МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)
 

 
Старај се свакако да својим животом непрестано тешиш Оца небеског, тј. својом кротошћу, смирењем, незлобивошћу, послушношћу, уздржањем, расуђивањем, мирољубивошћу, трпљењем, милосрђем, искреним пријатељством са људима, умиљатошћу према свима, срдачним гостопримством, добронамерношћу према свакоме, исправним поступцима, једноставношћу срца и нарави, чистотом свих срдачних мисли. Умудри нас и утврди нас, Боже, да живимо по твојој вољи! Ти си Отац наш, а ми смо чеда твоја, у Христу Исусу Господу нашем.
 
*
 
Свако треба да памти да у сваком човеку, поред животне [тј. телесне] природе, постоји и духовна. Животина природа има своје потребе, а духовна своје. Потребе животне природе су: пиће, јело, спавање, дисање, осветљеност, одевање, загрејаност, а духовне природе: размишљање, осећање, говор, општење са Богом кроз молитву, богослужење и Тајинства, поучавање у Речи Божијој, општење са ближњима кроз узајамни разговор, добротворну помоћ, узајамно поучавање и саветовање. Још се треба сећати да је биолошка природа привремена, пролазна и трулежна, а духовна – вечна, непролазна и неразорива. Стога тело треба презирати (као пролазно), и старати се за душу (као бесмртну ствар) и за њено спасење, просвећење, очишћење од греха, пристрашћа и порока, те о њеном украшавању врлинама кротости, смирења, незлобивости, храбрости, трпљења, покорности и послушности Богу и људима, чистоте и уздржања. Умудри, Господе, свакога човека да свагда има такво сећање!
 
*
 
Господе, нека твоји духовни и вештаствени дарови не буду у нама и код нас неплодни. Дај им спасоносну и корисну покретност. Учини то у свима. И нека се умноже таланти твоји, Господе, личним радом свакога од нас.
 
*
 
На злог, гордог и охолог човека гледај као на ветар. Немој да те вређа његова злоба, гордост и охолост, иего буди спокојан у себи. Непријатељ те намерно раздражује, распирујући страсти људске или побуђујући у срцу твоме разна подозрења злих особина и замишљене маште.
 
*
 
Немој обраћати пажњу на реч гордељивца, него на смисао. Често је реч на око груба, премда се не изговара од грубости срца, него из навике. Шта би било кад би на наше речи сви људи обраћали строгу критичку пажњу, без хришћанске љубави која је снисходљива, покривајућа, кротка и трпељива? Свакако бисмо већ одавно били мртви.
 
*
 
Да ли свето и изабрано стадо, тј. православни Хришћани, треба да живе као што ми живимо? Да ли ми ходимо вером, да ли свето и уздржљиво живимо у очекивању Другог доласка Христовог и Страшног суда? Дрхтимо ли од вечних мука? Жудимо ли за вечним блаженством? Нисмо ли се прилепили за привремени живот? О, царско свештенство, народе свети, народе задобијени (1.Пт.2,9), много пазите на себе. Од вас ће се врло много и тражити. Да ли тако живе они који имају наду на васкрсење и живот будућег века? Да ли тако живе они који су добили извесност и тврдо уверење од Неварљивог и Истинитог Начелника своје вере (Јев.12,2) о истинитости и несумњивости будућих вечних мука?
 
*
 
Како је ништавна земља и земаљски живот у сравњењу са небом и вечним Царством Христовим! Ми се, међутим, снажно приљубљујемо за земљу и занемарујемо спасење душе и живот вечни!
 
*
 
Сласти и новац су гори од обичног праха и прљавштине, будући да загађују душу. Обично, пак, смеће прља само тело, одело и собу. О, колико треба презирати сласти, новац, па и одело!
 
*
 
Наш је живот једноставан стога што је живот наш, тј. Исус Христос, Син Божији, најједноставније, вечно и беспочетно Биће. Бог нам је дао живот вечни; и овај живот је у Сину Његовом (1.Јн.5,11). ЗаштО ми, међутим, тражимо живот у људима, у сластима, у новцу, у почастима, у украсима и осталом? У њима нема живота за срце. У њима су туга, тескоба и смрт духовна. Зашто остављамо Извор живих вода – Господа и копамо студенце испроваљиване, који не могу да држе воду (Јер.2,13)? Ради чега се узбуњујемо и држимо испразности? Зашто смо халапљиви на сласти, новац, почасти, украсе, и друге ствари? Све је то мртво, трулежно и привремено. Ђаво (који има власт смрти) такође је једноставан и једноставно нас лови и смртно рањава. Наше ухо треба да је опрезно и ни за шта не треба да се прилепљујемо како нас не би ранио.
 
*
 
Бежи од живота који се своди само на животињске побуде и жеље, тј. од спавања и једења, одевања и шетања и онда опет изнова. Такав начин живота на крају потпуно убија духовни живот човека, чинећи га земаљским и земЈваним бићем. Међутим, Хришћанин и на земљи треба да је небески. Покајте се, јер се приближило Царство небеско (Мт.3,2). Оче наш који си на небесима (Мт.6,9). Треба више да читамо Реч Божију, да се молимо код куће, у храму и на сваком месту. Више значи – унутрашње, а не спољашње. Треба да размишљамо о Богу, о Његовом стварању, о назначењу и опредељењу човека, о промислу, о искушењу, о неизрецивој Љубави Божијој према роду људском, о животу и подвизима светих Божијих људи, који су разним врлинама угодили Богу и другоме. Ми треба, такође, да постимо, да испитујемо своју савест, да се искрено и дубоко кајемо за грехе своје и остало.
 
*
 
Премудрост, доброта и свемогућство Божије нарочито се опажају у [чињеници] да нас Господ поставља на место на коме му, уколико хоћемо, можемо принети плодове добрих дела и спасти себе и друге. Они се виде и у [чињеници] да највеће грешнике чини праведницима, који се повинују Његовој благодати, која нас привлачи спасењу, чудесно нас спасавајући од свих околности и избављајући и од саме погибије.
 
*
 
Ти би хтео да се други брзо поправе од својих недостатака. Међутим, да ли се сам брзо поправљаш? Не патиш ли и сам од онога од чега и други? Не задржавају ли се због тебе и твоје неисправности и други у гресима и страстима?
 
*
 
Чини све против онога на шта те враг наговара. Он те наговара да мрзиш оне који те вређају, а ти их воли. Осим тога, увредиоце – благосиљај, оне који отимају твоје немој испитивати, већ радо и сам поклањај. Када ти се смеје, ти плачи, када наилази униније – настој да се развеселиш, када наилази завист – радуј се туђем успеху. Када наилазиш на супротстављање и непокоравање одмах се сам покори и сагласи, при блудним помислима поревнуј за чистоту срца. Представи себи узвишено достојанство Хришћанина, обоженога у Христу, и сети се да су наши удови Христови удови. На гордост одговори смирењем, на злобу – добротом, на раздраживање – спокојством, на шкртост – дарежљивошћу, на расејаност – брзим затварањем чула за све спољашње и размишљањем о једином на потребу, на сумњу, маловерје и неверје – призивањем у помоћ нарочито јаке вере. Сети се примера вере и верујућих Старога и Новога Завета и чуда која су учињена вером, и остало. Чини тако и немој се подавати врагу маштару. Јер, све страсти, пристрашћа и прохтеви јесу његова машта.
 
*
 
Празник ћеш добро провести, тј. у славу Божију и на спасење душе уколико се будеш ослобађао од страсти злобе, гордости, лакомости, зависти, шкртости, неуздржљивости, лењости, расејаности, немара за душу и за угађање Богу и уколико се будеш вежбао у врлинама које су супротне гресима и у осталим добрим делима. Напротив, ти нећеш празновати Богу, него сатани уколико се на празник будеш одавао својим страстима и пороцима. Добро ћеш провести недељни [тј. васкрсни] дан уколико сам васкрснеш духовно, уколико напустиш безакона дела и уколико се препородиш и обновиш благодаћу. Напротив, недељу ћеш провести рђаво и неплодно уколико сам не васкрснеш духовно и не уклониш из срца свога злобу, лакомост, пристрасност према земаљским стварима и уколико не раниш душу своју небеском љубављу, љубављу Божијом, љубављу према горњој отаџбини и нестаривом животу. Њега и предизображава недеља [тј. васкрсни] дан, дан Сунца правде.
 
*
 
Уколико те сиромашни свакодневно салећу значи да те непрестано гони милост Божија. Блажени милостиви, јер ће бити помиловани (Мт.5,7). Ко ће побећи од милости Божије?
 
*
 
Свети Божији људи боље су од нас оценили превелико дело Божијег искупљења рода људског, силазак са неба Сина Божијег, Његово учење, страдање, смрт, погреб, Васкрсење и Вазнесење на небо. Они су, наиме, читавог живота искрено, чврсто, постојано и од свег срца вршили дело свога спасења и спасења других људи. Ради свог спасења и спасења других они су се одрицали себе, постили, молили се, бдели и најразличитије се подвизавали. Они су се трудили делом и речју, умом и пером. Ми, међутим, не умемо да вреднујемо превелико дело [Христово]. Ми смо хладни, расејани и лакомислени. Нас више занима видљиви свет и његова добра, која су иначе као дим.
 
*
 
Сав живот мој, све чиме живи човек, тј. моје духовне и телесне потребе ја предајем Христу Богу, Промислитељу, Управитељу и Спаситељу. Јер, све је у Његовим рукама. Мени, пак, остаје да усрдно извршавам Његове заповести.
 
*
 
Господе, немој допустити ни за тренутак да чиним по вољи твог и мог непријатеља, тј. ђавола, већ да непрестано извршавам једино вољу твоју, тј. Бога и Цара мога. Ти си једини истински Цар мој, којим цареви царују. Дај ми да се повинујем теби и да свагда имам искрено и чврсто страхопоштовање пред тобом. “Ходите поклонимо се Цару нашем Богу”. Служимо му са страхом и радујмо се са трепетом (уп. Пс.2,11).
 
*
 
Како треба гледати на дарове ума, осећања и слободе? Умом треба упознавати Бога из дела Његовог стварања, откривења, промишљања и из људских судбина. Срцем треба осећати љубав Божију, Његов наднебески мир и сладост Његове љубави, волети ближњега, учествовати у његовој радости и жалости, у здравом или болесном стању, у сиромаштву и у богатству, у знатности и незнатности. Слободу, пак, треба употребљавати као средство, као оруђе за чињење што је могуће више добра и на усавршавање у свакој врлини како бисмо принели Богу стоструки плод.
 
*
 
Једно тело, један дух (Еф.4,4) су сви свети на небу и сви истински Хришћани на земљи. Јер, молитву верних свети на небу брзо и усрдно услишују. Стога и треба да се увек са добром надом молимо светима. Међутим, да би наше молитве свагда биле лако и брзо услишене, ми са светима треба да имамо један дух вере и љубави према Богу и ближњему, дух кротости, смиреноумља, уздржања, чистоте и целомудрености, дух бодрости, храбрости, жеђи за правдом, дух милосрђа. [Једном речју], ми треба да имамо небески, а не земаљски дух.