НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)

 

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)
 

 
Неки говоре: „Не треба се молити уколико нема воље“. Лукавог ли телесног мудровања. Уколико се не молиш потпуно ћеш одустати од молитве, што тело и хоће. Царство небеско с напором се осваја (Мт.11,12). [Човск] се не може спасти без самопринуђавања на добро.
 
*
 
При образовању је нарочито штетно развијати само разборитост и ум, остављајући срце без пажње. Напротив, на срце треба више од свега обраћати пажњу. Срце је живот, премда и јесте искварен грехом. Тај извор живота треба очистити и у њему запалити чисти пламен. Он треба да гори и да се не гаси, дајући правац свим мислима, жељама и стремљењима човековим, тј. целом његовом животу. Друштво је искварено управо од недостатка хришћанског васпитања. Време је да Хришћани схвате Господа, тј. шта Он хоће од нас. А Он управо хоће чисто срце: Блажени чисти срцем (Мт.5,8). Послушајте Његов слатки глас из Јеванђеља. Прави живот нашег срца јесте Христос (у мени живи Христос Гал.2,20). Научите сви мудрост апостола. Наш општи задатак је да се Христос вером усели у срце.
 
*
 
[Једног дана] ће се сложити на грудима и више ништа неће узимати ове руке, које воле да узимају поклоне. Биће испружене на векове и више неће ићи никуда и ове ноге, које воле да иду на зло и избегавају да стоје на молитви. Затвориће се и угасиће се за свагда ватра и ових очију, које воле да са завишћу гледају на успех ближњега, и више их ништа неће обмањивати. Умртвиће се и више никакве громове неће чути ни слух, који се често са задовољством отварао ради слушања опадања и клевете. Он ће чути једино трубу која ће васкрснути умрле, када ће устати нетрулежно тело наше или у васкрсење живота, или у васкрсење суда (Јн.5,29). Шта ће, међутим, у нама живети и по смрти и шта треба да буде предмет свих наших брига у овом животу? Оно што ми сада називамо срцем, тј. наш унутрашњи човек, наша душа. Она треба да буде предмет наших брига. Целог свог живота чистите срце ваше, или душу вашу како би потом била способна да гледа Бога. О телу, пак, и о његовим потребама треба бринути само колико је нужно за одржавање његовог здравља, силе и приличности. Све ће умрети и све ће земља однети са собом. Настојте да усавршите оно што у вама воли или мрзи, што је снокојно или неспокојно, што се радује или жалости, тј. своје срце или унутрашњег човека (оно што мисли и расуђује кроз ум ваш).
 
*
 
Људи у току свег земаљског живота траже све осим Христа Животодавца. Стога и немају духовни живот. Стога су се одали свакојаким страстима, тј. неверју, маловерју, користољубљу, зависти, мржњи, частољубљу и задовољствима од хране и пића. Тек при крају свог живота они траже Христа у Причешћу само због вапијуће неопходности и по обичају прихваћеном од других. О, Христе Боже, Животе и Васкрсење наше, колико смо постали сујетни и слепи! А шта би било са нама да смо те тражили и да смо те имали у срцу свом? Језик не може да искаже блаженство које осећају они који те имају у срцима својим. Ти си за њих и јака храна и неисцрпно пиће, и светла одећа, и сунце, и мир који превазилази сваки ум (Фил.4,7), и неизрециво весеље, и све. Упоређено са тобом, све земаљско је прах и трулеж.
 
*
 
Дух је оно што оживљава (Јн.6,63). Духу Господњем припада оживљавање у створењима од времена њиховог стварања, а Сину Божијем – стварање, тј. њихово привођење из небића у биће. Стога се Тело и Крв Христова претварају Духом Светим из хлеба и вина. И у утроби Пречисте Дјеве Тело Христово је створено Духом Светим од њене крви. Дух Свети нас саздаје у утроби мајке наше. Духу Божијем припадају и сва наша духовна добра.
 
*
 
Царство живота и царство смрти иду упоредо. Ја велим да „иду“ стога што су духовни. Начелник првога, тј. царства живота јесте Исус Христос. Онај ко је са Христом бесумње је у области живота. Начелник другог, тј. царства смрти јесте кнез ваздушне власти – ђаво, са духовима злобе који су му потчињени и који по броју далеко надмашују број свих људи који су живели на земљи. Та деца смрти, тј. поданици ваздушнога кнеза воде сталну борбу са синовима живота, тј. са верним Хришћанима. Они свим лукавствима настоје да их приволе на своју страну, тј. кроз похоту тела, похоту очију и надменост живота (1.Јн.2,16). Грех или преступ је њихово својство. Ми кроз грехе прелазимо на њихову страну, уколико се не покајемо. Оне, пак, којима греси представљају неку свакодневну потребу, који пију безакоње као воду – демони не узнемиравају, будући да су њихова властитост, барем док живе безбрижно у односу на своју душу. Међутим, уколико се обрате Богу и познају своје вољне и невољне грехе одмах ће се распламсати борба. Подићи ће се сатански пукови и повести непрекидну борбу. Из реченога можете видети колико је неопходно искати Христа као Начелника живота и Победника ада и смрти.
 
*
 
Свака мука и тескоба произилази од маловерја, или од неке страсти која се крије у нама, или од неке друге нечистоте, коју види Свевидећи. Она, дакле, произилази стога што је у срцу ђаво, а не Христос. Христос је покој и слобода душе и светлост неизрецива.
 
*
 
Ваздух, дување ветра и дисање створења у вештаственом свету одговара духовима у духовном свету и самом нествореном свеоживљавајућем Духу Божијем. Стога се Дух, између осталог, јавио и као хујање силнога ветра (Дап.2,2). Због тога и Спаситељ са дувањем ветра упоређује дисање у душама оних који верују у Духа Божијег (уп. Јн.3,8). У вештаственом свету је веома много онога што одговара духовном свету. Јер, вештаствени свет је творевина Духа. Може ли, уосталом, да Дух – Творац барем делимично не покаже свој образ и сродство у створењима која је створио? Човек је најузвишенији образ Божији међу створењима која учествују у вештаству или су чисто вештаствена. Љубљењу устима одговара љубљење душом. Љубећи светињу, ми треба да је љубимо устима, душом и срцем.
 
*
 
Чудесно и моћно управља Господ вештаственим световима својом премудрошћу, посредством свог Слова. Честице тела животиња, дрвета, травке и камена држе се заједно привлачном силом. И сви светови сс држе заједно силама и законима које су стављене у њих. Душа носи тело и држи га у животу. И Бог носи свет и оживљава га Духом својим. Не назива се човек узалуд малим светом [микрокозмос]. Како је свет ништавна паучина пред Богом! Како је ништавна паучина моје тело! Па ипак, у свакој тачки вештаства се види премудрост. И све се премудрошћу и вечним законима премудрости једино и држи. О, премудрости, премудрости! Сви ми своје постојање дугујемо теби, твом добром Виновнику. Моја смрт, моје растварање и разарање јасно показује да сам пред тобом као ништавна паучина.
 
*
 
Слава ти, Животе – Оче, Животе – Сине, Животе – Душе Свети, једноставно Биће – Боже, који нас стално избављаш од душевне смрти, коју нам причињавају страсти наше душе. Слава ти, Триипостасни Владико што једним призивом твог имена просвећујеш мрачно лице душе и тела нашег и дарујеш нам мир твој који превазилази свако земаљско и чулно добро и свако разумевање (уп. Фил.4,7).
 
*
 
Моли се непрестано, призивајући име Живоначалне Тројице како ти душу не би изненада погодила каква страст, гордост, или завист, или злоба и мржња, или тврдичлук, или среброљубље, или стомакоугађање, или гнев и раздражљивост, или осуђивање, или презир, или лаж и клевета и слично. Јер, сви ми ходимо посред замки свакога часа и свакога минута у животу. Нека очи твога срца буду на стражи сваког часа и сваког минута. Нека ти је срце будно не само дању, него и ноћу, по писаном: Ја спавам, а срце моје бди (Пес.5,2).
 
*
 
Ближњег треба волети још више када греши Богу или нама. Јер, он је тада болестан, тј. у душевној беди и опасности. Управо тада се треба смиловати и помолити за њега и на његово срце ставити исцељујући фластер – реч милоште, уразумљења, укора, утехе, опроштаја и љубави. [Апостол говори]: Праштајући један другоме, као што је и Бог у Христу опростио вама (Еф.4,32). Сви греси и страсти, борбе и свађе стварно су душевне болести. Тако и треба гледати на њих. Све страсти су пожар душе, велики огањ који бесни у унутрашњости, огањ који продире из адског бездана.
Њега треба гасити водом љубави. Она је моћна да угаси сваки адски пламен злобе и других страсти. Међутим, тешко нама и нашем самољубљу што још увећавамо пламен новим адским огњем кроз своју властиту злобу и гнев, постајући помоћници духовима злобе, који се стално упињу да изазову свакојаке душевне упале у људима помоћу многоврсних страсти. Ми, дакле, сами себи стичемо геенски огањ. И уколико се не покајемо и уколико убудуће не будемо мудри на добро и прости на зло, бићемо осуђени заједно са ђаволом и његовим анђелима на мучење у огњеном језеру. Према томе, немојмо дозволити да нас побеђује зло, већ побеђујмо зло добром. Кукавни смо ми л.уди! Како се до сада нисмо научили да сваки грех сматрамо великом несрећом наше душе и да из душе, искрено и са љубављу сажал.евамо оне који падају у греховну несрећу. Зашто не бежимо од греха као од отрова и као од змије? Зашто се задржавамо у њему? Ради чега себе не жалимо када се излажимо неком греху? Зашто не плачемо пред Господом, који нас је створио!
 
*
 
Господ допушта да нас узбуркају разноврсне страсти у овом животу како бисмо их омрзли из свег срца и како бисмо све земаљско сматрали ништавним, ма како драгоцено и пријатно било, те како бисмо свим срцем пожелели Бога – Извор тишине и живота, уз Њега јединог се приљубљујући и Њега јединог ценећи изнад свега, тј. Његову свету вољу, Његов мир и радост.
 
*
 
Теби је на земљи одсвуд тескобно. За тебе се све мења – и рођаци, и другови, и познаници, и богатство, и чулна задовољства, и твоје тело. Мењају се и све стихије: земља, вода, огањ, ваздух и светлост. Стога се приљуби уз јединог Бога, у кога нема измењивости ни сенке промене (Јак.1,17), који је једини Љубав.
 
*
 
Необично је да раздражљиви људи, после агоније силног и дугог гнева и после свег доживљеног мучења постају мекани, кротки и стишани. И што важи за злоћу и раздражљивост, важи и за остале страсти. Сам Господ је одредио да казна за њих [буде садржана] у њима самима, тј. у њиховој крајњој агонији. На тај начин се кажњава гордост, завист, мржња, тврдичлук и среброљубље. Свака страст је и свој сопствени учитељ и уједно џелат човеку кога је посела.
 
*
 
Мир имај са свима и светост, без које нико неће видети Господа (Јев.12,14). Немој нарушавати мир због било чега трулежног и пролазног и због свога грешног самољубља. Заволи мир више свега, као самог Господа. Нека ти не буде ништа драже од мира и узајамне Љубави. Заволимо мир, мир и мир!
 
*
 
Душа је човекова слободна сила, будући да може да постане и добра и зла, у складу са правцем који јој се да. Господе, Сило свемогућа, учврсти моју немоћну душу у свакој врлини! На непокретном камену заповести твојих утврди моје срце, које је немоћно за било какво добро! Господе, ја свакодневно опитно познајем да сам без тебе ништа, да без тебе не могу учинити никакво добро, да је без тебе у мени само зло у његовим разним видовима. Без тебе ја сам син погибли. О, неизрецива Доброто, испуни моје срце твојом благошћу. Више од свега те молим да ми даш да те љубим свим срцем својим и ближњега свога као самога себе, да не будем злобан, горд, надмен, немиран, већ незлобив, смирен, уљудан, нежан и послушан. Амин.
 
*
 
Како само брижљиво ђаво и свет засејавају својим кукољем њиву Христову, која је Црква Божија. Уместо Речи Божије усрдно се сеје световна реч, реч сујете. Уместо храмова, свет је измислио своје храмове, тј. храмове светске сујете: позоришта, циркусе и скупове. Уместо светих икона, које не примају свето1упци, у свету постоје сликани и фотографски портрети, илустрације и разни други ликови. Уместо Бога и светитеља, у свету до обожавања поштују своје знамените људе – књижевнике, глумце, певаче, сликаре, који господаре друштвеним поверењем и уважавањем до страхопоштовања. Јадни Хришћани! Сасвим сте отпали од Христа! Уместо на духовну одећу, сву пажњу у свету обраћају на трулежно одело, на модерна одела и на разне отмене украсе, који се истичу само спољним блеском и скупоценошћу.
 
*
 
У болести и уопште у телесној немоћи, као и у жалости, човек спочетка не може да гори вером и љубављу према Богу. У жалости и болести, наиме, срце боли, док вера и љубав захтевају здраво и мирно срце. Стога не треба много бити жалостан што у болести и скорби не можемо долично да верујемо у Бога, да га волимо и да му се усрдно молимо. Све има своје време. Понекад ни за молитву није подесно време.
 
*
 
Према ближњем се опходи са савршеним срцем, тј. истинито и са љубављу какву имаш према себи самом, како би и ближњи тебе заволео. Чак и ако те не буде волео, бар ће у твојој личности поштовати твоју врлину. Он ће се према њој односити са уважавањем, а [можда] и сам поревновати за њу.

Један коментар

  1. Dejana Nikolic

    Divne pouke. Slava Bogu nasem!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *