НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)

 

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)
 

 
Када посумњаш у истинитост било које личности или догађаја, описаног у Светом Писму, сети се да је сво Писмо богонадахнуто (2.Тим.3,16), као што говори апостол. Према томе, оно је истинито и у њему нема измишљених личности, басни и прича. У њему има прича, али у смислу преносног причања, с обзиром да свако види да је реч о преносном говору. Сва Реч Божија јесте јединствена, целовита и недељива истина. Уколико сматраш за лаж било шта што је у њему речено, тј. неку изреку или реч, ти ћеш погрешити против истине свега Светога Писма. А прва и почетна истина његова јесте сам Бог. Говори Господ: Ја сам истина (Јн.14,6). Реч твоја јесте истина (Јн.17,17), говори Исус Христос Богу Оцу. Дакле, све Свето Писмо сматрај за истинито. Све што оно говори беше или бива.
 
*
 
Немој се подавати мрачним и злобним расположењима срца против ближњега, већ владај њима и искорењуј их силом вере при светлости здравога разума. На тај начин ћеш бити добродушан. Јер ходих у незлобивости мојој (Пс.25,1). Таква се расположења често појављују у дубини срца. Онај ко није научио да влада над њима, често ће бити мрачан, замишљен и тежак и себи и другима. Када она наиђу, присили себе на душевно расположење веселости и невине шале, те ће се као дим развејати. Ето искуства.
 
*
 
У нашој грехом повређеној природи постоји чудна и дивља појава да понекад мрзимо оне којима чинимо добро и да им због свог доброчинства плаћамо нерасположењем. О, како је скучено и оскудно у љубави и милости срце наше! Како је оно самољубиво! Непријатељ нам се силно подсмева. Он хоће да уништи плодове наших добрих дела. Ти, међутим, све више воли онога коме више чиниш добро, знајући да онај ко од тебе прима милост служи као залог и твог помиловања код Бога.
 
*
 
Када молимо Господа или Пречисту Мајку Божију или анђеле или светитеље, ми треба да имамо веру какву је имао капернаумски капетан (Лк.7,6). Он је [знао] да њега слушају његови војници и извршавају његове заповести. Он је веровао да ће се утолико пре његова молба испунити свемогућом речју Сведоброг Господа. Када су створења својом ограниченом силом извршавала оно што је од њих тражио, неће ли сам Владика својом свемогућом силом испунити молбе слугу својих, који му се са вером и надом обраћају? Неће ли испунити наше молбе (које са вером, надом и љубављу приносимо) и верне и силне благодаћу и заступништвом код Бога слуге Његове, тј. Пречиста Мајка Божија, анђели и свети људи? Заиста, и ја верујем са капетаном да ћу [бити услишен] уколико се будем молио како треба и за оно што је неопходно неком светитељу. Наиме, биће довољно да кажем: „Дај ми то“ – и даће ми, „Дођи ми у помоћ“ – и доћи ће, „Учини ми то“ – и учиниће. Ето како једноставну и силну веру треба имати!
 
*
 
Свака лажна мисао у самој себи носи доказ своје лажи. Доказ је њена смртност за срце: Телесно мудровање је смрт. Исто тако, свака истинита мисао у самој себи садржи доказ своје истинитости. Доказ је њена животворност за срце: Духовно мудровање је живот и мир (Рим.8,6), говори апостол.
 
*
 
А и теби самој пробошће мач душу, да се открију помисли многих срца (Лк.2,35). Са Мајком Божијом се десило речено у свој сили речи. Дешава се оно и са другим људима, добрим и богобојажљивим: и њихово срце пробада оружје да би се откриле мисли срца људи који су у додиру са њима. Господ их, наиме, понекад поставља у однос према злим људима, који у својим душама скривају мноштво неиспољеног зла. Тада га они испољавају: њихова уста почињу да говоре, те се и невољно открива обиље унутрашњег зла. И зло као неки нечисти поток или као читава река тече из уста њихових. Они почињу да чине дела недостојна људског имена. Тада људи познају какви су они били у себи, премда су их раније сматрали умним, образованим и иоштованим.
 
*
 
Да дође Царство твоје (Мт.6,10), тј. Царство живота, с обзиром да се сада продужава царство смрти, већим делом под влашћу онога који има власт смрти, тј. ђавола. Како човеку долази
Царство Божије у овом животу? Кроз срдачно покајање. Покајте се, јер се приближило Царство небеско (Мт.3,2). Нека нечастиви остави своје расуђивање, среброљубиви – своје среброљубље, обмањивач – своје обмањивање, пијаница – своје опијање, стомакоугодник – своје стомакоугађање, блудник – свој блуд, горди – своју гордост, сујетни – своју сујету, завидљиви и ненасити – своју завидљивост и ненаситост, нетрпељиви и роптач – своју нетрпељивост и роптање и нека се сви науче делима хришћанске љубави, а нарочито – слабости слабих носити (Рим.15,1).
 
*
 
Спољашња молитва се често извршава на рачун унутрашње, а унутрашња – на рачун спољашње. Уколико се, наиме, молим устима или читам, многе речи ми не падају на срце и ја са дволичан или се претварам. Ја устима изговарам једно, а на срцу је друго: уста говоре истину, а расположење срца није сагласно са речима молитве. Уколико се, пак, молим у себи, тј. срцем, не обраћајући пажњу на изговарање речи, ја се усредсређујем на садржај, на његову силу. Ја срце постепено учим истини и улазим у расположење духа којим су написане молитвене речи. На тај начин се постепено учим да се молим духом и истином, по речима вечне Истине: Који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају (Јн.4,24). Када се моли спољашње, наглас, човеку није свагда могуће да следи за свим покретима срца, који су сувише брзи. Стога је неопходно да се лати изговора, тј. спољашње форме речи. Многих црквени служитељи који брзо читају образују потпуно лажну молитву: устима они као да се моле и по свему изгледају као побожни, док им срце у ствари спава и не зна шта уста говоре. Речено произилази из [чиљенице] да журе и не размишљају срцем о ономе што говоре. Ми треба да се молимо за њих, као што се опи моле за нас. Ми треба да се молимо да им речи допру до срца њиховог и да одишу његовом топлином. Они се за нас моле речима светих људи, а ми ћемо се молити за њих.
 
*
 
Ми грешимо помислима, речима и делима. Да бисмо постали чист образ Пресвете Тројице ми треба да се старамо за светост својих помисли, речи и дела. Мисао у Богу одговара – Оцу, речи – Сину, а дела – Светоме Духу свеизвршитељу. Греси помислима код Хришћана нису маловажне ствари. Јер, све наше угађање Богу, по сведочењу светог Макарија Египатског, састоји се у помислима. Помисли су, наиме, начело од кога произилазе речи и дела. Речи или дају благодат слушаоцима или постају гњиле и служе на саблазан другима, кварећи њихове мисли и срца. Дела су још утицајнија, с обзиром да примери силније од свега делују на људе, наводећи их на подражавање.
 
*
 
Господ твој је Љубав: воли га и у Њему воли све људе, као Његову децу у Христу. Господ твој је Огањ: немој бити хладан срцем, већ гори вером и љубављу. Господ твој је Светлост: немој ходати по тами и немој чинити ништа у тами разума, без расуђивања и разумевања или без вере. Господ твој је Бог милости и штедрости: и ти за ближње буди извор милости и штедрости. Уколико будеш такав, добићеш спасење и вечну славу.
 
*
 
Онај ко са журбом, без срдачног разумевања и саосећања чита молитве (савладан својим лењим и дремљивим телом), у ствари не служи Богу, него своме телу и самољубљу. Он се Господу руга својом непажњом и равнодушношћу срца свога на молитви. Јер, Бог је дух, и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају (Јн.4,24), тј. без лицемерја. Ма колико да ти је лењо и раслабљено тело и ма колико те савлађивао сан, ти победи себе. Ради Бога немој штедети себе. Одреци се себе и нека твој дар Господу буде савршен. Дај Богу срце своје.
 
*
 
Небеса казују славу Божију, дело руку Његових јавља свод небески. Дан дану говори реч и ноћ ноћи објављује знање (Пс.18,23). Немо, али очевидно саопштење неба о стварању од стране Свемогућега дошло је и до нас. И нема језика или наречја коме не би било схватљиво то саопштавање. Сада, пак, тј. од времена Оваплоћења Сина Божијег сву славу Божију, славу Његове љубави према роду човечијем као и славу стварања проповеда Јеванђеље и Света Црква, гласови проповедника Јеванђеља, савршитеља Тајни и молитава – пастира, читача и појаца, звуци звона. Наравно, не искључује се ни проповед неба са његовим светилима. Међутим, проповед живим гласом је живља, јаснија и упечатљивија. Славу Господњу разглашује и сва земља и све постојеће на њој.
 
*
 
Ни на каквом послу (било домаћем, било службеном) немојте заборављати да је сила ваша, светлост ваша и успех ваш Христос и Његов Крст. Стога пре почетка посла немојте пропустити да завапите Господу: „Исусе, помози ми! Исусе, просвети ме“. На тај начин ће се подржавати и подгревати у срцу вашем жива вера и нада у Христа. Јер, Његова је сила и слава у векове векова.
 
*
 
Хришћанине, пази да не заборавиш или да икада изгубиш срдачну веру у Онога ко је невидљиви Живот твој, мир твој, светлост твоја, сила твоја и дисање твоје, тј. у Исуса Христа. Немој веровати срцу своме када огруби, помрачи се, постане неверно и охлади се од хране и пића и од светске расејаности или, најзад, од живљења једино умом, а не срцем (тј. од упражњавања ума и занемаривања срца, при чему као да се повећава и украшава мрежа, а сам ловац оставља у беди и сиромаштву – јер, срце представља ловца или рибара, а расуђивање рибареву мрежу). При покоју, ширини и наслађивању, тело наше оживљује са свим својим страстима и склоностима. Када је, пак, у тескоби, злопаћењу и муци, оно замире са свима својим страстима. Ето зашто мудрост и доброта Оца небеског нашу душу и тело подвргава тешким невољама и болестима. Стога треба не само да срдачно подносимо невоље и болести, него и да им се радујемо више неголи стању душевног мира, ширине и телеснога здравља. Јер, духовно стање човека који се не подвргава душевним невољама или телесним болестима несумњиво је рђаво, нарочито при обиљу земаљских добара. Његово срце на неприметан начин у себи размножава све видове греха и страсти и подвргава се духовној смрти.
 
*
 
Сећај се да је Господ у сваком Хришћанину. Имај свагда велико уважење према ближњем који ти прилази с обзиром да је у њему Господ, који често кроз њега пројављује своју вољу. Јер Бог је онај који чини у вама и да хоћете и да творите по Његовом благовољењу (Фил.2,13). Немој ништа жалити за брата, као ни за Господа, утолико пре што не знаш у коме долази Господ да те посети. Према свима буди непристрасан и за све добар, искрен и срдачан. Памти да и кроз неверне Господ понекад говори. Он понекад орасположује њихова срца према нама, као што се десило у Египту са тамничним стражарем, чије је срце Господ орасположио према Јосифу (Пост.39,21).
 
*
 
Спокојство мога срца је у горњем и духовном, а не у доњем и тварном. Подари ми, Господе, да стално мудрујем о горњем и да потпуно одбацим мудровање о доњем. Надам се на доброту твоју! Подигох очи моје на планине, одакле ће доћи помоћ моја (Пс. 120,1).
*
Људска реч открива шта је у уму и у срцу човековом. Она открива невидљиви, владалачки и стваралачки ум. Кроз реч, која открива ум или мисао, из човека излази дах. Унеколико слично Слово Божије нам јавља Оца – тј. Велики Ум, који је све створио. Кроз Слово вечно исходи и јавља се људима од Оца Дух Свети, Животворни, који је Сила Вишњега (и сила Вишњега осениће те Лк.1,35). Сада су разумљиве речи Спаситељеве: Нико не зна Сина до Отац, нити Оца ко зна до Син и ако Син хоће коме открити (Мт. 11,27). Видиш ли? Само Син људима открива Оца, као што наша реч открива нашу мисао која је сакривена у души. Ето како је тесно јединство између Оца и Сина! И сваком Лицу је својствена власност и, тако рећи, своје дело. Стога Спаситељ говори ученицима: Ако ја не одем, Утешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу га к вама (Јн.16,7). Слава ти Сине Божији, који си нам открио тајну Пресвете Тројице – Оца и Сина и Светога Духа! Реч твоја је истина. Са свима и са сваком појединачном речју твојом ми живимо. Оне су нам сладост, мир и живот, нарочито реч о Утешитељу.
 
*
 
Крепи се у несумњивом призивању Духа Утешитеља. Он ти је врло познат. Ти га често призиваш на Свете Дарове. На твоју молитву, Он их неизоставно и непрестано увек пресуштаствљује. Ти си и сам много пута окусио од плодова Његових Божанских дејстава.
 
*
 
Са највећом опрезношћу у свом глиненом сасуду, тј. у срцу треба држати ризницу Духа. Из утробе његове потећи ће реке воде живе (Јн.7,38). Треба да бдијемо над својим срцем, да будемо кротки, да се уздржавамо од раздражљивости и покрета самољубља, од привезаности за земаљско и од прљавих телесних покрета. У супротном ће нас непроцењива ризница Духа одмах оставити. Одједном ће из срца ишчезнути мир и радост, осећање необичне, анђелски-духовне лакоће душе, која лебди у слободи срца и мисли. Пресахнуће и реке живе воде, које су текле и обилно напајале бразде наше душе. Душу ће напунити туђи огањ, који мучитељски жеже унутрашњост, лишавајући је мира и радости, испуњавајући је осећањем бола и тескобе и подстрекавајући је на раздражљивост и хулу. Толико видно и оштро се у нама оцртавају и смењују Царство Божије и царство непријатеља, Царство живота и царство смрти. Хришћанин речено види унутрашњим очима и диви се Божијој правди и светости. Он се чуди и недремљивости непријатеља, који свагда као лав риче и тражи кога да прождере (1.Пт.5,8).
 
*
 
Бог Отац је живот, Бог Син је живот, Бог Дух Свети је живот: Света Тројица је живот. Живот је у имену Оца и Сина и Светога Духа. Одбациш ли срцем Оца, одбацићеш живот свога срца. Одбациш ли Сина, одбацићеш свој живот. Одбациш ли Светога Духа, одбацићеш опет живот свој. На тај начин ће се у твоме срцу сумња одазвати смрћу, болом и мучном тескобом, док ће Бог остати Бог живота у Три Лица. Одбациш ли, пак, сумњу срца и свим срцем признаш сва Три Лица за Бога, за свој живот, живот ће ти опет ући у срце. Бог, коме се у Тројици клањамо, у самом себи је да и амин (2.Кор.1,20).

Један коментар

  1. Dejana Nikolic

    Divne pouke. Slava Bogu nasem!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *