НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)

 

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)
 

 
Несхватљиво је како се сам Христос сједињује са знамењем Крста и даје му чудесну силу да прогони страсти и демоне и да умирује смућену душу. Несхватљиво је и како се Дух Господа нашега Исуса Христа сједињује са хлебом и вином, претварајући их у Тело и Крв и очигледно чистећи душу нашу од грехова, уносећи у њу небески мир и спокојство и чинећи је добром, кротком и смиреном, пуном срдачне вере и уздања. Речено се објашњава делимично [чињеницом] да је стваралачки Дух Господа нашега Исуса Христа свагде свемогућ: Он штавише може да зове непостојеће као постојеће (Рим.4,17). Утолико пре Он из једног постојећег може да чини друго постојеће. Маловерно срце може да помисли да Крст или име Христово чудесно делују сами по себи, а не Христом. Међутим, Крст и име Христово не чине чуда уколико ја очима срца или вером не видим Христа Господа и од срца не поверујем у све што је извршио ради нашега спасења.
 
*
 
Ја сам са вама у све дане до свршетка века (Мт.28,20). Да, Владико, ти си са нама у све дане. Ми ни један дан нисмо без тебе и без твог присуства не живимо! Ти си са нама особито у Тајинству Тела и Крви твоје. О, како се истински и суштински ти налазиш у Тајинствима! Ти се, Владико, сваке Литургије облачиш у слично нашем страдално тело, изузев у греху, хранећи нас својим Животворном Телом. Кроз Тајинства ти си потпуно са нама. Тело твоје сједињује се са нашим телом и Дух твој се сједињује са нашом душом. Ми осећамо животворно, надсветско, преслатко сједињење. Ми осећамо да, приљубљујући се теби у Евхаристији, постајемо један дух са тобом, као што је речено: Ко се сједини са Господом, један је дух с Њиме (1.Кор.6,17). Ми постајемо као ти: добри, кротки и смирени. Јер, ти рекао о себи: Ја сам кротак и смирен срцем (Мт.11,29). Истина, лукаво и слепо тело или кнез овога века (који живи у нашем грешном телу) често нам шапће да је у Тајинствима једноставно хлеб и вино, а не само Тело и Крв Господа, као лукаве сведоке наводећи гледање, укус и пипање. Међутим, ми себи не допуштамо да слушамо његове клевете, већ расуђујемо на следећи начин: „За тебе је, Господе, све могуће. Ти ствараш тело људима, животињама, рибама, птицама и гмизавцима, свим створењима. Зар ти, „који си свуда и све испуњаваш“, нећеш за себе створити тело? Зар вајар који прави статуу за друге, није моћан да је направи и за себе? Штавише, ти преобраћаш мртво вештаство у живо биће: на пример, штап Мојсијев у змију. Нема ничег немогућег за тебе. Зар себи нећеш створити Тело од хлеба и вина, који су и иначе блиски нашем телу, с обзиром да се употребљавају за храну и пиће и преобраћају у наше тело и крв? Ти не дозвољаваш да се наша вера искуша већма него што може понети (1.Кор.10,13), те не пресуштаствљујеш грудву земље у Пречисто Тело и Крв своју, већ бели, меки, чисти и укусни хлеб. Ти не чиниш воду Крвљу својом, већ вино, које је бојом слично крви (које се у Светом Писму назива грожђаном крвљу – Сир.39,26), које је пријатно по укусу и весели срце човечије. Ти знаш немоћ нашу и слабост наше вере. Стога си благоизволео да за Тајинство свог Тела и Крви употребиш вештаство које им највише одговара. Тврдо верујмо да се под видом хлеба и вина причешћујемо истинским Телом и истинском Крвљу Христовом и да ће у Тајинству Причешћа Господ бити са нама у све дане до свршетка века (Мт. 26,20)“.
 
*
 
Душа наша је, такорећи, одраз лица Божијег. Што је одражавање јасније и веће, она је светлија и спокојнија, а што је мање – она је тамнија и неспокојнија. Наша душа је у ствари наше срце. Стога у њему кроз осећање и кроз захвалност треба да се одражава свака истина Божија. Одржавања, пак, лажи уопште не треба да буде. У Пречистим Тајнама осећај љубав Божију, осећај и истинитост свих молитава. Наше срце је огледало. Истина треба да се са свом тачношћу огледа у њему, као што се предмети спољашњег света огледају у обичном огледалу.
 
*
 
Добро је, врло је добро имати врлине. Добар човек је спокојан. Он је и Богу угодан и људима пријатан. Врлински човек и нехотице привлачи на себе погледе свих. Због чега? Стога што пријатни мирис и нехотице на себи пажњу задржава и жељу да се удахне. Погледајте на спољашност врлинског човека и на његово лице. Какво је његово лице? То је анђелски лик. Кротост и смирење су разливени по њему и нехотично све плене својом лепотом. Обратите пажњу на његов говор. Од њега долази још више пријатног мириса. Ви сте као лицем у лице са његовом душом и од слатког разговора његовог као да се топите.
 
*
 
Љубав успокојава, пријатно шири срце и оживљује га. Мржња га, пак, болно стешњава и узрујава. Онај ко мрзи мучи друге и тиранише самога себе. Он је глупљи од свих глупака.
 
*
 
Уколико видите да се тело са болешћу разара, немојте роптати на Господа, већ говорите: Господ даде, Господ узе… Нека је благословено име Господње (Јов 1,21). Ви сте навикли да на своје тело гледате као на неотуђиво власништво. Међутим, тако нешто је сасвим неправично, с обзиром да је ваше тело Божије здање.
 
*
 
Како је свештеник узвишена личност! Он стално разговара са Господом и Господ му стално одговара на његове речи. Било да се ради о искању, било о молитви, води се разговор са Господом. Господ одговара и на искање и на молитву. Зар се стога он при навали страсти неће сећати да су ниске и нечисте, нарочито за њега. Он не [треба] да их пушта у своје срце, које свагда треба у потпуности да испуњава само Исус Христос. Свештеник је анђео, а не човек. Све житејско он треба да остави далеко иза себе. Господе Исусе, свештеници ће се твоји обући у правду (Пс.131,9). Нека се они свагда сећају узвишености свога звања и нека се не заплићу у мреже света и ђавола. Нека побегну од срца њихових бриге овога века и обмана богатства и пожуде за осталим стварима (Мк. 4,19), које улазе у њихово срце.
 
*
 
Многобројни су и разноврсни путеви којима ђаво улази у нашу душу и удаљава је од Бога, притискајући је свим својим мрачним, мрским и убитачним бићем. На први покрет страсти он налази пут и не пропушта ии најман>и случај да уђе у њу. На исти начин су мпогобројни и разноврсни путеви Духа Светога: пут искрене вере, смирење срца, срдачна љубав према Богу и ближњем и остало. Невоља је, међутим, што се исконски човекоубица на све начине упиње да те путеве затвори за нас. За нас грешнике (који се удаљујемо од Бога у далеку земљу) уобичајенији пут ка Богу јесте пут злопаћења и горких суза. И Свето Писмо и искуство нас уверавају да грешник треба да страда да би се приближио Богу. Он треба да пролива сузе, да плаче и да исправи своје двоједушно срце. Приближите се… трпите… тугујте… и плачите (Јак. 4,8-9). Сузе имају моћ да чисте прљавштину нашег срца. Страдања су нужна стога што се спасоносно стешњава грешна ширина срца: стешњено срце најлакше лије сузе.
 
*
 
Када је ђаво у срцу, ми [осећамо] необичну и убиствену тешкоћу и огањ у грудима. Душа се изузетно стешњава и помрачује. Њу све раздражује и према сваком добром делу осећа одвратност. Речи и поступке других у односу на себе она криво тумачи и у њима види зле намере против себе, против своје части. Стога према њима осећа дубоку, убитачну мржњу, разјарује се и покреће на освету. „По плоду његовом познаћете га“ (уп. Мт.7,20). Има дана када ме зли дух узнемирава.
Људи су упали у безверје стога што су потпуно изгубили дух молитве или што га уопште нису имали. Краће речено, они су га изгубили стога што се не моле. Кнез овога века има простор за деловање у срцима таквих људи: он је господар у њима. Они молитвом нису искали нити ишту росу благодати Божије. Међутим, дарови Господњи се дају само онима који ишту и моле. И ето срдаца која су по природи искварена: она су без оживљавајуће росе Духа Светога пресахла и од потпуне сувоће, на крају, букнула адским пламеном неверја и разноврсних страсти. Ђаво, пак, зна само да распламса страсти, подстичући ужасни огањ и ликујући при призору погибли несретних душа, иначе искупљених крвљу Онога ко је сатро његову власт.
 
*
 
Јутарња молитва. Боже, Творче и Владико света, погледај милостиво на саздање твоје, украшено твојим Божанственим образом у ове јутарње сате. Твоје око, које је неупоредиво светлије од сунчевих зракова, нека оживи и просвети моју душу, која је мрачна и умртвљена грехом. Одагнај од мене униније и лењост и подари ми веселост и душевну бодрост како бих у радости срца свога славио твоју доброту и светост, твоју безграничну узвишеност и твоја бескрајна савршенства у свако време и на сваком месту. Јер, ти си Створитељ мој и Владика живота мога, Господе, и теби приличи слава од разумних створења твојих свакога часа, сада и увек и у векове векова. Амин.
 
*
 
Од времена у коме је својом вољом отпао од Бога, човек (слично стоци, која је некада била домаћа, а потом подивљала у непроходним шумама) невољно гледа на место свог ранијег живљења. Он претпостављају шумски мрак, тј. овдашњи свет светлости ранијег места, тј. раја Божијег. Он се тешко сједињује са Богом и по сједињењу често отпада од Њега. Он тешко са искреношћу верује у Бога и у све што му је открио и не стара се упорно да у срцу сачува небески дар вере.
 
*
 
Бог својим промислом не оставља ни травчицу, ни цветић, ни листић на дрвету. Зар ће, дакле, оставити нас? О, нека се сваки човек свим срцем убеди да је Господ веран сам себи у свом промишљању о свакој, па и о најмањој својој творевини. Схвати да је сваком створењу невидљиво саприсутан Творац. По речима Спаситељевим, Бог одева цвеће пољско и храни птице небеске (Мт.6,26; 30). Чиме све Бог не радује нас, своја створења? Чак и цветићима. Као нежна мајка, по својој свепостојећој сили и мудрости, Он свакога лета из ничега за нас ствара прелепо биље. Забављајмо се са њима, али немојмо заборављати ни да прослављамо доброту Творца, Оца нашег небеског. На Његову љубав према нама одговарајмо љубављу својих срдаца.
 
*
 
Онај ко не верује у Бога (који спасава и из тешких околности) и ко је малодушан, у ствари не жели да му ода славу. Он га не представља као Онога који бди, већ као неког спавача. За њега Он није свемоћан и добар. Он Бога истине чини лажљивим и свакако тешко греши. Нарочито је неоправдана малодушност и неверје код човека који је често био удостојен да добије чудесну помоћ од Бога Спаситеља. О, ја многогрешни.
 
*
 
Невидљиви и свеиспуњујући Бог се често и осетно дотиче моје невидљиве душе: од Његовог додира она осећа чудно спокојство и небеску радост. О Богу моме не обавештавају ме очи (тј. чула за ниже предмете постојања), нити ми слух посредством речи и звукова гласа доноси вест о Недостижном. Напротив, сама душа се, такорећи, спаја са Богом.
 
*
 
Када те смути људска злоба и срце ти сурва у униније, сети се да те бескрајно воли свемогући и свеправедни Господ Бог. Он привремено трпи злобу, а потом је у своје време на одговарајући начин кажњава. Ти не можеш да изиђеш на крај са собом, са својим језиком, са једним удом тела твога. На основу тога расуди какав је Онај ко управља целим светом, ко га одржава у дивном поретку, ко управља целим људским родом, иначе злобним, развратним, свагда спремним на међусобно истребљење. Па ипак, под Његовом влашћу он више живи у добру, неголи у беди? Како је Он свемоћан и премудар у управљању над разноврсним мноштвом! Ослони се стога на Њега у потпуности.
 
*
 
Када је ради о Тајнама Божијим, немој се питати у себи: „Како са њима бива“. Ти не знаш како је Бог створио читав свет из ничега. Ти ни овде не можеш, а и не треба да знаш како Бог дела тајно. Тајна Божија је тајна и за тебе треба и да остане тајна. Будући да ниси Бог, ти не можеш да знаш све што је бескрајно премудром и свемогућем Богу познато. Ти си дело руку Његових, тј. незнатно створење Његово. Сети се да је постојало време када није било ничега. Потом је све што сада постоји створено из ничега Словом Божијим. Без Њега ништа не постаде што је постало (Јн.1,3).
 
*
 
Молитвеници, предајте Богу ваше срце, тј. срце којим волите своју децу, родитеље, добротворе, другове, у коме осећате сладост непатворене, чисте љубави.
 
*
 
Понекад у дуготрајној молитви само неколико минута бивају истински угодне Богу, чинећи истинско молитословље и истинско богослужење. У молитви је главна блискост срца Богу, посведочена сладошћу Божијег присуства у души.
 
*
 
„Нека буде како ја хоћу, а не како ти хоћеш“. Ето какав моћни глас Божији свагда слуша душа наша, која је пала у грех и жели да изађе из стања душевне греховне туге. „Нека буде како ја хоћу. Или принеси у дубини срца покајање сразмерно греху и врати се на пут живота који сам показао, или подноси казну сразмерну греху, коју сам одредио својим правосуђем. У супротном ће те грех твој мучити, услед удаљавања од мојих закона“. Душа ће наша заиста осетити покој или када у својој дубини принесе покајање које одговара греху или када поднесе доличну казну од Бога. О, свесилна и свеправедна сило Бога нашега, која невидљиво управљаш над невидљивим душама нашим! Свака слава теби! Слава ти, Боже, Спаситељу наш! Нека буде воља твоја над нама!

Један коментар

  1. Dejana Nikolic

    Divne pouke. Slava Bogu nasem!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *