МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)
 

 
Уколико желиш молитвом да измолиш себи од Бога неко добро, најпре се припреми за несумњиву и крепку веру, благовремено прихвативши средства против сумње и неверја. Јер, рђаво је да у време саме молитве твоје срце малакше у вери и не истраје у њој. Иначе, уопште немој мислити да ћеш добити оно што си искао од Бога са сумњом, будући да си га у ствари увредио. Јер, изругивачу Бог не даје своје дарове. Господ је рекао: Све што узиштете у молитви верујући, добићете (Мт.21,22). Према томе, уколико затражите без вере или са сумњом, ви нећете добити. Он још говори: Ако имате веру и не посумњате и горе ћете премештати (уп. Мт.21,21). Значи, уколико посумњате и не поверујете, ништа нећете учинити. Нека иште [сваки човек] са вером, не сумњајући ништа, говори апостол Јаков. Двоједушан човек непостојан је у свима путевима својим… Нека не мисли да ће примити што од Господа (Јак.1,68). Срце које сумња да Бог може дати мољено кажњава се за сумњу: оно се болно мучи и притешњује од сумње. Немој гневити свемоћнога Бога ни сенком сумње, нарочито уколико си небројено пута на себи искусио Његово свемогућство. Сумња је хула на Бога, дрска лаж срца или угњезденог у срцу духа лажи на Духа Истине. Бој се њега као змије отровнице. Заправо не, шта говорим. Ти га презри и на њега не обраћај ни најмању пажњу. Сећај се да Бог у време твога искања очекује потврдан одговор на питање које ти је у унутрашњости поставио: Верујеш ли да могу то учинити (уп. Мт.9,28). Ти из дубине срца треба да одговориш: “Верујем, Господе”. И тада ће ти бити по вери твојој. Нека твом сумњању или неверју помогне следеће расуђивање: ја молим од Бога 1) постојеће, а не само замишљено, ни измаштано, ни фантастично добро. Све, пак, што постоји добило је биће од Бога. Јер, без Њега ништа није постало што је постало (Јн.1,3). Значи, ништа од оног што бива не бива без Њега. Све је или од Њега добило биће или бива по Његовој вољи или допуштењу, дешавајући се посредством Његових сила и способности даних Његовој творевини. У свему што постоји и бива Господ је пуновласни Владалац. Осим тога, Он зове непостојеће као постојеће (Рим.4,17). Значи, чак и кад бих заискао непостојеће, Он би могао да ми га да пошто га створи. 2) Ја иштем могуће. За Бога је, пак, и наше немогуће – могућно. Значи, ни са те стране нема препреке. Бог за мене може да учини и оно што је по мом схватању немогуће. Наша невоља се састоји у мешању кратковидног разума са нашом вером. Он је као неки паук који истину лови мрежама својих судова, закључака и аналогија. Вера, напротив, одједном обухвата и види, а разум заобилазним путевима долази до истине: вера је средство општења духа са духом, а разум духовно-чулног, с духовно-чулним и једноставно вештаственим. Она је дух, а он је тело.
 
*
 
Сва добра душе, тј. све што чини истински живот, мир и радост душе – долази од Бога. [Ја говорим] из искуства. Срце ми говори: “Душе Свети, ти си ризница добара”.
 
*
 
Имајући Христа у срцу, бој се да га некако не изгубиш, а са Њим и спокојство срца. Горко је почињати изнова, а напори да се после отпадања поново приљубимо уз Њега биће тешки и стајаће нас многих горких суза. Држи се свим силама за Христа. Задобијај га и немој губити свету смелост пред Њим.
 
*
 
Ви гледате на икону Спаситељеву и видите да вас Он гледа пресветлим очима. Његово гледање и јесте образ Његовог стварног гледања очима светлијим од сунца. Он види све ваше мисли и слуша све жеље и уздахе срдаца ваших. Икона, тј. образ у цртама и знацима представља оно што се не може изобразити ни означити, већ само вером постићи. Верујте да вас Спаситељ свагда гледа и да вас све види – са свим вашим мислима, жалостима, уздасима и са свим вашим околностима, као на длану. Гле, на длановима сам исписао зидове твоје и једнако си преда мном (Ис.49,16), говори Господ [Јерусалиму]. Како је много утехе и живота у овим речима свемоћнога Промислитеља! Према томе, молите се пред иконом Спаситељевом као да сте пред Њим самим. Човекољубац је у њој присутан благодаћу својом и са очима на њој насликаним стварно гледа на вас. На сваком месту очи Његове гледају (Прич.15,3). Он и ушима на икони насликаним вас слуша. Но, памтите да су очи Његове – очи Божанске и уши Његове уши Бога свудаприсутнога.
У добронамерним списима људи уважавај светлост Христову која обасјава сваког човека који долази на свет (Јн.1,9) и са љубављу их читај, захваљујући Светлодавцу Христу, који издашно излива светлост своју на оне који ревнују.
 
*
 
Уколико у тузи подигнем око срца свога Богу, ма где да се налазим, Човекољубац истог часа одговара на моју веру и молитву. И туга одмах пролази. Он је у свако време и сваког часа близу мене. Њега не видиш, али га живо осећаш срцем. Туга је смрт срца. Она је отпадање од Бога. Ширина, пак, и спокојство срца са живом вером у Бога јасније од дана доказује да је Господ стално код мене и да живи у мени. Који ће нас заступник или анђео избавити од грехова или туге? Нико, до једини Бог. [Ја говорим] из искуства.
 
*
 
Меру вредности своје молитве треба да меримо људском мером, тј. каквотом наших односа према људима. Какви смо ми према људима? Понекад ми хладно, без учешћа срца, само но дужности или из пристојности износимо своје молбе, похвале и захвалност или за њих чинимо нешто. Понекад, опет, [поступамо] топло, са саучешћем срца и са љубављу. Понекад смо притворни, а понекад искрени. Неједнаки ми бивамо и у односу са Богом. Не треба, међутим, тако. Треба свагда од свег срца да Богу приносимо и славословље и захваљивање и искање. Ми треба свагда од свег срца да деламо свако дело пред Њим. Ми од свега срца треба да га свагда волимо и да се уздамо у Њега.
 
*
 
Вера у постојање Божије тесно је везана са вером у постојање властите душе, као дела духовног света. За благочастиву душу постојање Божије је очигледно као и њено властито постојање. Јер, са сваком добром или рђавом мишљу, жељом, намером, речју или делом произилазе одговарајуће промене у срцу – спокојство или неспокојство, радост или туга. Они су последица деловања Бога духова и сваке плоти, који се одражава у благочастивој души као сунце у капи воде. Уколико је кап чистија, утолико је бољи и јаснији одсјај. И обратно – уколико је кап мутнија, утолико је одсјај нејаснији. У стању крајње нечистоте, црнила душе, одсјај престаје: душа остаје у стању духовног мрака, у стању неосетљивости, при чему човек има очи и не види, има уши и не чује. Осим тога, у односу према нашој души Господ је оно што је спољашњи ваздух према живи у термометру. Уосталом, за разлику од ширења и стајања, дизања и спуштања живе, које настаје као последица промене у атмосфери, Бог остаје неизмењив, вечан, вечно добар и праведан. Међутим, душа се мења у својим односима према Богу, трпећи промене у себи. Наиме, она се неизбежно шири и успокојава у срцу услед приближавања Богу вером и добрим делима. Са друге стране, она се неизбежно скупља, узнемирава и мучи услед свога удаљавања од Бога маловерјем или неверјем истини Божијој или услед незаконитих дела.
 
*
 
Лукави настоји да молитву распе као пешчану брану, а речи да учини као сухи песак, без везе, без влаге, тј. без топлине срца. Молитва час бива као кућа на песку, час као кућа на камену (Мт.7,24-26). На песку је подижу они који се моле без вере, расејано и хладно. Таква молитва се расипа сама од себе и молиоцу не доноси корист. На камену је, пак, подижу они који за све време њеног трајања очи имају уперене у Господа и моле му се као живоме, лицем у лице беседећи са Њиме.
 
*
 
Благодатна реч, списи светих отаца, молитве и нарочито реч самог Ипостасног Слова јесте истинска жива вода. Вода тече и реч тече као вода. Вода освежава и оживљава тело. И благодатна реч оживљава и прожима душу миром и радошћу или, пак, умиљењем и скрушеношћу због грехова.
 
*
 
Наша нада у добијање исканог за време молитве заснива се на вери у благост и штедрост Божију. Он је, наиме, Бог милости и штедрости и Човекољубац. Осим тога, ми се сећамо и ранијих безбројних доживљаја благости и милости на другим људима (у Светом Писму и Житијама светих) и на нама. За успех у молитви је, дакле, неопходно да је онај ко се моли и раније добијао искано и да је чврсто веровао срцем. Често ми добијамо оно што смо искали у молитви, нарочито оно што служи за спасење наше душе. Испуњење треба да приписујемо Господу, тј. Његовој благодати, а не неком случају. Јер, где би се могло дати место случају у царству свевласнога Бога? Заиста, без Њега ништа не постаје, као што без Њега ништа не постаде што је постало (уп. Јн.1,3). Многи се не моле стога што им се чини да молитвом од Бога нису добили никакве дарове или стога што је сматрају непотребним делом. Они говоре: “Бог све зна пре нашега искања”. Међутим, они заборављају да је речено: Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се (Мт.7,7). Наше прозбе (молитве) неопходне су ради снажења наше вере, којом се ми једино и спасавамо. Благодаћу сте спасени кроз веру (Еф.2,8). О жено, велика је вера твоја (Мт.15,28). Спаситељ је и учинио да жена појачано иште како би побудио и укрепио њену веру. Такви људи не виде да немају веру, тј. најдрагоценије наслеђе Хришћанина, које је неопходно као и живот, да неверјем Бога праве лажом (1.Јн.1,10), да су деца ђавоља, да су недостојни било какве милости Божије и да гину. Осим тога, неопходно је да за време молитве срце гори жељом за духовним добрима и љубављу према Богу, тј. да јасно сагледава Његову крајњу благост према људском роду и готовост да са очинском љубављу слуша све молитве. Када, дакле, ви, зли будући, умете даре добре давати деци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који му ишту (Мт.7,11).
 
*
 
Као вечна истина, Бог не подноси да у нама и за тренутак буде сумња у истину. Као вечна благост, Бог хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине (1.Тим.2,4). И ми, као деца благог Бога, треба да од свег срца свима, па и непријатељима својим, желимо спасење и да се за њега старамо.
 
*
 
Читавог живота прати своје срце и загледај и ослушкуј [да би сазнао] шта омета његово сједињење са свеблаженим Богом. Ето науке над наукама. Уз помоћ Божију ти ћеш лако приметити шта те удаљује од Бога и шта те приближава Њему, сједињујући те са Њим. Теби ће говорити само срце, час се сједињујући са Богом, час се удаљујући од Њега. Најчешће лукави стоји између нашег срца и Бога. Он нас удаљава од Бога разним страстима или похотом тела, похотом очију и надменошћу живота.
 
*
 
Шта је чудно ако сам Бог Слово, Творац свега видљивога и невидљивога, претвара, пресуштаствљује хлеб и вино у Пречисто Тело и Пречисту Крв своју? У хлеб и вино се Син Божији не оваплоћује поново, с обзиром да се једном оваплотио. Његово Оваплоћење је довољно за све бескрајне векове. Он се заправо оваплоћује у тело у које је се раније оваплотио, слично умножавању пет хлебова, са којима је нахранио неколико хиљада [људи]. У природи, па и у стварима, постоји мноштво тајни које мој разум не може да схвати. Међутим, ствари са својим тајнама постоје. И у Тајинству Животворног Тела и Крви за мене је тајна начин на који хлеб и вино постају Тело и Крв самог Господа. Међутим, иако га ја не схватам, Тајинство Тела и Крви у самој ствари постоји. Код мога Творца (ја сам лончар Његов, али је из тела и крви и мене створио Господ и ставио у мене дух) као код мудрог и бескрајно свемогућег Бога постоји мноштво тајни. Као дело руку Његових, ја сам тајна сам себи. За моју душу је дух Господа, а за душу и тело моје је Његово Тело и Крв.
 
*
 
Душа носи своје тело. Бог, пак, носи сву васељену, све светове, остајући њима необухваћен. Душа испуњава све тело. И Дух Господњи испуни васељену (Муд. 1,7). Душа је, уосталом, омеђена телом, премда и не потпуно, с обзиром да може да се свуда пружа. Дух Господњи, међутим, није омеђен светом и не затвара се у свет као у тело.
 
*
 
Уведен у срце вером, Христос се настањује заједно са миром и радошћу. Не говори се узалуд о Богу: “Свет си и у светима почиваш”.
 
*
 
Немој се загледати у лепоту људског лица, већ гледај његову душу. Немој гледати на његово одело (тело је привремено одело), већ гледај онога ко је њиме одевен. Немој гледати на лепоту куће, већ гледај станара који живи у њој и на његове особине. Иначе ћеш понизити образ Божији у човеку, тј. обешчастити цара и поклонити се његовом робу, не указавши му ни најмању част која му припада. Такође, немој гледати на лепоту штампаних слова књиге, већ гледај на дух књиге. Иначе ћемо, величајући тело, унизити дух. Јер, слова су тело, а садржај књиге – дух. Немој се заваравати мелодичним звуцима инструмента или гласа. Напротив, по њиховом утиску на душу или по њиховим речима познај какав им је дух. Уколико звуци у твојој души побуђују тиха, целомудрена и света осећања, ти их слушај и са њима храни своју душу. Уколико се, пак, преко њих у твоју душу уливају страсти, ти напусти слушање, одбацујући и тело и дух музике.
 
*
 
Испод сујете света, испод мрака тела свога, неспутан искушењима од лукавог, унутрашњи човек изгледа слободнији изјутра по буђењу, слично риби која се понекад праћне на површину воде. Све остало време он је покривен готово непрозирном тамом. На очима му је болеснички завој, који му скрива прави поредак духовних и чулних ствари. Хватајте јутарње часове. То су часови који личе на нови живот, обновљен привременим сном. Они нам делимично указују на стање када ћемо устати обновљени у опште јутро Невечерњег дана Васкрсења или када ћемо се разрешити од смртног тела.
 
*
 
И на молитви човек већим делом није син слободе, већ роб неопходности и дуга. Погледајте на било ког човека, па чак и на свештеника. Да ли се многи моле са слободним, широким срцем, са живом вером и љубављу?
 
*
 
У време молитве понекад постоје тренуци убитачног мрака и стешњености срца, који произилазе од неверја срца (јер, неверје је мрак). Немој бити малодушан у тим тренуцима, већ се сети да Божанствена светлост, која је пресечена у теби, свагда сија у свом пуном блеску и величини у Богу, у Цркви Божијој, небеској и земаљској, и у вештаственом свету, у коме је видљива Његова вечна слава и Божанство (Рим. 1,20). Немој мислити да је изнемогла Истина. Она никада не изнемогава, с обзиром да је истина – сам Бог. Све постојеће у Њему има свој основ и узрок. У истини изнемогава једино твоје слабо, грешно и мрачно срце, које не може увек да поднесе блесак њене светлости и које није увек у стању да смести њену чистоту. Оно је прихвата једино уколико се чисти или је већ очишћено од греха, као првог узрока духовног мрака. Доказ пронађи у самом себи. Твоје срце је спокојно, чврсто, силно и живо уколико у њему живи светлост вере или истине Божије. Уколико је, пак, она пресечена, оно је неспокојно, слабо као трска ветром повијана и беживотно. Немој обраћати пажњу на тај сатански мрак. Прогони га из срца знаком животворног крста.