НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)

 

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)
 

 
Сваку реч молитве: Помилуј ме, Боже… Владика слуша и извршава. (Говорим о доживљају). Ми само треба да говоримо од срца. Слично је и са свим речима других молитава, чак и наше личне, искрене молитве. О, послушни Владико! Слава ти! Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима (Мт.7,78). Молите се само једноставним срцем и без сумње.
 
*
 
Поражавајући болешћу наш телесни састав, Господ разара старог, грешног, телесног човека како би дао силу новом човеку, кога смо онемоћали телесним делима, тј. стомакоугађањем, лењошћу, разонодама и многоврсним пристрасностима. Када сам слаб онда сам силан (2.Кор.12,10). Болест треба примати са захвалношћу.
 
*
 
Светитељи Божији су велики својим душевним расположењем, својом вером, својим чврстим уздањем у Бога и жарком Љубављу према Њему. Ради Њега они су презрели све земаљско. О, како смо пред њима ми ништавни. Како уопште не личимо на њих! Они су велики по својим подвизима уздржања, бдења, поста, непрестане молитве, упражњавања у Речи Божијој и богомислија. Како уопште не личимо на њих! Ми смо у крајњој линији барем дужни да их поштујемо! Ми треба да их са страхопоштовањем молимо за њихово молитвено заступништво! Према њима ни у ком случају не треба да се односимо лакомислено и без страхопоштовања, имајући на уму њихово обожење и јединство са Божанством.
 
*
 
Захваљујем ти, Господе, Владико и Судијо мој што ме учиш да ти се једноставно молим, што ме слушаш када ти вапијем, што мс спасаваш од грехова мојих и жалости моје и што на ширину постављаш ноге моје. Завапио сам ти у греху мог лукавства речима црквене молитве: „Господе Боже наш, који си због покајања људима даровао опроштај…“. И тек што сам је завршио, мир и лакоћа су се настанили у души мојој (29. јун 1864. године).
 
*
 
Немој слушати клевете врага против ближњега, прљавштину и разну злобу и гордост његову. Свакога човека гледај простодушно, са поштовањем, као па образ Божији. О њему немој мислити ништа рђаво без разлога. Када се молиш у себи или заједно и спољађње, буди јако уверен да је Господ присутан, да је поред тебе или у теби и да слуша сваку реч, чак и кад је говориш за себе или само у мислима. Говори од свег срца, искрено. И себе осуђуј искрено, без и најмањег оправдавања. Имај веру да ће те Господ помиловати и нећеш остати непомилован. Ето истине. Ето искуства.
 
*
 
Ти се озлобљујеш на ближњега, презиреш га и нећеш да са њим говориш мирно и љубазно стога што има нешто грубо, дрско, аљкаво и непријатно у свом карактеру, у својој речи, у својим манирима, што је свестан свога положаја и више него што би требало, или што је горд и неуљудан. Међутим, ти си кривљи од њега, лекару и учитељу ближњега: Лекару, излечи се сам (Лк.4,23). Учитељу, научи се сам. Твоја злоба је гора од свакога зла. Зар се злобом може поправљати зло? Са брвном у оку, може ли се другом извадити трун? Зло и недостаци поправљају се добром, љубављу, умиљатошћу, кротошћу, смирењем и трпљењем. Сматрај себе првим међу грешницима, тј. међу онима који ти изгледају грешници или су стварно грешници. Сматрај себе горим и нижим од свих. Ишчупај из себе сваку гордост и злобу према ближњем, нетрпљење и јарост. И тек потом лечи друге. Са снисходљивом љубављу покривај грехове других. Шта ће бити ако сва безакоња видиш у ближњем? Биће вечно непријатељство и неслога с обзиром да нико није без греха. Стога нам је и заповеђено да остављамо дугове дужницима. Јер, ко би од нас опстао пред правдом Господњом кад би гледао на наша безакоња? Јер ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац небески (Мт.6,14). На трпези љубави налазимо се крај саме оваплоћене Љубави, па ипак немамо љубави једни према другима. Чудно! Чак се и не бринемо због тога! А сама љубав пеће доћи без нашега усрђа, старања и делатности.
 
*
 
Човекољупче Господе, Исусе Христе, Сине Божији, захваљујем ти од свег срца свога што си услишио молитву моју о љубави према ближњем и презирању земаљскога и што си ми у срце излио мирну, разумну и сладосну љубав. Утврди их у мени, Боже, молитвама Пречисте Владичице наше Богородице. Нека будем чедо твоје, Господе, и чедо њено најистинитије (26. јула 1864. г. у 11 часова увече).
 
*
 
О, човек је најлепше и најдрагоценије створење! Он је најскладнија и предивна палма! Он је најбоље створење Божије! Он је најчасније створење Божије, које треба да је неприступно за било какву нечистоту као образ самог Бога и најпоштованији храм Његов. Нека беже од нас све прљаве, лукаве и хулне помисли, као и помисли сумње. Ми смо чеда Божија. Ми смо свети у Христу. Стога држимо и чувајмо срце своје у светињи! Као живих Божијих кивота, нека се наших помисли и срца никако не дотакне рука прљавих и злих духова! Слове Божији и Боже, који си се оваплотио ради нас, сачувај нас у твојој светињи! Најсветија Главо наша, немој предати срца наша и тела наша гадном велијару [тј. ђаволу]. Немој да их он прља помислима, него стално буди са нама и чувај нас чистим и непорочним. Дај нам, Господе, да свагда са тобом, са најбожанственијом Главом нашом имамо живу везу у мислима срца, у молитви и у делима као удови твога Тела. Господе, отпадање од тебе срдаца наших јесте тама и смрт, туга и тескоба, стид, понижење и духовна мрзост. Са тобом ми, пак, имамо светлост, живот, мир, радост, ширину срцу, смелост, узвишеност и светињу.
 
*
 
Ви знате да вам је обећан вечни живот у Богу и да га треба заслужити, послушношћу Њему и Његовој Цркви у овом кратковременом животу, те трпљењем болести, жалости, незгода и разних лишавања. Па ипак, ви нећете да се покоравате Творцу, него живите у безбрижности и нераду за своју душу, у немару за врлине и у непрестаним гресима. Шта, дакле, можете очекивати незахвална, злонаравна и непослушна створења? Душо моја, размисли и обрати сав земаљски живот на славу Божију и на добро ближњих. Немој угађати телу и крви, већ Господу своме. Јер, плот и крв су трулежни, као уосталом и све земаљско.
 
*
 
Откуда непотребна сумњичавост при читању и слушању Речи Болшје, при црквеном читању и певању, на молитви и у осталом? Бог је истина. То је довољно! Црква је стуб и тврђава истине (1.Тим.З,15). Ђаво је лаж, клеветник и противник. И то је довољно. Знај само Бога и Његову истину. Буди туђ ђаволу и његовој лажи, његовим маштањима и лудости.
 
*
 
Од Крста Христовог, штавише од самог његовог знамења дрхте демони. Наиме, на крсном дрвету је био прикован Син Божији и својим страдањем га осветио. Због чега, међутим, демони дрхте од Владичице Богородице и Од самог њеног свесветог имена? Као пресветла звезда, Владичица је сва у сјају Светлости Бога, као зажарени угаљ у великом огњу. Она је сва пресветла и огњена. Лако је помислити да је Бог Светлост и Светост. Лако је помислити да је и она Вечна светлост и вечна светост. Амин.
 
*
 
Исус Христос је исти јуче и данас и у векове (Јев.13,8). Исто је и са истином Божијом, са свим што се чита у Јеванђељу, у црквеним молитвама, канонима, акатистима и Псалтиру. Истина је једна и вечна. Она је и сада онаква каквом си је нашао први пут или када си се молио са искреним срцем, када си осећао сву њену сладост, мирноћу и животворност. Ти се мењаш и биваш према њој у разним односима. Она је, пак, једно и исто вечно сунце које просвећује, загрева и оживотворава.
 
*
 
Докле ће Свете Тајне које примамо да нам напомињу да смо једно тело многи (1.Кор. 10,17) и докле међу нама неће бити узајамног јединства срца као удова једног Тела Христовог? Докле ћемо у животу бити „сами себи закон“, једни другима непријатељи, једни другима завидети, уједати се, жалостити и јести, осуђивати и грдити? Докле ћемо бити без Духа Христовог, духа кротости, смирења, незлобивости, нелицемерне љубави, самоодрицања, трпљења, целомудрености, уздржања, једноставности и искрености, презрења доњег [тј. земаљског] и свеукупног стремљења ка небеском? Владико, Господе Исусе Христе, просвети наше срдачне очи и Дух твој Благи нека нас све води на земљу праву (Пс.142, 10). Дај нам Духа твога!
 
*
 
Господ је све за све нас. Ми за себе не можемо да учинимо ни иешто незнатно сами по себи. Он је Давалац сила, добра и свега неонходнога за уређење наше добробити. Сву тугу, старање и бригу ноложимо на Господа.
 
*
 
На молитви буди као дете које тепа, спајајући се у један дух са духом изговаране молитве. Себе немој сматрати ни у шта, а молитве примај као велики дар Божији. Од свог телесног разума се сасвим одреци и немој га слушати, будући да телесни разум надима (1.Кор.8,1), сумња, машта и хули. Немој падати у униније уколико ти за време молитве или изван молитве враг саплиће душу некаквим хулама и гадостима, већ са чврстином вере реци у срцу свом: „Господ Исус Христос је и дошао на земљу ради очишћен.а од сличних грехова. Многомилостиви је дошао да нам помогне у сличним немоћима духа“. По изговарању речи са вером, срце ће одмах стећи мир, будући да ће га Господ очистити. Уопште, не треба падати у униније ни због каквог греха (који је машта), већ се треба уздати у Спаситеља. О, неизмерно милосрђе Божије! О, преузвишено служење Богочовека грешнима! И до сада нам Он служи човекољубиво, чистећи нас и спасавајући нас. Према томе, нека се постиди власт вражија.
 
*
 
Уколико славиш побожног – Бога славиш. Уколико ближњему чиниш добро – себи чиниш добро, с обзиром да смо сви једно тело. Уколико ближњем чиниш добро – Бога чиниш својим дужником, с обзиром да је ближњи образ Божији и да је Бог све у свима. Уколико Хришћанину чиниш добро – Христа, Сина Божијег чиниш својим дужником, будући да су Хришћани – Његово Тело и Његови удови. Уколико Хришћанину позајмљујеш – Духа Светог задужујеш, будући да су Хришћани храмови Духа Светога. Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама (1Кор.З,16).
 
*
 
Бог је створио човека по свом образу и подобију, што представља бескрајно велики дар. Међутим, иако разумно и слободио биће, човек је постао незахвалан пред својим Творцем, ожалостивши га својим вероломством, неверством и гордошћу. Он је зажелео да постане раваи своме Творцу и чак пошао нротив Њега. Сваки је грех побуна против Бога. Бог, међутим, има бескрајни дар љубави за људе. Пошто смо дубоко пали, сагрешивши против Творца, пошто смо отпали од живота у смрт, отисиувши се од Бога (тј. свог Живота) и упропастивши себе гресима, пошто нам је грозила вечна смрт, Бог шаље на земљу Искупитеља света, Сина свог јединороднога у обличју нашег тела да нас просвети, да пострада за наше кривице, да нас очисти од греха кроз покајање и веру у Њега, те да нас опет приведе Оцу своме, од кога смо били отпали. Ценимо највеће доброчинство Божије према нама и немојмо занемарити тако велико спасење (Јев.2,3). Постојано се сећајмо своје греховне трулежи те се обнављајмо благодатним средствима која нуди Црква. Ако је ко у Христу, нова је твар (2.Кор. 5,17). Да ли смо ми нови или смо још стари, са истим гресима?
 
*
 
Мајка Божија је, као Његова Мајка, једно тело и крв и један дух са Спаситељем. Она је по благодати Божијој постала Мајка самога Бога, позајмивши му људску, пречисту и свеосвећену природу, хранећи га млеком, носећи га на рукама, одевајући га, чувајући на сваки начин младост Његову, љубећи га много пута и милујући га. Како је неизмерно њено достојанство. Господе, ко ће описати узвишеност Дјеве Богородице! „Ниједан језик није у стању да те достојно похвали. Збуњује се чак и надсветски ум да ти пева, Богородице“ (Канон на Богојављење, ирмос 9). Призивајмо је мислима и једноставним покретом срца. Она је једно са Богом, као и светитељи.
 
*
 
Знај и памти да је дело твог спасења свагда блиско срцу Владичице Богородице. Пречисту је од свих поколења изабрао и од ње се оваплотио Син Божији благовољењем Оца и садејством Светога Духа како би људски род спасао од греха, проклетства и вечне смрти, или вечних мука. Спаситељу је блиско дело нашега спасења, као уосталом и њој. Стога јој се обраћај са пупом вером, надом и љубављу.
 
*
 
Христос Син Божији, најсветији Бог, не стиди се назвати браћом својом (Јев.2,11) пас грешнике. Ти, пак, немој да се стидиш да зовеш браћом и сестрама најсиротије и најнезнатније, просте људе, рођаке по телу или нерођаке. Немој се пред њима гордити, немој их презирати, немој их се стидети, будући да смо сви стварна браћа у Христу, сви препорођени водом и Духом у крстионици и сви чеда Божија, сви се називамо Хришћани, сви се хранимо Телом и Крвљу Сина Божијег, Спаситеља света, за све се обављају остале тајне црквене, сви се у молитви Господњој молимо: „Оче наш“ и сви једнако називамо Бога Оцем својим. Ми знамо једино за духовно сродство, које је најузвишеније и вечно, које нам је даровао Владика живота, Творац и Обновитељ наше природе, Исус Христос. Јер, само оно је истинско, свето и постојано. Земаљско, пак, сродство јесте неверно, промењиво, непостојано, привремено и пролазно, као што је трулежно и тело и крв наша. Према томе, опходи се са људима просто, као једнак са једнакима. Ни пред ким се немој узносити, већ се што више смиравај. Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се (Лк.18,14). Немој говорити: „Ја сам образован, а он или она није. Он или она је проста, тј. необразовани сељак или сељанка“. Немој, наиме, дар Божији (који ти је дат иако си недостојан) узимати као повод за гордост, већ за смирење. Јер, од свакога коме је много дано, много ће се и тражити; а коме је поверено много, од њега ће се више искати (Лк. 12,48). Немој говорити: „Ја сам племићког, а он ниског рода“. Земаљско благородство без благородства вере и врлине јесте празна реч. Шта имам од благородства уколико сам грешник као и други, или још и гори? Ближњег, пак, треба волети по Божијем, а не по своме, тј. не по својој вољи, већ по Божијој. Наша воља је да волимо само оне који нас воле и да презиремо, мрзимо и гонимо непријатеље или оне који су нам због нечег непријатни. Међутим, Бог хоће да их ми још више волимо као болесне. С обзиром да смо болесни од самољубља, гордости, презирања и злобе, Он хоће да се и сами лечимо помоћу љубави и смирења, стављајући свецелебни фластер и на њихове срдачне ране. Исправљајући духовне болести код других, ми не треба да се узносимо, да се озлојеђујемо, срдимо или излазимо из себе. Ми треба да мислимо о користи ближњега, а не о самима себи или о служењу свом самољубљу и уопште својим страстима. Љубав… се не раздражује лакомисленим, гордим или надменим поступцима ближњега. Она дуго трпи, благотворна је… не горди се… не мисли о злу (1.Кор.13,45), не мери сваку реч, већ све покрива. Оно што прикријеш схисходљивошћу обично лако пролази само од себе. Према томе, онај ко лечи друге треба да је сам здрав како болесни не би рекли: Лекару, излечи се сам (Лк.4,23). Уколико болесни примети да си сам зао, срдит и да га не волиш, он ће те у себи презирати и мрзети, те ничим нећеш моћи да утичеш на њега. Јер, зло не се поправља злом, већ добром. Победи зло добром (Рим. 12,21). Прво у себи искорени оно што желиш да искорениш у другима.

Један коментар

  1. Dejana Nikolic

    Divne pouke. Slava Bogu nasem!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *