава душу љубављу према Богу. Он му на душу наводи светле и добре мисле, које снаже ум и срце. Уколико човек обавља разноврсне послове, Он му срце снажи сазнањем важности и неопходности његовога труда, те несаломивим стрпљењем које савлађује све тешкоће. При опхођењу са људима разних стања и оба пола, Он у њега удахњује уважавање према лицу човека. Јер, ма ко био, он је образ Божији, искупљен Крвљу Христа Бога. Он му одвлачи срце и пажњу од његове понекад непристојне спољашњости тела и одела или од његове грубости у речима и опхођењу. Он нас, наиме, као децу Оца небескога, сједињује љубављу, учећи нас да се у Христу Исусу молимо: Оче наш који си на небесима (Мт.6,9).

Један коментар

  1. Dejana Nikolic

    Divne pouke. Slava Bogu nasem!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *