НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)

 

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)
 

 
Бог Отац у нашем разуму и срцу делује кроз своје Ипостасно Слово (које се у нашој речи изражава Духом Светим, који опет почива у Ипостасном Слову). Он кроз нашу реч вере, уздања, кротости и љубави, која излази из уста наших у тренутку извршава једном за свагда од постанка света унапред одређена чудесна дела нашег препорода, освећења, оснажења, духовног храњења и лечења у Христу. Уосталом, припремни обреди за такво деловање су врло дуги с обзиром да је Бог једноставно, свемогуће Биће. На пример, претварање хлеба и вина у Тело и Крв Христову извршава се одмах по изговору речи: „Учини овај хлеб часним Телом Христа твога, а то што је у Чаши овој часном Крвљу Христа твога, претворивши их Духом твојим Светим“. После последњих речи и крстоликог благосиљања руком хлеб и вино се у тренутку претварају у Тело и Крв Христову, а никако не пре, с обзиром да Божанско свемогућство очекује сарађујућу реч свештеника. Ми смо Божији сарадници, вели свети апостол (1.Кор.З,9). Крсни благослов именом Господњим означава да се Тајна врши Духом Светим у име Исуса Христа и ради Исуса Христа, тј. ради Његовог заступништва, благовољењем Бога Оца.
 
*
 
При обављању богослужења и Тајни, слуга Божији треба да је чврсто убеђен да бива оно што он помисли и каже. Владици је угодно и лако да испуни наше молбе, да ствара или да претвара нешто по нашој речи! Нека то убеђење буде у теби лако и природно као што дишеш ваздухом, као што видиш гледањем и као што слушаш слухом. Ти си и на себи хиљаду пута испробао тачност реченог. И сам си искусио да између речи: Он рече, и постадоше. Он заповеди и саздаше се (Пс.32,9) нема растојања. Оне су истините у свој својој сили. Нека се то убеђење упије у тебе са твојом храном и пићем и са твојим дисањем.
 
*
 
Литургија је вечера, трпеза љубави Божије према роду људском. Око Јагњета Божијег сви се окупљају на дискосу – живи и умрли, свети и грешни, прослављена и војујућа Црква.
 
*
 
За верујућег нема ничега немогућег. Жива и непоколебива вера за тренутак може да учини велика чуда. Уосталом, и без наше искрене и чврсте вере дешавају се чуда. Таква су чуда Тајни, будући да се Тајна Божија свагда врши, чак и кад смо маловерни или неверни при њеном обављању. Зар ће наше неверовање веру Божију укинути (Рим.3,3). Наша злоба не може да надвлада Божанску доброту и милосрђе, наша глупост – Божију премудрост, ни наша немоћ – Божије свемогућство.
 
*
 
Црква је вечна истина стога што је сједињена са Истином Христом и што се надахњује Духом Истине. Ја сам са вама у све дане до свршетка века (Мт.28,20). Тело Његово, које је Црква (Кол.1, 24), вели апостол Павле.
 
*
 
Пошто си испуњен сваке неправде ти треба да желиш да од људи трпиш сваку неправду како би се на теби у овдашњем животу показали судови правде Божије (уп. Рим.2,23). Каквом мером мериш Господу и ближњему твоме, онаквом ће ти се мерити (Мт.7,2). Имај свагда у виду пример највећег Праведника Исуса Христа, Сина Божијег, који је и поред своје праведности претрпео сваку неправду од људи, будући подигнут на крст и умртвљен најсрамнијом смрћу.
 
*
 
Немој бити малодушан и немој падати у униније када те људи мрзе стога што изобличаваш њихове путеве. Напротив, пре се радуј, памтећи речи Спаситеља: Блажени сте када вас људи омрзну (Лк.6,22).
 
*
 
Човек подиже себи кућу и живи у њој. Животиња прави јазбину и живи у њој. Птица прави гнездо и у њему своје изводи птиће. Пчела користи кошницу са саћем и живи у њој, припремајући себи мед. Паук тка мреже и живи у њима, ловећи себи храну. Зар Творац за себе неће подићи нерукотворен Дом – Тело своје. Он га је створио у утроби Дјеве Богородице, као што и сада подиже себи храмове Тела свога у Животворним Тајнама. Он је Творац који је за сва чулна или чулно-духовна створења подигао телесне домове и стално их подиже.
 
*
 
Свештенство и уопште светитељи јесу водени сасуди из којих се благодатна вода даје осталим верујућим. Из утробе његове потећи ће реке воде живе (Јн.7,38).
Уста свештеника треба да су чиста и духовна будући да често изговарају свесвето име Оца и Сина и Светога Духа! ЈоШ више духовно и чисто треба да му је срце како би примало и у себи осећало сладост најчаснијег и дивног имена, достојног клањања. О, колико само свештеник треба да се удаљује од телесних наслада како случајно не би постао тело у коме не пребива Дух Божији.
 
*
 
Зар ће свештенику бити до телесних наслада? Он неуклоно треба да се наслађује јединим Господом како би му дао оно што иште његово срце. Он има много духовне деце која му износе своје многоврсне духовне или телесне немоћи, са којима треба душевно да саосећа и да даје искрене и здраве савете. Њега сваког дана очекује подвиг да се од свег срца и са сузама за њих моли пред Владиком. Он треба да се моли да на њих не насрне и не покраде их мислени вук, те да им Господ да напредак у животу и вери и духовни разум. Да ли ће бити свештенику до телесних наслада с обзиром да често треба да врши службе у храму и да стоји пред престолом Господњим. Он треба често да врши Божанствену и пречудесну Литургију и да буде вршитељ и причесник Небеских, Бесмртних и Животворних Тајни. Уопште, он често треба да обавља и друге свете тајне и молитвословља. Срце које воли телесна задовољства није верно Господу. Не можете служити Богу и мамону (Мт.6,24).
 
*
 
По плодовима њиховим познаћете их (Мт.7,16). По преслатком, преблаженом и животворном плоду Литургије, тј. Пречистих Тајни Тела и Крви Господње познаћеш да је од Бога, да је надахнуће Божанског Духа и да Пресвети Животворни Дух дише у свим њеним молитвама и свештенодејственим обредима. Какво је чудно живо дрво Литургија! Какви су му листови! Какав му је плод! Чак и лишће од Дрвета беше за лечење народа (Отк.22,2), а не само плод. Јер, ко није добио велику душевну корист, мир и сладост у души од самог побожног присуствовања Божанственој Литургији? Оно, пак, што доноси добар род свакако је само добро. Такав је закон стварања.
 
*
 
Једно од најмоћнијих лукавстава ђаволских јесте раслабљеност срца од лењости, а са њим и свих духовних и телесних сила. У срцу тада пресушује вера, нада и љубав, те [човек] постаје неверник, мрзовољан, неосетљив према Богу и људима, тј. обљутавела со.
 
*
 
Ти треба да осећаш искрену потребу за оним за шта се молиш и да искрено верујеш да сваки добри дар и сваки савршени поклон долази од Бога, а не од људи, не од случаја, не од околности, не од судбине. Владика, наиме, види и чује сваку твоју потребу, сваки покрет твога срца и твојих мисли. Он је сведобар, свемогућ и премудар. У тренутку Он лако, тј. једним покретом своје мисли кроз Сина у Духу Светом може да за тебе учини све што је потребно и да све добијеш. За људе је много тога немогуће, али не и за Бога: Све је могуће Богу (Мк.10,27).
 
*
 
Уздање у молитви састоји се у изговарању молбе, захваљивања и славословља са страхом Божијим, са вером у Божије присуство и [убеђеношћу] да Он слуша, уз одбацивање сваке сумње и узнемиравања у односу на њихово примање и испуњавање. Оно је потпуно уверено да их је Владика саслушао и примио на наднебески и мислени свој жртвеник, те да ће по жељи наше мајке Цркве (уколико се молимо у њено име), а једнако и нашег срца као Сведобри, Премудри и Свемогући дати мољено чак и обилније него што смо искали или претпостављали. Међутим, срце које је пристрасно према храни и пићу, које је халапљиво за њима, које је омлитавило од њих уопште нема таквог уздања, као уосталом ни срце у коме се крије мржња и непријатељство, повезано са тврдичлуком, среброљубљем и завишћу (све док не напусти своје слабости и не поправи се).
 
*
 
Осењујући се крсним знаком, ми најпре три прста (као горњи крај крста) стављамо на чело у име образа Оца, који је нестворени Разум. Потом их (као доњи његов крај) стављамо на стомак у име образа Сина, који је пре свих векова рођен из утробе Оца. Најзад их (као његов попречни део) стављамо на рамена или мишице у име образа Духа Светога, који је мишица или сила или рука Господња, као што је речено: Мишица Господња коме се откри (Ис.53,1; Јн.12,38), или: Би на мени рука Господња (Јез.3,22). Постоји још један образ Свете Тројице у човеку: ум који мисли јесте образ Бога Оца, срце у коме пребива и себе изображава ум – образ Сина Божијег, ипостасне Мудрости Божије, и уста кроз која исходи оно што је у мислима и на срцу – образ Духа Светога. Дуну и рече им: Примите Дух Свети (Јн.20,22). Међутим, када се [каже да] из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочења, хуле (Мт.7,21), у ствари [се говори] да излази зли дух који се гнезди у човековом срцу. Када, опет, [каже да] добар човек из добре ризнице срца свога износи добро (Лк.6,45), [мисли се] на образ исхођења Светога Духа од Оца кроз Сина. Велик је човек! Није узалуд речено: Ја рекох: Богови сте и синови Вишњега сви (Пс.82,6). Када оне назива боговима, којима Реч Божија би дата, а Писмо се не може укинути (будући да је речено истинито и непромењиво), како ви говорите ономе кога Отац посвети и посла на свет: хулиш, зато што рекох: Ја сам Син Божији (Јн.10,35-36). О, достојанства! О, узвишености човека! На човека, нарочито Хришћанина, гледај једноставно као на сина Божијег, примај га као сина Божијег и разговарај и опходи се са њим као са сином Божијим но благодати у Христу Исусу, Господу нашем.
 
*
 
Један [човек] је био смртно болестан од запалења желуца девет дана, не добивши ни најмање олакшање од медицинске помоћи. Деветог дана ујутро, само што се причестио Животворним Тајнама он је постао здрав и устао са болесничке постеље. Он се причестио са чврстом вером. Ја сам се молио за њега Господу да га исцели. „Господе, говорио сам, исцели слугу свога од његове болести. Он је достојан да му даш исцелење с обзиром да воли свештенике твоје и да им шаље дарове“. Молио сам се и у цркви пред престолом Господњим на Литургији у време молитве: „Ти си нам даровао ове заједничке и сагласне молитве“ (тј. за време трећег антифона), и пред самим Тајнама. Ја сам се између осталог молио: „Господе, животе наш! Теби је лако да исцелиш сваку болест као што је мени лако да помислим о исцељењу. Теби је лако да васкрснеш мртваца као што је мени лако да помислим о васкрсењу из мртвих. Исцели, дакле, слугу твога Василија од његове љуте болести и не допусти да умре како не би горко ридали његова жена и деца“. И послушни Владика се смиловао. Он је био па длаку од смрти. Слава свемогућству, доброти и послушности твојој, Господе!
 
*
 
Срце у једном минуту може да се измени неколико пута ка добром или ка рђавом, ка вери или неверју, ка једноставности или лукавству, ка љубави или мржњи, ка добронамерности или зависти, ка дарежљивости или шкртости, ка целомудрености или блуду. О, какве непостојаности! О, колико опасности! О, колико је неопходно трезвоумље и пажња према себи!
 
*
 
Немој се радовати када ти лице цвета од пријатних јела и пића стога што је тада унутрашње лице твоје душе грозно и мртвачко. На тебе се, наиме, у том случају односе речи Спаситеља
Христа: Што сте као окречени гробови, који споља изгледају лепи, а унутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте (Мт.23,27), тј. лицемерја и безакоња.
 
*
 
О, Владико Господе Исусе, колико си пута обнављао моју природу, коју сам лакомислено упропашћивао мојим гресима! Нема томе ни броја ни мере! Колико си ме пута извлачио из пећи многоврсних страсти, која је горела унутра у мени и из понора унинија и очајања! Колико си пута само именом твојим (које сам са вером призивао) обнављао моје искварено срце! Колико си га пута обновио и кроз Животворне Тајне. О, Владико, милости твојој према мени грешноме заиста нема броја ни мере. Шта да ти принесем или чиме да ти узвратим за неизмерна доброчинства твоја према мени, Исусе, Животе мој и лакоћо моја! Бићу обазрив на путевима својим благодаћу твојом, с обзиром да су теби угодни сви непорочни на путу (Пс. 118,1), као што си Духом својим рекао кроз уста оца нашега Давида. Постараћу се да ти будем веран, смирен, кротак, негневљив, незлобив, дуготрпељив, трудољубив, милостив, дарежљив, некористољубив и послушан.

Један коментар

  1. Dejana Nikolic

    Divne pouke. Slava Bogu nasem!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *