НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)

 

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)
 

 
Иако је свагда на небу, сунце својим зрацима као безбројним рукама досеже земљу и сву њену површину, дајући се свим органским телима, улазећи у њих (својим зрацима), загревајући их, оживљујући их и одржавајући својом топлином. Кроз прозрачна тела оно пролази скроз или се целим кругом својим огледа у њима (и колико је прозрачних тела, толико је и слика сунца). Напротив, непрозрачна и тврда и неорганска тела оно загрева. И мислено Сунце – Бог, премда је првенствено на небу, својим Животворним Духом, као неким зрацима, себе даје свим разумним створењима – анђелима и људима, прожимајући, освећујући, оживљујући, снажећи и одржавајући њихово духовно биће, слично сунчевим зрацима који прожимају, оживљују и узрастају органска и биљна тела. Будући на небу, сунце обасјава сву земљу и сваком даје светлост, чак и најмањем створењу и ствари. И Господ својом ипостасном светлошћу обасјава све људе, будући да је светлост истинита која обасјава свакога човека који долази на свет (Јн.1,9).
 
*
 
Они који приступају да Господу служе са молитвом треба да науче да му буду слични, тј. да буду кротки, смирени и са истинским срцем, да у души немају лукавство и дволичност, да нису хладни, да се постарају да имају Духа Његовог. Јер, ако неко нема Духа Христова, он није Његов (Рим.8,9). Господ у нама тражи оно што му је слично и сродно како би на њега могла да се привије Његова благодат. Сећајте се да ни једна реч у молитви није узалудна уколико се изговара из срца: сваку реч Господ слуша и свака је реч код Њега на вази. Нама се понекад чини као да наше речи узалудно лебде по ваздуху и да се разлежу као глас вапијућег у пустињи. Не, никако. Ми треба да се сећамо да нас Господ на молитви разуме. Он наше речи разуме као што себе разумеју савршени молитвеници. Јер, човек је образ Божији. Господ одговара на сваку жељу срца, било да је изражена или неизражена у речима.
 
*
 
Причешћујући се са вером и без сумње Животворним Тајнама ја се на опипљив начин поучавам свудаприсутности Христовој. На какав начин? У свакој честици Тела и у свакој капи Крви ја примам свецелог Христа. Ја очима срца видим да је Он у исто време сав у свим честицама и капима, ма колико много да их има. На исти начин је Господ у сваком храму, у Светим Тајнама и у свакој најмањој честици. С обзиром да се православни храмови налазе по свој земљи, Господ по свој земљи не присуствује само Божанством, већ и душом и телом својим, свуда се сав недељиво дајући верним и у њима производећи слатке плодове: очишћење од грехова, освећење душа и тела хришћанских, праведност, мир и радост у Духу Светом, сједињујући све са собом, са Оцем и са својим Духом Светим. Осим тога, ја знам да се Он и кроз усрдну молитву усељава у душе верних са Оцем и Духом својим Светим. Будући присутан у свом вештаственом свету, који оживљава и у целини и у сваком његовом делу, Господ је утолико више присутан у људима, нарочито Хришћанима, живећи у њима: Или не познајете себе да је Исус Христос у вама (2.Кор.13,5). Или не знате да је тело ваше храм Светога Духа који је у вама (1.Кор.6,19).
 
*
 
Род људски јесте једно велико дрво Божије, које се разрасло по свој земљи, покривајући је својим гранама. На ранији трули корен, тј. палог Адама, Божијом премудрошћу и добротом накалемљен је нови, живи корен – Господ Исус Христос, од кога свој почетак воде Хришћани, као огранак од целовитог дрвета. У дрвећу се налази земаљски, органски живот, а у хришћанском роду се налази Христов, небески и духовни живот. На душевне способности и силе истинских Хришћана треба да се гледа као па силе самога Исуса Христа. Ми имамо ум Христов (1.Кор.2,16), говори апостол о истинским Хришћанима. И на врлинска дела Хришћана треба да се гледа као на плод Христове благодати. Хришћани који не живе хришћански представљају суве гране на изданку који расте из корена – Христа. Сваку лозу на мени која не рађа рода, вели Христос, Отац небески одсеца и у огањ баца (Јн.15,2; 6). Незнабошци су непрепорођена, неоживљена грана, која расте из трулог корена – Адама. Вером се и они калеме на живи, здрави изданак – на тело Цркве, тј. на Тело Христово (Кол.1,18).
 
*
 
Чији су листићи на дрвету? Божији. Чије су добре мисли у теби? Божије. Чија је способност у дрвећу да расте, да тка дрвену срж, да производи и развија лишће и плодове? Божија, тј. Богом дана. Чија је у теби способност за мисли и речи? Божија. Да ли дрвеће на штету унотребљава силе које му је Бог дао? Не. Да ли човек на штету употребљава силе и способности које му је Бог дао? Употребљава. Он злоупотребљава ум, који му је Бог дао за познање Његове истине. Он злоупотребљава своје срце, које је створено да воли Бога и ближње и да осећа блаженство у заједници са Богом. Он злоупотребљава и своју слободну вољу, која му је дата за бескрајно усавршавање у врлини.
 
*
 
У нашем телу, тј. у његовом природном деловању Бог дејствује кроз потпору, храњење и раст. Он делује и у травки или дрвету или животињи: Он траву одева (Лк. 12,28), дрвеће узраста и украшава лишћем и плодовима, а животиње храни и узраста. Ми сами на телу своме не можемо учинити ништа, ни за пола јоте, како се вели. Не можеш ни длаку једну белом или црном учинити (Мт.5,36). У бескрајно великом и бескрајно малом подједнако се налази Господ. Он није ограничен ни једним ни другим, већ сав постоји у свему, будући недељив и изнад свега.
 
*
 
Може ли да постоји лишће без дрвета? Може ли да постоји дрво без земље, ваздуха, воде и топлине? Слично ни душа не може да постоји без Бога, без Сина Његовог и без Духа Његовог. Бог је моје постојање, моје дисање, моја светлост, моја сила, моја вода и моја храна. Он ме носи, као што мајка на рукама носи младенца. И још више, носећи ме, тј. моју душу тело, Он у мени пребива и такорећи се спаја са мном.
 
*
 
Молећи се Богу, сећајте се да Бог представља Три Лица. Како је, међутим, Лице и Лица, Он до у бескрај поседује сва савршенства која можемо да замислимо у (по благодати Божијој) најсавршенијем човеку, на пример у Пресветој Дјеви Марији, у Николају Чудотворцу, Јовану Златоусту, у апостолима и пророцима, испуњеним Духом Божијим. Човек је образ Божији и подобије Божије. По савршеном образу може се делимично судити о Првообразу. Све најбоље у човеку што привлачи погледе нашег срца и срдачна расположења јесте од Бога, од Сина Његовог и од Духа Његовог. На пример, свети Никола је био и јесте пун сажаљења и милосрђа према људима по благодати Божијој. Он је и сада брз да чује оне који га искрено призивају, по милосрдном срцу које је имао за живота и које и сада има по благодати Божијој. Да ли је, према томе, сам Господ Бог несажаљив и немилосрдан? И колико је више Он сажаљивији и милосрднији? Бескрајно више, као што је бескрајно и већи од светог Николе. Или узмимо апостола Павла. Какво је он имао човекољубиво срце. За слугу Филимона он вели господару: Ти њега, тј. моје срце, прими (Фил.1, 12). Колико је љубави у тим речима! И каква уопште љубав одише у његовим посланицама! Срце наше постаде широко, говори он Коринћанима. Вама није тесно у нама… (2.Кор.6,1112). Он је и у једној посланици описао у чему се састоји божанствена љубав (1.Кор.13 гл.). Читајући његов опис, ти осећаш да је апостол на делу извршио све што је о љубави написао. Но, откуда је таква љубав код апостола, који је раније гонио и чинио штету Христу, с обзиром да је улазио у домове, одвлачио људе и жене и немилосрдно их предавао у тамнице? Она је од Господа, Извора љубави. Једини је Он вечна и бескрајна Љубав, која обухвата све створено.
Као Тројица, Бог наш је једно Биће, премда и има Три Лица. И ми треба да смо једно. Као што је једноставан Бог наш и ми треба да смо једноставни. Ми треба да смо једноставни као да сви сачињавамо једног човека, један ум, једну ВОЉУ, једно срце и једну доброту, без и најмање примесе злобе. Једном речју, ми треба да смо једна чиста љубав, као што је Бог Љубав. Да сви буду једно као што смо ми једно (Јн.17,22).
 
*
 
Сви људи, као уосталом и анђели Божији, јесу од даха Божијег. Стога се и анђели називају духовима или дахом Божанства. Људски, пак, духови се називају душама, с обзиром да су произашли од Божанственога даха и да дишу Богом. Речено је: „Светим Духом свака душа живи и чистотом се узвишује“ (Степена гл. 4, антифон 1, слава). Али и сва остала створења се називају дахом, будући да је речено: Све што дише нека хвали Господа (Пс. 150,6). И она су од Духа Божијег, премда без разума и слободе. Стога свако створење треба чувати, тј. избегавати да се бије и изнурава. Не завезуј уста волу који врше (1.Кор.9,9; 1.Тим.5,18; Пон.25, 4).
 
*
 
Бог је Дух, тј. једноставно Биће. Чиме, пак, дух пројављује себе? Мислима, речима и делима. Стога Бог, као једноставно Биће, није састављен од низа или мноштва мисли, или мноштва речи, или творења. Он је сав у једној простој мисли – Бог-Тројица, или у једној простој речи – Тројица, или у Три Лица, сједињена у једно. Но, Он је сав и у свему постојећем. Он све проходи и све собом испуњава. На пример, ви читате молитву и Он је сав у свакој речи, као Свети Огањ, прожимајући сваку реч. Свако може да провери речено, уколико се само буде молио искрено и усрдно, са вером и љубављу. Но, нарочито је Бог сав у именима која му припадају: Отац, Син и Свети Дух, или – Тројица, Господ, Господе Боже, Господе Саваоте, Господе Исусе Христе, Сине Божији, Душе Свети, „Царе небески, Утешитељу, Душе истине“, и у осталим својим именима. Анђели и светитељи такође су нам блиски у својим именима. Њихова имена и наша вера у њих је блиска нашем срцу. Јер, они нису ништа друго до дах Божији, будући да су један дух са Господом (1.Кор.6,17).
 
*
 
Да ли се моле за нас светитељи које призивамо? Моле се. И ја (који сам грешан, равнодушан, а понекад зао и недобронамеран човек) чиним молитве за друге који их ишту или не ишту, не сумњајући и са постојаношћу трпељиво набрајајући њихова имена, премда понекад и без срдачности. Утолико пре се свети Божији људи (који су светиљке и пламичци који горе у Богу и пред Богом, пуни љубави према својој земаљској сабраћи) моле за мене и за нас, када их призивамо према силама својим са вером, надом и ЉубавЉу. Као брзи помоћници и молитвеници за душе наше, они се моле за нас, како нас уверава наша богопросвећена Мајка – Света Црква. Према томе, моли се без сумње светим Божијим Људима, иштући њихово посредништво пред Богом. Они те чују у Духу Светом. Само се моли Духом Светим и од све душе. Јер, кад се молиш искрено, у теби дише Дух Свети, који је Дух истине и искрености. Он је наша Истина и искреност. Дух Свети у нама и у светим људима јесте исти. Светитељи су свети Духом Светим, који их је осветио и који вечно у њима живи.
 
*
 
Господе, твоја љубав према нама бескрајно превазилази љубав свакога оца, сваке мајке и сваке најнежније жене. Помилуј нас!
 
*
 
Владичице Богородице. Твоја Љубав према Хришћанима превазилази Љубав сваке мајке на земљи и сваке жене. Чуј молитве наше и спаси нас! Ми треба да те се постојано сећамо! Ми треба да ти се свагда усрдно молимо! Ми треба да стално, без лењости и без сумње прибегавамо под твоје свето окриље!
 
*
 
Ми се молимо Сведоброј и Свебеспрекорној Мајци Божијој и она се моли за нас. Ми је прослављамо као узвишенију од сваке славе, и она нама припрема вечну славу. Ми јој често говоримо: „Радуј се“, и опа Сина свога и Бога моли: „Сине мој љубљени, дај им вечну радост стога што ме са радошћу поздрављају“.
 
*
 
Ти несумњиво веруј да те Бог види, као што си уверен да те види отац, или неко други ко ти стоји пред лицем. Шта више, Отац небески види све што је у теби, тј. какав си сав, види сва створења, анђеле, светитеље, грешнике и животиње. Он види све одједном као што сунце одједном све обасјава. Уосталом, очи Господње су десет хиљада пута светлије од сунца (Сир.23,19). Живо представљање пред својим лицем Господа јесте извор мира и радости за душу. Сумња у Његово присуство изазива смућење, жалост и стешњеност. Срдачна молитва је извор срдачног спокојства, док несрдачна, површна и непажљива доноси рањавање срца.
Исус Христос са Оцем и Светим Духом јесте неиспитиви бездан човекољубља. Из тог бездана милосрђа биће изобилно милости за свакога: само се обратите Богу са вером, поуздањем и срдачним болом због неправди и увреда које смо нанели Господу, Владици и Добротвору своме.
 
*
 
Бог нам је у свако време ближи од свакога човека, ближи и од одела, и од ваздуха, светлости, од жене, оца, мајке, кћери, сина и друга. Ја Њиме живим духовно и телесно, Њиме дишем, Њиме мислим, осећам, замишљам, смерам, говорим, предузимам и делам. Јер у Њему живимо, и крећемо се, и јесмо (Дап.17,28). Јер је Бог онај који чини у вама и да хоћете и да творите по Његовом благовољењу (Фил.2,13). Стога свагда треба видети Господа пред собом са десне стране како се не бисмо поколебали и грешили. Ми треба да се поставимо са намером да га ништа не истисне из наших мисли и срдаца и да га ништа не заклања, тј. никаква пристрасност према храни, пићу, новцу, оделу, стану или његовом намештају, или разним личностима, световним разонодама или играма. Ништа не треба да нам одузме нашег преслатког и највољенијег Господа. Напротив, ми сваког часа и минута треба да припадамо само Њему: да будемо с Њиме нераздвојни, као што је Он нераздвојан са нама, те стално брине о нама и чува нас. Међутим, када грешим и имам пристрашће према било чему, Он је далеко од мене, премда не просторно (будући да у свако време све испуњава). Напротив, моје срце је удаљено од Њега због мог нерасположења према Њему. Он ме је заиста напустио својом благодаћу и више не живи у мом срцу, с обзиром да је у мени присутан Његов непријатељ – ђаво.
 
*
 
У мору, језеру или реци свака честица воде налази се у јединству са другим честицама и њима је окружена. И у ваздуху је свака честица окружена другима и са њима сједињена. И сви ми земнородни окружени смо Богом са свих страна. Они од нас који су чисти или који се чисте сједињени су са Њиме и свуда се у Њему налазе. Сви ми земнородни (слично земљи, води, ваздуху или многограном дрвету) чинимо једну целину, премда често због зависти непријатеља растрзану самољубљем, раздражљивошћу, непријатељством, расправом, гордошћу, јересима и расколима, завишћу, тврдичлуком, саможивошћу, злобом, презиром и другим страстима. Са друге стране, ђаво и његови анђели сачињавају јединство, слично некој тамној, опакој, отровној води или неком усијаном, загушљивом и убитачном ваздуху. Они нас окружују и напрежу се да продру у нашу душу услед њене непажљивости и разних пристрасности како би нас помрачили, озлоједили, стеснили, попалили и на све начине мучили. На пример, дешава се да идете по чистом и пријатном ваздуху и да наједном смрад из септичке јаме или од људских измета повреди ваше чуло мириса на најнепријатнији начин. Ви стога желите да што пре прођете такво место како би поново удисали чисти ваздух. Сличан је и бесовски смрад. Сам Господ пореди ваздух и воду са тамним бесовским пуковима, говорећи: И удари дажд, и дођоше воде, и дунуше ветрови , и нападоше на кућу ону (тј. на човека и на његову душу), и не паде; јер бешеутемељена на камену (Мт.7,25).
 
*
 
Неки говоре: „Када не бих гледао, не бих се ни саблазнио. Када не бих чуо, ни срце ме не би болело. Када не бих окусио, не би ми се ни хтело“… Видите ли колико је саблазни од наших очију, слуха и укуса. Колико је много људи страдало и страда стога што нису били чврста срца у добрим расположењима, него су неопрезно погледали нечистим погледом, ослушнули ушима непривиклим на разликовање добра и зла и окусили халапљивим укусом. Чула грехољубивог и халапљивог тела, које није обуздано разумом и Божијим заповестима, увукла су их у разне житејске страсти, помрачила им ум и срце, лишила им срце спокојства, одузела им слободу воље и направила их својим робовима. Неопходно је да се опрезно гледа, слуша, једе, мирише и додирује. Неопходно је да се чува срце како се кроз спољашња чула, као кроз окно, не би провукао грех и сам узрочник греха ђаво и како својим отровним и смртоносним стрелама не би помрачио и ранио небеског птића, тј. душу нашу.

Један коментар

  1. Dejana Nikolic

    Divne pouke. Slava Bogu nasem!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *