НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)

 

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)
 

 
Истинитост и спасоносност наше свете вере јасно се испољава у [чињеници] да ни једно Тајинство и ни једна молитва вере не остаје узалудна, већ нам са неба доноси и пројављује силу своју у душама и телима нашим, чистећи грехе наше, успокојавајући душе наше, по речима Спаситељевим: Ходите мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити (Мт. 11,28), и избављајући од срдачних жалости и телесних болести. Не, ми се никада не молимо узалудно Господу или Пречистој Богородици или анђелима или светитељима, већ добијамо све што иштемо за своје спасење. Нама непрекидно силазе са неба силе за исцељење и многоврсне помоћи. Господ наш јесте Господ многоразличних сила које на нама пројављује. Бог наш је Бог који милује и спасава. Исто тако и Свагдадевствена Мајка оваплоћенога Бога-Слова подражава човекољубље Сина и Бога свога, молећи се за нас. Она не престаје да стално јавља силе своје на верујућима. Осећајући непрестане и свеспасоносне силе Богомајке које јавља на нама, ми јој кличемо: „Никада нећемо, недостојни, ућутати, Богородице, да говоримо о твојим силама. Јер, кад ти не би предстојала молећи се, ко би нас избавио од толиких беда“ (Песма Богородици).. Или: „Покажи као и увек силу своју“… Стога јој се и обраћамо у свакој жалости, нужди и невољи. Исто треба рећи и о анђелима и о светитељима. Када их призивамо, они нас слушају и указују нам помоћ благодаћу Божијом.
 
*
 
Телесни човек не схвата духовно блаженство које произилази од молитве и врлине. Он чак ни делимично не може да схвати какво ће бити блаженство у оном веку. Он не зна ништа узвишеније од земаљског, телесног блаженства, те будућа добра сматра маштом и уображавањем. Духовни, пак, човек из искуства зна за блаженство врлинске душе и израније у срцу своме има предукус будућег блаженства.
 
*
 
Водећи духовни живот, човек се све више одуховљава. Он почиње у свему да види Бога и пројаву Његове силе и моћи. Он свагда и свуда види себе у Богу, те да је од Њега зависан у свему, па и у најмањем. Исто тако, водећи телесан начин живота, човек све више постаје телесан. Он ни у чему не види Бога, ни у најчуднијим појавама Његове Божанске силе, већ у свему – само тело и материју. Пред његовим очима нигде и никад нема Бога (Пс. 35,1).
 
*
 
Господ се назива и јесте Пастир добри (Јн.10,11). Уколико будеш веровао Његовом управљању, разумећеш срцем својим да Господ напаса душе наше, не дајући им да блуде у лажи и гресима и сакупљајући их на путу врлине. Он мисленом вуку не допушта да их разграби и растера, као што усрдни пастир напаса стадо у шуми, не дајући му да се разиђе по њој, већ сакупљајући овце у гомилу.
 
*
 
Ђаво је једноставан по своме бићу и у једном тренутку са једном помисли може да нам се сав прилепи и уђе у срце наше. Стога га треба и одбити у једном тренутку, једном силном речју срца, која у себи садржи сву силу истине и која је пун противотров вражијој лажи. У томе је смислу Спаситељ рекао: Будите мудри као змије (Мт.10,16). Јер, и духовна змија брзо и тачно, са адском мудрошћу свагда напада, посматрајући када је најлакше да нас нападне и обори, тј. гледајући на наше слабе страпе и навике. Стога она већином свој ударац задаје без грешке. Но, у исто време Спаситељ је рекао: Будите… безазлени као голубови, тј. једноставни и незлобиви. Од змије позајмите само мудрост, а срце нека вам остане једноставно, чисто и непокварено. Будите кротки и смирени, као и Он, немојте се предавати гневу и раздражљивости. Јер гнев човеков не чини правду Божију (Јак. 1,20). Чувајте себе од сваке нечистоте тела и духа.
 
*
 
Као духовно и делатно биће, наша душа не може да буде беспослена. Она дела или добро или зло, тј. једно од двога. У њој расте или пшеница или кукољ. Свако, пак, добро долази од Бога. Средство да се оно добије јесте молитва. Стога они који се моле усрдно, из дубине душе и искрено добијају од Господа благодат за чињење добра и пре свега – благодат вере. Они, пак, који се не моле природно остају без духовних дарова, добровољно их се лишавајући због своје немарности и духовне хладноће. У срцима оних који усрдно моле и служе Господа расте пшеница добрих помисли, расположења, намера и дела. Са друге стране, и у срцима оних који се не моле расте кукољ свакога зла и гуши малу количину добра, које је у њима остало од благодати крштења и миропомазања, те покајања и Причешћа. Стога свагда пажљиво треба да надгледамо њиву срца свога како на њој не би растао кукољ зла, лењости, разнежености, раскоши, неверја, лакомости, тврдичлука, зависти, мржње и осталог. Свакодневно треби њиву срца свога барем на вечерњој и јутарњој молитви. Освежавај је спасоносним уздасима и сузама као раном и позном кишом. Осим тога, на сваки начин у њиву срца свога треба полагати семена врлина, тј. вере, наде и љубави према Богу и ближњему. Њу потом треба обрађивати и оплођивати молитвом, трпљењем и добрим делима, ни за часак је не остављајући занемарену и празну. Јер, у време беспослице и нерада непријатељ усрдно сеје свој кукољ: А кад људи поспаше, дође његов непријатељ и посеја кукољ по пшеници, па отиде (Мт. 13,25). Треба се сећати да се без принуђивања и усиљавања добра дела не могу чинити. Царство се Божије се, после нашег добровољног грехопада, са напором осваја и подвижници га задобијају (Мт.11,12). Због чега уски пут и тесна врата воде у живот? Ко сужује пут изабраних? Ко чини да су врата тесна? Изабране стешњује свет, ђаво и тело. Они сужују наш пут ка Царству небеском.
 
*
 
Господ је као свемогућ и душу и тело моје привео из небића у биће. Како да не верујем у Његово свемогућство? Шта ћу сматрати немогућим за Њега, с обзиром да сам из небића приведен у биће? Шта је Богу узвишеније и драгоценије на свету од мене, тј. човека? Нисам ли ја пре свега наљеће чудо Његовог свемогућства? Мене је сам Бог прихватио у јединство са собом. Ја сам [као човек] тек нешто мањи од анђела! Ја сам са Њим сједињен вером и чистим животом. Ја и сам чиним чуда свемогућства Божијег, на пример, васкрсавајући мртваце, као Илија и апостоли. Он је анђелске духове и душе Људске привео из небића у биће. Какво, онда, тело Он не може учинити одушевљеним или неодушевљеним? Штавише, сам Бог је постао тело и душа човечија, не преставши да буде Бог. Кад је учинио такво дело (које нам изгледа немогуће), шта ћеш још за Њега бити немогуће? Шта је бескрајније од тог чуда? Бог наш је, дакле, на делу показао и показује своје свемогућство.
 
*
 
Бестелесни анђели могу на себе да приме истинско, а не привидно тело, добивши способност од Бога. Утолико пре сам Господ са лакоћом може себи да створи тело. Штавише, могуће је рећи да је сваком живом бићу својствено стваралаштво, по дару Бога-Духа Светворца. Зар сам Господ Бог (који је такве законе дао природи) неће бити у стању да са тренутном лакоћом, једним мигом претвори било какво вештаство у тело? Нису ли сва тела састављена од неуређене и неодушевљене твари? Који ће, дакле, маловерни [човек] још сумњати у претварање, на пример, хлеба и вина у Тело и Крв Христову за време Божанствене Литургије? То је обично дело Бога чудеса, који је сам себи створио тело од Духа Светога и Марије Дјеве.
 
*
 
Шта је тврђе, неизмењивије и моћније од речи? Словом је створен свет и постоји: Који држи све моћном речју својом (Јев.1,3). Међутим, ми грешни се са речима опходимо лакомислено и непажљиво. Шта ми мање уважавамо од речи? Шта је код нас промењивије од речи? Шта ми бацамо свакога тренутка као блато, ако не речи? О, кукавни смо ми људи. Ми се са драгоценошћу опходимо непажљиво! Ми се не сећамо да речју која излази из срца које верује и воли можемо да чинимо чуда живота за своју душу и за душе других, на пример, на молитви, на богослужењу, у проповедима и при свршавању Тајинстава. Хришћанине, високо цени сваку реч и буди пажљив према свакој речи. Буди постојан у речима и буди поверљив према Речи Божијој и речима светих људи као према речима живота! Опомени се да је реч почетак живота.
 
*
 
Реч треба јако уважавати. Јер, и у једној речи постоји свудапостојећи и свеиспуњујући, једини и нераздељиви Господ. Стога се и говори: Не узимај узалуд име Господа Бога свога (Изл.20, 7). У једном имену је, наиме, сам Постојећи Господ, једноставно Биће, Јединица којој се стално поклањамо.
 
*
 
Пошто те Господ порази силном жалошћу или болешћу или бедом, тврдо се надај да ће ти послати и утеху. Према твојим патњама даће ти потом и благодат мира, силе и радости. Милосрдан је и милостив Господ, дуготрпељив и многомилостив. Неће се до краја гневити, нити ће се до века срдити. Није нам по безакоњима нашим учинио, нити нам је по гресима нашим узвратио (Пс.102,8-10).
 
*
 
Гледајући у Крст Спаситељев, сагледавај Љубав која је на њему распета ради нашега спасења. Осим тога, размишљај за какво нас је блаженство спасао, од каквих нас је мука искупио, из чељусти какве звери нас је истргао и каквом нас Оцу приводи! О, љубави! О, откупе! О, ужаси бескрајних мучења! О, неописиво и бескрајно блаженство!
 
*
 
Говорећи „Оче наш“, ми треба да верујемо и памтимо да нас Отац небески никада не заборавља и неће нас заборавити. Јер, који земаљски добри отац заборавља или не брине о својој деци? Господ говори: Нећу те заборавити (Ис.49,8-15). Зна и Отац ваш небески да вам треба све ово (Мт.6,32). Приви те речи свом срцу. Памти да те Отац небески трајно окружава љубављу и старањем и да се узалуд не назива твојим Оцем. Отац није име без значења и силе, већ са пуним значењем и силом.
 
*
 
Када вршиш молитву, правило (нарочито по књизи), немој журити од речи ка речи, не осетивши њихову истинитост и не ставивши их у срце. Напротив, упорно чини напор да срцем осетиш истину коју говориш. Твоје срце ће се понекад противити лењошћу и каменом неосетљивошћу према ономе што читаш, понекад сумњом и неверовањем, или неким унутрашњим огњем и стешњеношћу, понекад расејаношћу и удаљавањем ка земаљским стварима и бригама, понекад сећањем на увреду ближњега и осећањем осветољубивости и мржње према њему, понекад представом светских задовољстава или замишљањем пријатности од читан.а романа и уопште световних књига. Ти, међутим, немој бити самољубив, већ побеђуј своје срце, дајући га Богу на благопријатну жртву. Сине, дај ми срце своје (Прич.23,26). Твоја молитва ће те сродити, сјединити са Богом и са целим небом и ти ћеш се испунити се Духом и Његовим плодовима: правдом, миром, радошћу, љубављу, кротошћу, дуготрпљењем и срдачним умиљењем. Можда би хтео да брзо завршиш молитвено правило како би дао покој уморном телу? Међутим, помоли се од срца и заспаћеш најспокојнијим, тихим и здравим сном. Немој журити молећи се било како. Јер, за пола часа усрдне молитве уштедећеш цела три часа најздравијег сна. Можда журиш на службу или на рад? Устани раније и пресеци сан, те се помоли усрдно. На тај начин ћеш стећи спокојство, енергију и успех у раду целога дана. Можда ти срце жуди за делима житејске сујете? Ти га сломи и нека му ризница буде Бог, а не земаљска сујета. Научи срце своје да се више од свега кроз молитву прилепљује Богу, а не сујети светској, како се не би посрамио у дане болести твоје и у час смрти своје као богат светском сујетом, а сиромашан вером, надом и љубављу. Уколико се не будеш молио као што сам рекао, нећеш имати напретка у животу, у вери и у духовном разуму.
 
*
 
У време свог земаљског живота Господ Исус Христос није имао где главу заклонити (Мт.8,20), али је имао у себи живот свој и живот свих нас (Јн.3,36; 5,26; 14,6). Богати људи праве себи сјајне дворце и живе у њима, али, нажалост, у свом срцу (и поред блиставих услова) немају истинског живота и не могу да се наслађују својом сујетом. Њима је досадно и загушљиво у њиховим сјајним дворцима. Стога би многи богати и значајни достојанственици радо променили своје дворце за колибу сиромаха само да стекну његово срдачно спокојство.
 
*
 
Савршено угађање Богу састоји се у савршеној беспристрасности чак и према своме телу Њега ради. На пример, када се за време молитве не обазиремо на лењост или јаку тежњу ка сну, већ принуђавамо себе и не предајемо се, ми имамо беспристрасност према телу. Савршену беспристрасност имали су свети мученици и подвижници.
 
*
 
На крају домаћих јутарњих и вечерњих молитава призивај светитеље: патријархе, пророке, апостоле, мученике, исповеднике, преподобне, уздржљивце или подвижнике и бесребренике. Јер, видећи у њима остварену сваку врлину и ти ћеш постати њихов подржавалац у свакој врлини. Од светих патријараха се учи детињој вери и послушности Господу, од пророка и апостола – ревности за славу Божију и спасавање душа људских, од светитеља – ревности у проповедању Речи Божије и уопште дејствовању на писменом прослављању имена Божијег и учвршћивању вере, наде и љубави међу Хришћанима, од мученика и исповедника – чврстини у вери и побожности пред неверујућим и богоборним људима, од подвижника – распињању тела са његовим страстима и пожудама, као и молитви и богоразмишљању, од бесребреника – некористољубљу и бесплатној иомоћи оскуднима.
 
*
 
При покоју, ширини и наслађивању, тело оживљава са свим својим страстима и наклоностима. При тесноти, пак, злопаћењу и мучењу, оно се умртвљава са свим својим страстима. Стога премудрост и благост Оца небеског нашу душу и тело подвргава тешким скорбима и болестима. Стога ми не само да треба да благодушно трпимо невоље и болести, већ и да се радујемо њима више неголи стању душевног спокојства, ширине и телесног здравља. Јер, очигледно је да се човек који се не подвргава душевним невољама или телесним болестима налази у рђавом стању, нарочито при обиљу земаљских добара. Његово срце неприметно из себе рађа све видове греха и страсти, подвргавајући се духовној смрти.
 
*
 
Немојте остављати децу без пажње у односу на искорењивање из њиховог срца кукоља грехова, ружних, лукавих и хулних помисли, грешних навика, склоности и страсти. Јер, непријатељ и грешно тело не штеде ни децу. Семе, наиме, свих грехова налази се и у деци. Представите деци све опасности од грехова на путу живота. Немојте од њих скривати грехе како се из незнања и несхватања не би учврстили у грешним навикама и пристрашћима, која расту и доносе одговарајуће плодове када одрасту.
 
*
 
Код телесног човека сав живот и све занимање има телесну усмереност и телесни циљ: и молитва, и учење и поучавање других, и писање и састављање. У његовом понашању на сваком кораку и у скоро свакој речи провирује телесни живот. Нарочито снажну пројаву телесни живот има у односу на стомак: у њему је седиште и трон телесног човека. По мери одбацивања телесног живота уз благодат Божију, човек почиње да побеђује и свој стомак и да мења своју храну. Он престаје да живи за ненаситост стомака. У човековом срцу се мало по мало зацарују вера, нада и љубав. Уместо хране, пића, одеће и богатства његове мисли и машту испуњавају Бог, душа, вечни живот и вечне муке. Уместо љубави према новцу, храни, пићу, оделу и раскоши у дому или његовом намештају јавља се љубав према Богу, л.удима и небеском животу са анђелима и светитељима. Уместо хране и пића јавља се добровољна глад, усрдно читање и слушање Речи Божије и Божанствене службе. Раније су њему непријатељи били они који су му ометали спољашње благостање. Сада он сам руши своје благостање и воли оне који га руше. Раније је он много спавао и у сну налазио задовољство, а сада спава мало и намерно се лишава слаткога сна. Раније је успокојавао тело, а сада га злопати како не би снажно војевало на дух.

Један коментар

  1. Dejana Nikolic

    Divne pouke. Slava Bogu nasem!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *