МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)

 

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)
 

 
При читању или слушању свештених дела, свим срцем поштуј у људима који су их написали образ Бога Слова или самог Бога-Слова, који је говорио кроз њих. При читању књига духовног или световног садржаја, свагда памти да је човек образ Божији. Њиме он говори кроз своје мисли, речи и дух. Привикни се да свагда на свакога човека гледаш са високим поштовањем, као на образ Божији, нарочито када говори, и првенствено када говори о Богу. О, тада је он божанствен. Због навикнутости на људе, због познанства са њима и са њиховим свакодневним животом, због привикнутости на дар речи у себи и код људи, ми мало вреднујемо дар словесности. Ми га понекад и презиремо код других, чиме ђаво кроз наше самољубље и непажњу у људима хули образ Божији. Ми треба да се у потпуности на сваки начин смиримо срцем и да горди ум свој сатремо како не бисмо били слични савременицима пророка. Они, наиме, пророке нису сматрали нечим вишим од слаткогласних певача. Они нису хтели да извршавају њихове заповести, него су их презирали, прогонили, тукли и убијали. Ми треба да се побринемо да не постанемо слични људима због којих пророк није признат у постојбини својој (Лк.4,24). Поштуј у човеку образ Божији, ка колико наоко био мали и незнатан, нарочито када говори са љубављу и првенствено када говори и чини дела љубави.
 
*
 
Рецимо да си написао књигу о Светој Тројици и одштампао је у хиљаду примерака, или колико ти је угодно. И у свим тим књигама не само да је један дух, већ су и иста слова и иста форма. Слично је и са приношењем Тела Христовог. По васељени, у безбројном мноштву цркава оно се приноси. На свим олтарима хришћанских цркви дејствује иста Тројица. У сваком Јагњету [Агнецу] је исти Христос и Његов Дух (као у књизи њен садржај) и свуда је иста форма приношења. И излази да је Најсветија Тајна као нека једина велика и свештена књига љубави Господње према роду човечијем, која се у безбројној количини припрема по васељени по истој форми, са истим љубављу обилним Духом који је на себе узео грехе света, Духом Христовим. Ево још једне сличности: колико је на земљи мноштво одвојених људских личности. Ипак, код свих је једна форма тела, у свима је подједнака душа, са сличним, премда не подједнаким способностима. И све те личности имају исти назив – човек. Сви су људи као један човек. Од једног начела су сви произишли: најпре од Бога Оца и Сина и Духа Његовога, а потом од једног брачног пара. Стога, између осталог, заповест Божија и наређује да волимо свакога као себе, тј. услед истоветности наше природе. Према томе, ти видиш много личности, које су једно по истоветности природе душе и тела. И Господ је у Животворним Тајнама својим (ма где се приносиле) један и нераздељив Створитељ, који је од једне крви створио сваки народ човечанства (Дап.17,26). Кроз једног Духа свог (који живи у Тајнама Тела и Крви и које се врше у свим црквама у свету), Он хоће да нас сједини са собом, с обзиром да смо кроз грех и покоравање ђаволу отпали од јединства са Њим. Оно што нас дели од Њега и међусобно, Он хоће да одсече и очисти: Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду (Јн.17,21). Ето циља Тајне Причешћа!
 
*
 
Зашто би било чудно да хлеб и вино постану Тело и Крв Христова и да у њима почива Христос, као душа у телу? Зашто би било чудно да се и ђаво гнезди у малој клици (у срцу) младенца, да заједно са рашћењем тела јача и да потом са њим долази на свет, скривен у срцу као у гнезду? О, како нам се бескрајна доброта и премудрост Господња открива у даровању Пречистих Тајни Тела и Крви Његове, тј. што их Хришћанин прима у своје срце, где [може да] се гнезди ђаво (који има моћ греха и смрти Јев.2,14), као противотров, а ради даривања светости и живота, ради прогоњења греха и смрти. Несумњиво је да се у нашем срцу често гнезди ђаво и сваки грех. Ван сумње је и да се у наша срца усељава Христос Животодавац, тј. Светиња наша. Већи је Господ од ђавола. Ђаво живи и делује у нашим срцима кроз разне привезаности за земаљске предмете. Утолико пре улази у срца наша Христос кроз веру и покајање. Оно је и створено да буде храм Божији. Како да Христос не улази у наше срце управо кроз Тело и Крв своју, саобразно нашој духовности и уједно телесности? Осим тога, уколико ђаво може да даје дух и реч лику звери (Отк.13,15), како Христос неће моћи да се усели у хлеб и вино и да их претвори, усвојивши их потпуно као своје Тело и Крв?
 
*
 
Сабирно сочиво пали дрво, хартију или друго запаљиво вештаство уколико га усмеримо на предмет и уколико се сунчеви зраци, усредсређени у фокусу стакла, сви саберу у једну тачку. Они тада свом својом укупношћу делују на предмет. На тај начин као да се сво сунце у умањеном виду спушта на предмет. Слично је и у молитви. Душа нам се у њој загрева, оживљује и запаљује умним Сунцем – Богом, тј. уколико својим умом, као сабирним сочивом, на своје срце (као на духовну тачку у нашем бићу) усмеримо мислено Сунце. И Оно ће на срце деловати својом једноставношћу и својом силом. Исто се може [рећи] и у односу на Богомајку и на анђеле и светитеље. Усмери иа своје срце њихове образе са свом њиховом силом и светињом. И твоје срце ће се озарити свом могућом пунотом и силом. Оно ће успламтети њиховом изобилном љубављу слично дејству огња. Њихова чистота, светост, доброта и сила предаће се твоме срцу. Оно ће се очистити и оснажити у вери и љубави. И уколико одлучније и постојаније будеш срце имао обраћено Богу и Његовим светитељима, утолико ће се све више просвећивати, чистити и оживљавати.
 
*
 
[Дешава се] да призиваш неког светитеља, али истовремено сумњаш да ти је близак и да те слуша. Стога твоје срце обузима стешњеност. Ти, међутим, сломи себе, или помоћу Господа Исуса Христа тренутно победи клеветника (тј. ђавола) који се гнезди у твом срцу. Потом призови светитеља са срдачним уверењем да ти је близак у Духу Светом и да слуша твоју молитву. И истог тренутка ће ти постати лако. Тежина и мука у срцу на молитви произилазе од неискрености, од лажљивости и лукавости нашега срца, као што се и у обичном разговору са људима осећамо нелагодно уколико не разговарамо од срца, већ неистинито и неискрено. Тешко ти је против бодила праћати се (Дап.26,14). Буди свагда и свуда истинит срцем, те ћеш свагда и свуда имати мир у срцу. Нарочито буди истинит у разговору са Богом и са светитељима. Јер, Дух је истина (1.Јн.5,6).
 
*
 
У молитви свака реч треба да се изговара од срца са силом која се налази у свакој од њих, као што се и лекови узимају према даној им од Творца одговарајућој лековитој сили. Уколико изгуби силу или срж лековитости, лек неће бити делотворан, већ ће само изазвати скупљање усана. Слично је и са молитвом: уколико изговарамо речи без [вере] у њихову силу и не осећамо срцем њихову истинитост, ми нећемо имати користи, с обзиром да истинска и плодна молитва треба да је у духу и истини. Речи молитве одговарају лековитим саставима или врстама, које имају своју силу и здружено делују исцељујуће на тело. Апотекари сакупљају силу мирисних лековитих састава, држећи их у добро затвореним теглама или другим посудама. И ми треба упорно да чувамо силу сваке речи у срцу своме (као у посуди) и да је изговарамо саобразно са силом која им одговара.
 
*
 
Молећи се, све створено треба да сматрамо за ништа пред Богом, а једино Бога за – све. Он, наиме, све држи као кап воде, свуда постоји, делује и све оживљава.
 
*
 
Молитва је златна веза човека Хришћанина, путника и дошљака на земљи, са духовним светом (чији је он члан) и изнад свега са Богом – Извором живота. Од Бога је душа изишла. Она Богу треба и да иде свагда кроз молитву. Молитвеник има велику корист од молитве: она му успокојава душу и тело. Она не успокојава само душу молитвеника (Ја ћу вас одморити – Мт.11,28), него често и душе преминулих праотаца, отаца и браће наше. Видите ли како је значајна молитва!
 
*
 
Дим од запаљеног дрвета иде у ваздух. Слично иде и душа из тела човека који се предао горењу трулежности. Савест у људима јесте глас свудапостојећег Бога који ходи у срцима људи. Онај ко је све створио и ко једини [истински] постоји, тј. Господ зна све као себе, тј. све садашње, прошле и будуће мисли, жеље, намере, речи и дела људи. Ма како да журим напред са својим мислима и својом маштом, Он се већ налази испред мене и ја свагда неизбежно у Њему савршавам своје бекство: ја свагда Њега имам за сведока мојих путева. Очи су Његове отворене на свим путевима људским (Јер.32,9). Куда ћу поћи од Духа твога, и од лица твога где ћу побећи (Пс.138,7).
 
*
 
Ето, пред нама је жив човек: његове су очи управљене на нас, његове су уши отворене за слушање, пред нама је тело и душа његова. Међутим, ми тело видимо, а душу не. Ми не видимо његове помисли, његове жеље и намере. Међутим, нема тренутка у коме душа његова не би мислила и не би живела на одговарајући начин. Слично је пред нама, око нас и у нама видљива природа и сав прелепи свет Божији. У њему свуда видимо живот, складан поредак, делање, али не видимо Узрочника живота и поретка, не видимо Уметника, премда и постоји у свако време и на сваком месту, као душа у телу, премда и не ограничен њима. Нема ни делића тренутка у коме Он, као Свесавршени, Премудри, Сведобри, Свезнајући, Свемогући и Свудапостојећи Дух не би мислио и изливао доброту и премудрост на створења своја. Нема ни делића часка у коме Он не би умножавао дело своје премудрости и свемогућства. Јер, Бог је најсамоделатније и бесконачно стваралачко биће. Дакле, ти видиш свет, али види и примети свуда у њему и његовог Узрочника – Бога, који свуда у њему постоји, све испуњава, свуда дејствује и све уређује.
 
*
 
Савест свакога човека представља зрак светлости од јединог, духовног Сунца – Бога, који све просвећује. Кроз савест Господ Бог влада над свима, као праведни и свемогући Цар. Како је моћна Његова власт кроз савест! Нико не може у потпуности да заглуши њен глас. Она без лицемерја говори свима и свакоме, као глас самога Бога. Кроз савест сви смо пред Богом као један човек. Стога и десет заповести као да су упућене једном човеку: Ја сам Господ Бог твој и немој имати других [богова]… Немој правити кумира… Немој узимати [узалуд име Господа]… Сећај се дана одмора… Поштуј оца свога и мајку… Немој убити. Немој чинити прељубе. Немој украсти. Немој сведочити лажно… Немој пожелети… (Изл.20,27). Или: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим… и ближњега свога као самога себе (Мк. 12,30-31), стога што је “ои” потпуно исто што и “ја”.
 
*
 
Старајући се да чувате јединство Духа свезом мира (Еф.4,3). Велике ли заповести! Неопходно је да се она изврши. “Чувати јединство духа” свагда жељаше и жели Син Божији. За њега се Он свагда мољаше и моли Оцу. Оче свети, сачувај их у име твоје, молио се Он за ученике, оне које си ми дао, да буду једно као ми… Не молим, пак, само за њих, него и за оне који због речи њихове поверују у мене, да сви једно буду… те да свет верује да си ме ти послао (Јн. 17,11; 2021). Видиш ли да јединство наше по духу и по животу громко доказује и Божанственост Оснивача наше вере – Господа Исуса Христа? Онај ко жели све да сједини, да све учини као једну душу изишао је од јединога Бога, који је све створио и све сјединио под собом. Оне који су се отргнули од јединства непослушношћу Он жели да поново приведе у јединство са собом кроз веру и послушност. Учитељи који не долазе од Бога, који нису позвани од Њега, који нису послани Њиме (не послах их, а они трчаше – Јер. 23,21; нико сам себи не присваја ту част, него призван од Бога, као и Арон – Јев.5,4), обично у друштво људи уносе разједињење, несагласност, чиме јасно разоткривају да нису од Бога. Такав је Лутер, такви су учитељи раскола, такви су сви јеретици. Они су разјединили једну Цркву Божију и расекли несециву, мноштвену јединицу, сједињену под једном Главом Цркве – Христом и одуховљену једним Духом Божијим. Тиме су доказали да су били оруђе ђавола, који се једино брине да разједини, растера и растури овце Господње. Вук разграби овце и распуди их (Јн.10, 12). Слава Хришћанској, Православној вери! Њен прави плод свагда беше и јесте: уједињење верујућих кроз љубав и заједницу духовних и вештаствених добара. Што се више удаљују од духа вере своје, Хришћани се више разједињују самољубљем, више затварају у себе, мање одржавајући заједницу у духовним и материјалним добрима (нарочито материјалним) са оскуднима. У њима љубав копни, услед чега све више пати човечанство. Истинско Хришћанство и на земљи успоставља благостање, с обзиром да на Хришћане гледа као на једно велико тело, у коме има племенитих и неплеменитих (премда не по природи, већ по месту и делатности), снажних и слабих, богатих и сиротих чланова. Дух Божији подстиче силне или богате душе на помоћ слабим и оскудним кроз заједницу у духовним и материјалним добрима. Тако у народа који поверова беше једно срце и једна душа (Дап.4,32).
 
*
 
Ненаклоност, непријатељство или мржња не треба да су међу Хришћанима познати ни по имену. Зар може да буде нетрпељивости међу Хришћанима? Ти свуда видиш љубав и свуда осећаш пријатни мирис Љубави. Бог наш је Бог љубави и Царство Његово јесте Царство Љубави. Из љубави према нама Он није поштедео ни Сина свог јединородног, предавши га на смрт га за нас. У кући ти видиш љубав међу домаћима (стога што су у крштењу и миропомазању запечаћени крстом љубави, што носе крст и са тобом у Цркви учествују у вечери љубави). У Цркви су свуда символи Љубави: крстови, крсни знаци, светитељи који су љубављу угодили Богу и ближњима и сама Оваплоћена Љубав. Љубав је свуда на небу и на земљи. Она успокојава и услађује срце (као и Бог), док мржња убија и душу и тело. И ти свуда и свагда пројављуј љубав! Зар да не волиш када свуда слушаш проповед о љубави и када је само ђаво човекоубица и вечна мржња.
 
*
 
Онај који свога Сина не поштеде, него га предаде за све нас, како да нам с Њиме и све не дарује (Рим.8,32). Главно и највеће нам је дано. Све остало што молимо бескрајно је мање од Сина Божијег. Стога са добром надом можемо у име Исуса Христа да молимо Нога за свако добро које можемо да замислимо. И што год заиштете (од Оца) у име моје, то ћу учинити, да се прослави Отац у Сину (.1н.14.13). Молиш ли се за опроштај грехова и покој умрлих? Он је жртва помирења за грехе… свега света (1Јн.2,2). Крв Његова очишћава нас од свакога греха (1.Јн.1,7). Он може покојницима да опрости сваки грех, учињен речју, делом или мишљу. “Он је васкрсење и живот и покој уснулих слугу Његових”… Иштеш ли, пак, добра живим људима или себи? Што год хоћете иштите и биће вам (Јн.15,7), говори Он.
 
*
 
Господу је познат број звезда небеских. Њему је познат и број анђела небеских и број њихових мисли. Њему је познат број песка у мору и број песка и свих створења читаве земље, са њиховим органима и саставним деловима, великим и малим до бескрајности. Њему је познат број атома свих састојака, који су мали до бескрајне бесконачности. Њему је познат и број свег рода људског који је постојао, постоји и који ће постојати, број мисли свих људи који су постојали, који постоје и који ће постојати, број свих покрета њихових срдаца, њихових речи и дела. У чулној природи ништа није скривено од Њега. Без Бога не пропада ни најмањи атом. Јер, како би без Његове воље могло да се уништи оно што је привео у биће? Ни у духовној природи за Њега не пропада ни једна мисао, ни једна помисао, ни један покрет срца, ни жеља или дело. Све се чува у ризницама по броју и по мери, тј. у количини, степену и сили какво је и било, изузев рђавих помисли, жеља, речи и дела, које су исповеђене или заглађене исправком живота. Број свих атома земаљских и атома земаљских створења, као и број мисли и покрета човечијега духа стоје у савршеној паралели. У самој ствари, уколико се не уништава оно што је створено као оруђе и што је мртво само по себи, зар ће се уништити оно што је и само од Господа добило способност да ствара, влада и живи, тј. мисао која се одева у речи и сама виновница мисли, наиме душа? Не, није могуће. Стога се смртници припремајте за одговор. Вас на Суду очекују све ваше добре и рђаве помисли, жеље, речи и дела, која сте послали са земље. [Вас чека] све добро, као и рђаво, што није исповеђено или изглађено супротним мислима, жељама и делима. За све ће те Бог извести на суд. Милосрдни Господе, не иди на суд са слугом својим (Пс. 142,2). Јер, ако на безакоња будеш гледао, Господе, Господе, ко ће опстати (Пс. 129,3).
 
*
 
Највећа светлост одражава се и у бескрајно малим телима земаљским, у безбројном мноштву њиховом. И образ човеков се одражава у малим очним зеницама. И мислено Сунце – Христос изображава се у малим бићима – људима, тј. у њиховом бескрајном мноштву. Он се изображава и у најмањим честицама Тела и Крви своје, с обзиром да је Први и Вечни Живот препрост и јединствен. Сунце се одражава у мноштву малих и великих тела, обасјава цео свет и покрива га целог. Исто чини и Господ.
 
*
 
Ветар је један и исти, премда у безбројно многим местима производи силу. И Дух Божији је један и исти, али у безбројним саборима анђелским показује силу и снагу своју, те у свим светим људима дише [како] хоће, и глас Његов чујеш (Јн.3,8).
 
*
 
Чува Господ не само све кости (Пс.33,20), но и иконе светих угодника својих, не допуштајући да пропадну од трулежи, непоштовања или сатирања, откривајући их чудно, као што знамо из описа јављања чудотворних икона, нарочито икона Пречисте Мајке Божије, Владичице паше. Господу је драг образ човека, нарочито светога човека, тј. сасуда благодати. Кроз иконе Он и чуда чини или даје невидљиве силе исцељења и утехе.
 
*
 
Бог је већи од срца нашег и зна све (1 Јн.3,20). Срдачним оком својим ми видимо и знамо најмање срдачне покрете, све мисли своје, жеље и намере, уопште готово све што је у нашој души. Но, Бог је већи од срца нашег. Он је у нама, око пас и свуда, на сваком месту, као једно свевидеће, духовно Око. Наше срдачно око јесте само Његов мали образ. Он зна све што је у нама, хиљаду пута боље и јасније од нас самих. Он у исто време зна све што је у сваком човеку, сваком анђелу и у свим небеским силама, у сваком створењу са душом и без душе. Он као на длану види сву унутрашњост нашу и унутрашњост свих створења, с обзиром да је у сваком од њих присутан. Као Творац и Промислитељ, Он свако од њих одржава у постојању и снази.
 
*
 
У Исусу Христу обитава сва пунота Божанства телесно (Кол.2,9). Она обитава и у Животворним Тајнама Тела и Крви Његове. У малом човечанском телу [смешта се] сва пунота бескрајног, несместивог Божанства. И у малом Агнецу, или хлебу, у свакој и најмањој честици његовој, смешта се сва Божанствена пунота. Слава свемогућству и доброти твојој, Господе!

One Comment

  1. Dejana Nikolic

    Divne pouke. Slava Bogu nasem!