НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)

 

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)
 

 
Душа у себе прима Господа кроз Животворне Тајне мислима вере и срдачном свешћу да у Тајнама присуствује сам Господ, тј. да наше тело прима Господа устима и стомаком. Уколико га душа прима са чврстом вером, Господ је, као једноставно Биће, пролази у једном трену. Он пролази и све тело, тј. све његове делове стога што га душа у потпуности испуњава, а и због свудаприсутности Божанства.
 
*
 
У хришћанском животу су неопходна искушења, пробе или проверавања нашег духовног стања. Наш живот се, слично стварима које се налазе у дому, покрива својеврсном прљавштином, услед чега је и неопходно да се чисти. За испитивање било каквих ствари (на пример сребра) неопходна су оруђа. И за пробу или проверу душе неопходни су људи (јер слично одговара сличном) који би вољно или невољно, хотимично или чак нехотично, својим поступцима према нама учинили јавним за нас и за друге да ли смо покорни заповестима Божијим, које су нам објављене у Јеванђељу, да ли живимо по духу (умртвљујући дела телесна) или, пак, по телу (покоравајући се као робови вољи тела, плотским помислима и страстима). И сазнавши да не живимо по вољи Божијој, тј. по заповестима нашег најслађег Спаситеља, већ по својој греховној и слепој вољи, ми треба да се брзо поправимо и усрдно следимо заповести Божанственог Јеванђеља.
 
*
 
Тело наше живи од састојака од којих је састављено, постојано упијајући у себе ваздух, воду и органска тела. Душа, пак, наша живи од Божанственога Духа, од кога има свој почетак, те непрекидно (ради одржавања свога живота) упија у себе живот Триипостасног Бога кроз светлост ума, кроз добра расположења и жеље срца и воље и кроз крепост за добро. Уколико се не храни са сродним му састојцима, тело не може да живи, него умире. И душа наша, уколико се не храни молитвом или добрим мислима, осећањима и делима, такође умире. У нашој телесној природи се благовремено обавља храњење и узрастање тела. Међутим, уколико се кроз храну или пиће или дисање приближи неки отров или зараза, изненада у телу настају болови, па и смрт (у случају одсуства помоћи). И у духовној природи нашој све привремено иде успешно. Међутим, уколико навали ђаво, она тешко страда и кочи се. Њој је тада нужна брза помоћ небеског Лекара, Бога духова, која се добија једино кроз молитву вере. (Ђаволски прилози у човечијој души одговарају отровима у телесној природи, при чему отров тварне природе ретко доспева у наше тело, док су они свагда са нама и око нас). За храњење и одржавање живота нашег тела свагда је неопходна средина у којој оно живи, тј. светлост, ваздух, вода и храна. Као најнеопходнијим за његов живот, оно је ваздухом постојано окружено. И вода се свуда, такорећи, налази под руком, као уосталом и биље и животиње. И за нашу душу су свагда у изобиљу припремљене силе за одржавање њеног живота, њена духовна храна, пиће и одећа у Троједином Богу. Налазећи се сав на сваком месту, као ваздух или као мислена светлост, Господ је у сваком тренутку нашег живота ради наше вере и постојаног молитвеног расположења наше душе спреман да својом сведелујућом благодаћу подржи наше душевне силе, да постане непрестана светлост нашег ума и срца, ваздух којим дише наша душа, храна којом се храни и ојачава, животворна топлина којом се загрева, и одећа којом не само прикрива своју греховну наготу, већ се и украшава као царском порфиром. Та одећа је оправдање Христово. Човек се у сваком тренутку свога постојања налази у две средине – у тварној и духовној, из којих све добија. Једна подржава његову телесну, а друга његову духовну природу. Једна је – видљива природа, а друга – бескрајни, Ипостасни Дух Божији, који је сав свуда, премда је виши од свега, који све одржава, али се сам ничим не ограничава. Сам по себи сваки човек је ништаван и немоћан, будући да све за одржавање свога постојања добија изван себе. Сам он је – ништа. Његово тело се одржава ваздухом, храном и пићем, а његова душа – молитвом, читањем Речи Божије и Светим Тајнама. Са друге, пак, стране, у царству сведоброг и свесилног Бога имају место и пали зли духови (и то управо у ваздуху и земљи). Човека су они већ од самог почетка навукли на зло. Они су свагда били, сада су, а биће и до краја века са родом људским. Стога они чине, такорећи, средину којом смо окружени и у којој живимо. Стога су људи, тј. слободна и пала бића (премда и подигнута Сином Божијим и премда вером, добрим расположењем према Богу и добрим делима слободно стоје у благодати) дужни да се постојаном молитвом Богу ограђују од противних сила, које војују на нашу душу са намером да нас улове у свој плен и учине сличнима себи по духу. Неопходно је да сви будемо крајње опрезни, тј. да наш дух и наша дела не освоје духови злобе у поднебесју, да они уместо Бога не постану дисање наше душе и да зло (које као да чини њихову природу) не би постало наше зло. Ми смо, уосталом, свагда дужни да се сећамо да је већи Онај који је у нама неголи онај који је у свету (1.Јн.4,4), те да Господ и њих држи у својој пуној власти. Он једино допушта (по [опредељењима] своје правде, доброте и премудрости) да они делују у свету ради уразумљивања и поправљања људи. Но, има људи којима је ђаво и одећа и храна и пиће, као што се прави Хришћани облаче у Христа, а хране се Његовим Телом и Крвљу. Свуда је у свету двојство. Једно је против другог: дух и тело, добро и зло. Сатана има приврженике и помоћнике за ширење његове власти међу људима. Бог има анђеле које даје сваком Хришћанину и који их их чувају и руководе ка блаженом Царству Христовом.
 
*
 
Онај ко не верује у свудаприсутност Божију у својим мислима и у своме срцу клевета моћ Божију. Он му не приписује ни својство које има ваздух. Наиме, ваздух је свугде. А зар Творац ваздуха није свугде? Као моћни доказ да је Бог свуда служи управо само неверовање у свудаприсутност или било какав грех Јер, мени се од неверовања срце стешњава, трпи неко жежење, мучи се, док ми се ум помрачава. Ја се тада налазим у неутешном положају. Но, при живој вера да је Бог свуда и на сваком месту (тј. да је свагда са мном и у мени), мени је срце широко, слободно, лако, живо, док је ум светао. Ја сам сав у утешном положају. На тај начин, оно што ме убија уједно ми служи као снажан доказ за биће у које сумњам. Неверовање ме мучи стога што представља клевету мога срца или злога духа на Бога, који је мој живот. Мислено одрицање моје слободне душе СамоЖивота природно и праведно јесте њена смрт. Бог је мислено Биће. И моја душа је такође мислено биће од Првог мисленог [Бића]. Стога и општење са Богом у мени постоји кроз мисао, кроз веру срца, која није ништа друго до жива и јасна мисао да је Бог на сваком месту. Уколико у мени нема такве мисли, значи да постоји супротна одречна мисао. Када је сједињујуће начело моје душе са Богом пресечено, у мени нема истинског живота, већ постоји само призрак спољашњег, лажног живота, скоро животињског.
 
*
 
Степени блаженства и мучења у будућем веку биће различити. Речено се потврђује и садашњим стањем душа код разних људи или код једног истог човека у разна времена и у разним околностима. Што је једноставнији, бољи и дружевнији, човек је у себи блаженији. Што је, пак, лукавији, злији и самољубивији, он је у себи несретнији. Он је блаженији уколико су у њему јаче вера и љубав. И супротно, њему је горе уколико су оне слабије. Маловерни, неверни и човекомрсци су најнесретнији људи. На сличан начин схвати и о будућим мукама.
 
*
 
Воли свакога човека, не обзирући се на његове грехе. Греси су греси, а основа човекова јесте – образ Божији. Неки људи имају слабости које падају у очи: злобни су, горди, завидљиви, тврдице, среброљупци и лакоми. Међутим, ни ти ниси без зла. Можда га је у теби још и више, неголи код других. У крајњој линији, у односу на грехе људи су једнаки, с обзиром да је речено: Сви сагрешише и лишени су славе Божије (Рим.3,23). Сви су криви пред Богом, и сви подједнако имамо потребу за Божијим милосрђем. Волећи, дакле, један другога ми треба и да трпимо један другога, остављајући и опраштајући оно што су нам сагрешили, како би и нама Отац небески опростио сагрешења наша (уп. Мт. 6,14). Дакле, свом душом поштуј и воли у сваком човеку образ Божији, не обраћајући пажњу на његове грехе. Једино је Бог свет и безгрешан. Па ипак, примети како нас воли. Шта је све за нас учинио и чини, како нас милостиво кажњава и издашно и нежно милује! Осим тога, поштуј човека (не обазирући се на његове грехе) с обзиром да увек може да се поправи.
 
*
 
Неки од „прогресивних“ Цркву сматрају својим непријатељем. Међутим, (после Бога), нема никога ко би са обилнијом и мудријом љубављу и бољим жељама волео људе више од Цркве. Све што највише одговара нашој природи и што јој је најпотребније налази се у Цркви као у ризници, као што се и у Јеванђељу садрже речи Живота. Црква је мајка свега човечанства, правоверујућег у Христа: она је највернији пријатељ Хришћана. Она им саосећа и одговара свим суштаственим потребама душа и тела Хришћана. Она их крепи делатном потпором и давањем помоћи силом Господа нашег Исуса Христа и Духа Светога, којима живи свака душа.
 
*
 
О славословљу. Душа се и нехотице побуђује на славословље када погледаш на звездано небо. Још више се она побуђује па славословље када (гледајући на небо и звезде које је Бог створио) себи представиш промисао Божији о људима, тј. како их бескрајно воли и брине се за њихово вечно блаженство, не поштедевши ни Сина свога јединороднога ради њиховог спасења и упокојења у Царству небеском! Није могуће не славити Бога када се сетиш да си створен из ничега, да ти је унапред од стварања света намењено вечно блаженство, сасвим за бадава, а не ради заслуга, када се сетиш колика ти се благодат Божија даје од Бога за твоје спасење у току целог живота, колико ти се безбројно мноштво грехова прашта, и то не једном, не два, већ безброј пута, колико ти се мноштво природних дарова даје, почев од телесног здравља, па до струјања ваздуха и до тока воде. Нехотично се побуђујеш на славословље када са дивљењем посматраш бескрајну разноликост створенога на земљи, у царству животиња, у царству биљака и минерала. Како је мудар поредак у свему – и великом и малом! И нехотице славословиш Бога, говорећи: Како су величанствена дела твоја, Господе! Све си премудрошћу створио (Пс 103,24). Слава ти, Господе, Створитељу свега!
 
*
 
Црква је саставила и предала на општу употребу молитве и песме Троједином Богу и светитељима Његовим. Према томе, Бог слуша наше молитве и свагда се налази близу молитвеника. Међутим, људи се већином моле као да Бог није са њима или као да их не слуша. Омогућимо Господу макар пажњу коју добри родитељи имају према дечијој молби и макар промислитељску брижљиву љубав коју имају добри родитељи према својој деци. Сам Господ нас учи и говори: Када, дакле, ви, зли будући, умете даре добре давати деци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који му ишту (Мт.7,11). Наша искања се испуњавају уколико се молимо Богу од свег срца. Ето истине. Ето свакодневног искуства.
 
*
 
Уколико ти се у срцу разгори злоба према некоме, свим срцем веруј да се ради о ђавољем делу, који делује у теби. Ти, пак, омрзни њега и његов пород и она ће те оставити. (Немој злобу сматрати нечим властитим и немој јој саосећати). [Говорим] из искуства. На несрећу, ђаво се прикрива у нама и скрива своју главу и свој реп, притајивши се, а ми слепци мислимо да све радимо сами, чврсто стојећи за дело ђаволско као за нешто своје, као нешто праведно, иако је свака помисао о некој праведности властите страсти чиста лаж, богопротивна и кобна лаж. На сличан начин се управљај и у односу на друге људе. Кад видиш да је неко злобан према теби, не сматрај је његовом. Не, он је само страдално оруђе свезлобног врага. Он није потпуно упознао његову превару и остаје обманут. Моли се да га непријатељ напусти и да му Господ просвети очи срца, помрачене отровним и смртоносним дисањем духа злобе. Ми треба од срца да се молимо Богу за све људе повређене страстима, будући да у њима делује непријатељ.
 
*
 
Страсти су по духовном склопу заразне. На пример, иако још није изговорена речима и није пројављена на делу, већ само скривана у срцу и овлаш одражена на лицу и у очима, злоба се већ преноси на душу онога кога мрзим. Њу примећују и други. Ја се смућујем страшћу и моје смућење се дотиче и срца другога. Дешава се извесно духовно преливање нечистога потока из једног сабирника у други. Уништиш ли, пак, у себи страст према брату, уништиће се и у њему. Стишаш ли се сам, стишаће се и он. Како је тесна веза међу душама! Истинита је реч апостола: Јер смо удови један другоме (Еф.4,25), тј. делови, или: Једно смо тело многи (1.Кор.10,17). Од једне је крви сав народ човечанства (Дап. 17,26). Стога божанствена заповест захтева: Љуби ближњега свога као самога себе (Мт.22,39). На међусобном осећању или разумевању наших душа заснива се дејство или одсуство дејства наше проповеди. Уколико проповедник не говори од срца, већ лицемерно, слушаоци унутрашњим чулом схватају иесагласност његових речи са његовим срцем и његовим животом. Стога проповед нема снагу коју би могла да има у случају да ју је изговорио од срца, нарочито када би и сам извршавао своје речи на делу. Међу људским душама постоји нека тесна унутрашња веза и саопштавање. Стога су добра, побожна и срдачна расположења саопштива душама других, нарочито добра дела.
 
*
 
Човек се састоји из душе и тела. Стога су и средства за одржавање његовог живота двојака: телесна и духовна. За одржавање телесног живота служе ваздух, храна, пиће, светлост и топлина, а за одржавање духовног живота – молитва (као ваздух), читање Речи Божије, Животворне Тајие и побожна размишљања.
 
*
 
Ти из искуства знаш да зидови или место где живиш нису препрека за полет мисли. Оне се у тренутку могу подићи из куће над облаке или из једног дела света у други, из једне државе у другу и из једног града у други. Па ипак, твоја душа је (као мислеће, разумно начело) образ Божији, мали образ бесконачног Духа Бога. Када твоју мисао не задржавају четири зида и не стешњава је пространство и време, шта ће тек моћи да задржи Господа, који је све створио? Могу ли га задржати зидови, ограничити пространство и време, ма како по нама били бескрајни? На сваком месту је владавина Његова! Око Његово свакога и све гледа. Скривене у тајним местима, у горама или у неприступним тврђавама, Он види као на свом длану. Господ понекад скрива лице своје од тебе и као да те оставља у мучном духовном мраку како би свагда памтио чијом светлошћу душа твоја живи и да ћеш (уколико од тебе окрене лице своје и од срца твога одузме Духа свога Светога) заиста остати у мраку ада и у мукама адским, на самом делу макар делимично упознајући шта је будући ад.
 
*
 
Веруј и стално памти да си двострук човек: телесан, болестан страстима, стари, ђаволски, који иште телесно и у телесном заснива свој живот (кога треба умртвљивати и коме ни у чему не треба угађати, нити пристајати на његове грешне, упорне или болећиве вапаје) и – духовни, нови, здрави, Христов, који у свему Христа тражи, Христом живи (уместо похотом света) и у Христу налази свој покој и живот, који осим Христа не жели да има било шта у овом свету, који сва блага земаљска сматра за трице само да би Христа задобио (ун. Фил.3,8). Захтеве (првог) човека треба свим силама одбацивати, с обзиром да је њихово извршавање убитачно за душу. Захтеве, пак, другог треба свим силама извршавати, будући да воде истинском и вечном животу. Сваки Хришћанин нека речено упозна и потруди се да спознато оствари на делу.
*
 
Немој падати у униније када на твоју душу налете адски облаци, један од другог мрачнији, када ти се на душу прилепљује адска злоба, завист, сумња, противљење и друго. Поуздано знај да је налет мрачних облака на твој мислени хоризонт неизбежан. Међутим, он није постојан и дуготрајан, као што није ни у природи. Налет мрачних облака на небу се јави и прође. Слично се опет разведрава и мислена атмосфера душе. У природи је неопходно да буду олује на небу и да се помрачује дневна светлост. Међутим, бура је непостојана и брзо пролази. После ње опет засија сунчана светлост са новом снагом.
 
*
 
Дивно је створење човек! Примети да је у створеном од земље смештен Божији дах, тј. лични, самостални, слободни образ самога Бога. Колико је премудрости и красоте у устројству његове телесне колибе! Једном речју, богоподобије човек испољава у животу као господар земље, као што је речено: Да створимо човека по нашем образу и да влада… целом земљом (Пост.1,26)! Но, да се не би гордио, погледај човече шта бива са тобом када оно што је у теби по образу Божијем изиђе из тела, као из храма свога? Тебе као да сасвим нестаје: ти ишчезаваш за овај свет. Храм твога духа губи сву своју лепоту и красоту, постаје земља и шаље се у земљу од које је и узет, потпуно се мешајући са њом као њен део. Дивно је створење човек! Чудесно је уселио Господ у прах образ свој – бесмртни дух. Али, задиви се, Хришћанине, још више мудрости, свемогућству и доброти Творца: хлеб и вино Он претвара у само Пречисто Тело и Пречисту Крв своју и усељава у њих самог себе и Дух свој пречисти и животворни, те Тело и Крв Његова постају заједно Дух и Живот. И ради чега? Стога да би тебе грешника очистио од грехова, осветио и освећенога сјединио са собом, обожио те и учинио блаженим и бесмртним. О, чуда благости, мудрости и свемогућства Спасовог.
 
*
 
Да ли сте видели са каквим се поштовањем, смирењем и складношћу обраћају својим старешинама потчињени из свих сталежа и звања и како узајамним држањем испуњавају своју обавезу потчињености? Нисте ли видели са каквим се страхопоштовањем и строгим поретком опходе блиски цару? Речено, пак, само јесте образац опхођења створења према Творцу. И у складном опхођењу пред Творцем и у покорности Његовим законима управо се и састоји благостање и циљ живота.
 
*
 
Понекад се човек наоко усрдно моли, премда му његова молитва не доноси плодове покоја и радости срца у Духу Светом. Зашто? Стога што се, молећи се по готовим молитвама, није кајао за грехе које је учинио тога дана, којима је испрљао срце своје, тј. храм Христов, и којима је прогневио Господа. Напротив, сети их се и покај се. Са свом искреношћу осуди себе непристрасно и одмах ће ти се у срцу настанити мир… који превазшази сваки ум (Фил.4,7). У црквеним молитвама постоји набрајање грехова, премда не свих. Стога често нису споменути управо они којима смо себе свезали. Ми треба неизоставно да их набројимо на молитви, са јасним схватањем њиховог значаја и са осећањем смирења и срдачне скрушености. Стога се у вечерњим молитвама при набрајању грехова спомиње да смо учинили једно или друго, тј. оставља нам се на вољу да поменемо грехове.
 
*
 
Наша вера и Црква слична је најпоштованијој, светој, богомудрој, постојаној старици која не стари. У њој свагда живи млади, живи и за њену верну децу оживљујући дух. Пред старцима ми се свагда опходимо са великим поштовањем и уважањем њихових седих власи и мудрости, који су плод дуговечног искуства. Ми сваку њихову реч високо ценимо и придодајемо животу. Стога смо нарочито дужни да поштујемо и Цркву, да имамо страхопоштовање пред њеном светошћу, древношћу, непоколебивој постојаности, пред њеном богопросвећеном мудрошћу и духовним искуством, пред њеним заповестима и наредбама које су спасоносне по душу, пред њеним богослужењем, тајнама и обредима. Како да је не поштујемо макар стога што је спасла у недрима својим непроцењиво мноштво људи, преселивши их у место вечног покоја и радости, не заборављајући их ни по представљењу. Напротив, она их све до сада оглашава по земљи вечном хвалом и прослављањем њихове храбрости, као верну децу своју. Где ћете наћи захвалнијег пријатеља или нежнију мајку? Према томе, нека се Хришћани срцем својим свецело приљубљују уз Цркву Христову, нека се непоколебиво учвршћују у њој до краја свог привременог живота, нека сви ревнују у вршењу свих њених заповести и правила и нека нађу у њој вечно спасење у Христу Исусу Господу нашем.
 
*
 
По премудром уређењу Божијем, у овом свету срамоћење и поштовање, сиромаштво и богатство, здравље и болест претходе једно другом и једно друго смењује. Пред даривањем богатства, Господ често испитује крајњим сиромаштвом, а богате лишава свега. Пред поштовањем Он испитује срамоћењем, а узвишене поштовањем – понижењем, како бисмо се научили да вреднујемо дарове Божије и како се не бисмо гордили у срећи, знајући да је незаслужени дар Владике.

Један коментар

  1. Dejana Nikolic

    Divne pouke. Slava Bogu nasem!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *