НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)

 

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)
 

 
Писана Реч Божија верније и јасније говоре о свету, неголи сам свет или распоред земаљских слојева. Као мртве и безгласне, речи природе у њеној унутрашњости не казују ништа одређено. Где си био (човече) када сам основао земљу (Јов 38,4). Зар си ти био крај Бога када је уређивао васељену? Ко је упућивао ум Господњи, или ко му је био саветник (Ис.40,13). Ви геолози се хвалите да сте у распореду слојева земље разумели ум Господњи. И своје тврдње износите на прекор свештеном опису постања. Ви више верујете мртвим словима земаљских слојева, тј. бездушној земљи, неголи богонадахнутим речима великога пророка и боговидца Мојсија.
 
*
 
Ти не схватиш како нас светитељи чују са неба када им се молимо. Како се, међутим, зраци сунца сагињу према нама и светле свуда, по свој земљи? Светитељи у духовном свету представљају оно што зраци сунца сачињавају у вештаственом свету. Бог је вечно, животворно Сунце, а светитељи су зраци умнога Сунца. Очи Господње постојано гледају на земљу и на земнородне. Ни очи светитеља не могу а да се не обраћају онамо куда је усмерен промислитељски поглед Господа створења и где је њихово благо (тј. њихова тела, њихова дела, свештена места и личности које су им одане). Јер где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше (Мт.6,21). Ти знаш да срце види брзо, далеко и јасно (нарочито предмете духовног света). Речено се односи на сва сазнања, нарочито духовна, где се веома много усваја једино вером (тј. виђењем срца). Срце је око човековог бића: уколико је чистије, утолико брже, даље и јасније види. Код светитеља Божијих душевно око је још за живота доведено до највеће могуће чистоте. По њиховој смрти, тј. по сједињењу са Богом, оно је благодаћу Божијом постало још светлије и шире у области свога виђења. Стога светитељи виде веома јасно, широко и далеко. Они виде наше духовне потребе. Они виде и чују све који их призивају од свег срца, тј. оне чије су умне очи право устремљене на њих и не помрачују се, нити се у време устремљености засењују сумњом и маловерјем. [У молитви] се очи срца молитеља такорећи подударају са очима оних које призивају. Ради се о тајанственом виђењу. Искусни схвата о чему се говори. Лако је, наиме, имати везу са светитељима. Треба само очистити поглед срца и управити га одлучно ка познатом светитељу. Треба искати неопходно – и догодиће се. А какав је Господ с обзиром на виђење? Он је сав виђење, сав светлост, сав знање. Он свагда испуњава небо и земљу и на сваком месту све види. На сваком месту очи Господње гледају и зле и добре (Прич.15,3).
 
*
 
Вера срца у духовни свет, нарочито у духовно свепросвећујуће и свеоживљујуће Сунце, радује и оживљује душу која има непорочну савест. Вера треба да досеже до виђења срца, тј. душа треба да се уздигне изнад чулности, изнад своје телесне, мрачне природе и да (кроз чисто виђење срца) продре у духовни свет. Њој ће ту бити добро: ту је њен прави живот, њено успокојење и радост. [Ја говорим] из искуства.
 
*
 
Машта и представе јесу виђење срца или душе, која ствара или поново производи извесни предмет. Стога су они брзи, тренутни, и носе духовни карактер. Они су дагеротип или фотографија коју душа прави са познатог предмета. Разум је, пак, сликар који слика са те фотографије.
 
*
 
Да није човекољубив и дуготрпељив, да ли би Господ од тебе трпео велико вређање, да ли би се оваплотио, да ли би пострадао и умро за тебе, да ли би ти дао своје Пречисто Тело и Крв, на које са страхом и трепетом гледају анђели? Да ли би те безброј пута избављао од грехова и од духовне смрти? У супротном, Он би рекао: „Мучи се када си покварен. До сада сам те спасавао много пута, али више нећу“. Напротив, Он кроз цео живот од нас трпи безбројна вређања и опет чека наше обраћење. Прослави стога Његову љубав и дуготрпљење. Замисли шта би било без Њега и без Његовог спасавања! Ужас и трепет захвата душу. Међутим, непокајане грешнике на крају ће заиста постићи „гнев“ Божији у дан гнева и откривања праведног суда Бога (Рим.2, 5).
 
*
 
Приступајући молитви Царици Богородици, пре мољења буди чврсто убеђен да од Ње нећеш отићи не обревши милост. Достојно је и праведно да на сличан начин мислиш и будеш убеђен у односу на њу. Она је свемилостива Мајка свемилостивога Бога Слова. О њеним безбројно великим милостима објављују сви векови и све Цркве хришћанске. Она је стварно „бездан доброте и дарежљивости“, као што се о њој говори у Канону Одигитрије (Канон, песма 5, стих 1). Према томе, приступати јој са молитвом без сличног убеђења било би неразумно и дрско. Сумњом би, наиме, била увређена њена доброта, као што се вређа и доброта Божија када се приступа молитви без наде да ће се добити искано. На који начин сви журе да добију дар код доброг и богатог човека, чију милостивост знају на основу многобројних доказа? Обично са најспокојнијом увереношћу и надом да ће од њега добити оно што желе. На исти начин ни у молитви [Богу] не треба сумњати, нити бити малодушан.
 
*
 
Мајка младенца учи да хода. И Господ нас учи живој вери у Њега. Мајка усправља младенца, оставља га насамо, те се удаљује од њега и потом позива да јој дође. Младенац плаче без мајке и хоће да јој оде, међутим, плаши се да покуша да коракне. Он се труди да приђе, чини корак и пада. И Хришћанина Господ учи вери у Њега као неком ходању: „Вера је духовни пут“. Наша вера је слаба, почетна. Она личи на младенца који се учи да хода. Господ од њега удаљује своју помоћ и препушта га ђаволу и разним невољама и жалостима. Међутим, у тренутку када му буде била најпотребнија Његова помоћ ради избављења од њих (када немамо нарочиту потребу за спасењем, ми и нисмо спремни да идемо Њему), Он као да заповеда да гледамо у Њега (и неизоставно гледај у Њега) и да му хитамо ради помоћи. Хришћанин се напреже да му похита, отвара очи срца (као што младенац раставља ноге) и напреже се да угледа Господа. Међутим, срце које није научено на гледање лица Божијег има страх од своје смелости, спотиче се и пада. Нечастиви и наслеђена греховна исквареност затварају његове очи срца које покушавају да се отворе, одгурују га од Господа и он не може да му приђе. Међутим, Господ је близу, спреман да га узме готово као на руке, само уколико му приђе са вером. Уколико учини труд да очима вере потпуно види Господа, он ће га и угледати срдачним виђењем. Тада ће му Он сам пружити руку помоћи, узети га на руке и прогнати нечастиве. И Хришћанин ће осетити као да је у наручју самога Спаситеља. Слава доброти и мудрости твојој, Господе! У нападима ђаволским и у свим тугама треба живо и непосредно срцем гледати човекољубиву и милосрдну штедрост Спаситеља. Ми у ту штедрост треба да гледамо смело као у неисцрпну ризницу доброте и дарежљивости, молећи га од свег срца да и нама удели из непресушног извора благости и духовне помоћи. И тог часа ће мољено бити обретено. Главно је – вера, гледање Господа срцем и нада да ћемо од Њега као Сведоброг добити све. Ето истине! Ето опита! Господ нас уједно учи да схватимо своју потпуну наравствену немоћ без Њега, да се скрушавамо срцем и будемо у трајном молитвеном расположењу духа.
 
*
 
Хришћанин нема никаквог разлога да у срцу има злобу према било коме. Злоба као злоба јесте дело ђавола. Хришћанин је, пак, дужан да у срцу има једино љубав. Љубав не мисли зло. Стога не треба мислити никакво зло у односу на друге. На пример, о другоме без очигледног разлога не треба мислити да је зао, горд и остало. [Не треба мислити да ће], на пример, када му укажем уважење, други још више да се погорди, или да ће ме поново увредити и исмејати уколико му опростим увреду. Зло не треба да се гнезди у нама ни у ком виду. А злоба је обично превише разноврсна.
 
*
 
Мир и изобиље живота у срцу после Причешћа јесте највећи и непроцењиви дар Господа Исуса Христа, који превазилази све дарове што се односе на тело, чак узете све заједно. Без душевног мира, тј. при стешњености и мучењу срца, човек не може да се користити никаквим добрима, ни вештаственим ни духовним. За њега тада не постоје насладе које произилазе од осећања истине, добра и лепоте, с обзиром да је угушено и убијено само средиште његовог живота, тј. срце или унутрашњи човек.
 
*
 
Сједињуј се са Богом својом душом посредством вере срца, и све ћеш моћи да учиниш. Да ли те нападају силни, невидљиви и неуспављиви непријатељи? Победићеш. Или, видљиви, спољашњи непријатељи? Одолећеш. Гуше ли те невоље? Одвратићеш их. Напада ли те униније? Добићеш срчаност. Вером ћеш све да победиш и само Царство небеско да добијеш. Вера је највеће добро земаљског живота. Она сједињује човека са Богом и у Њему га чини силним и победоносним. А ко се сједини са Господом, једанје дух са Њиме (1.Кор.6,17).
 
*
 
Незаслужено са наше стране, Господ нам је по доброти својој дао да видимо сунце и светлост сунчеву и да се њима наслађујемо. Он ће дати да се наслађујемо и Његовом неприступном Светлошћу. Нека ти залог реченога буде сунчева светлост, а нарочито тиха Светлост свете славе Оца небескога, тј. Његов Син јединородни (који нам је дат) и Дух Љубави (који се налази у срцима нашим).
 
*
 
Шта видим када гледам у свет Божији? Свуда видим необичну ширину и чилост живота: у царству животиња, међу четвороношцима, међу гмизавцима, инсектима, птицама, међу рибама. Поставља се, међутим, питање због чега је стешњен и тужан пут живота човека, нарочито оног који ревнује за побожност. Господ је свуда разлио живот, изобиље и пространу радост. Сва створења (осим човека) прослављају Творца задовољством, животом и чилом радошћу. Због чега је само у мени несугласица са општим животом? Зар ја нисам створење истог Творца? Одгонетка је проста. Наш живот се трује или нашим гресима или бестелесним непријатељем. Он нарочито [напада] људе које се подвизавају у побожности. Живот човека, тј. правог Хришћанина налази се у будућности, у будућем веку. Тек тамо ће му се открити све радости и пуно блаженство. Овде је он прогнаник и под казном. Овде се понекад сва природа оружа на њега због греха, не говорећи о исконском непријатељу, који као лав ричући ходи и тражи кога да прождере (1.Пт.5,8). Према томе, ја се не збуњујем стога што је у свету свуда радост и изобиље, док у мени често нема радости, те суморно гледам на радост и ширину Божијих створења. У мени је џелат за грех: он је свагда са мном и бије ме. Но, и за мене ће наступити радост, премда не овде, него у другом свету.
 
*
 
Гледајући у свет Божији, ја свуда видим необичну штедрост Божију у даровима природи. Површина земље као да је најбогатија трпеза, коју је у изобиљу и разноврсности припремио најљубазнији и најдарежљивији Домаћин. Извори вода такође служе за насићење човека. Шта рећи за четвороножне животиње и за птице? И оне представљају дарежљивост у достављању хране и одеће човеку? Штедрости Господњој нема мере. Погледајте шта све не даје земља у лето и у јесен? Према томе, сваки Хришћанине, нарочито свештениче, подражавај дарежљивост Господњу. Нека твоја трпеза буде доступна свакоме, као и трпеза Господња. Тврдица је непријатељ Господњи.
 
*
 
Кад је учвршћено кореном у земљи, дрво расте и доноси плод. Кад је учвршћена вером и љубављу у Богу (као духовним корењем), душа човечија такође живи, разраста се духовно и доноси плодове богоугодних врлина, којима живи и којима ће живети у будућем веку. Кад је ишчупано из земље са кореном, дрво прекида живот. Јер, оно је добијало живот од земље кроз корен.
И душа људска која изгуби веру и љубав према Богу и која не живи у Богу (у коме је сав њен живот) умире духовно. Оно што је за биљке земља, за душу јесте Бог.
 
*
 
Да не би свакодневно робовао страстима и ђаволу, треба себи да поставиш циљ, те да га постојано држиш у виду и да му стремиш, савлађујући све препреке именом Господњим. Који циљ? Царство небеско, божанствени дворац славе, припремљен верујућима још од постања света. Међутим, пошто се циљ постиже извесним средствима, неопходно је да њима располажемо. О којим средствима се ради? О вери, нади и љубави, нарочито љубави. Веруј, надај се и воли, нарочито воли, не обазирући се ни на какве препреке. Воли Бога више од свега, а свакога ближњега као самог себе. Уколико, пак, немаш снаге да у себи у срцу сачуваш наведену непроцењиву ризницу човечијег духа, ти чешће припадај Богу љубави, те ишти, тражи и куцај. На тај начин ћеш примити, добити и отвориће ти се (уп. Мт.7,78). Јер, веран је Онај ко је обећао. Ходећи, седећи, лежећи, разговарајући, бавећи се нечим, у свако време се моли срцем за дар вере и љубави. Ти још ниси искао како треба, тј. са жаром и постојаношћу. Ти још ниси имао чврсту намеру да их стекнеш. Од „сада реци: „Ето, започех“.
 
*
 
Немој се смућивати када на путу ка Богу будеш сретао сметње које подмеће ђаво, тј. сумњу и неверје срца, такође злобу срца, каткад и према особама које заслужују безусловно поштовање и љубав, а такође и друге страсти. Напротив, знај да су оне дим и смрад нечастивог, који ће проћи од једног мига Господа Исуса Христа.
 
*
 
О чему се више од свега треба старати код образовања младежи? О стицању просвећених очију срца (Еф.1,18). Примећујете ли да је срце наше први делатељ у нашем животу. У скоро свим нашим знањима виђење срцем извесних истина (идеја) претходи умном познању. При сазнавању се дешава да срце види одједном, нераздвојно и тренутно. Потом се јединствени акт виђења срцем предаје уму, у коме се разлаже на делове и претходне и потоње одељке. Виђење срца у уму, наиме, добија своју анализу. Идеја припада срцу, а не уму, тј. унутрашњем, а не спољашњем човеку. Стога су врло важне просвећене очи срца за сва сазнања, нарочито за познавање истина вере и правила наравствености.
 
*
 
Будући живот је савршена чистота срца, које се сада постепено чисти. Оно је најчешће прекривено и помрачено грехом и ђаволским дахом, али се понекад, дејством благодати Божије, разбиструје и гледа Бога, сједињујући се са Њим најприсније кроз молитву и Тајну Причешћа.
 
*
 
Како празновати празнике? Ми празнујемо или догађаје (при чему треба схватити њихов значај и циљ и њихове плодове за верујуће), или личности, као на пример: Господа, Мајку Божију, анђеле и светитеље (при чему треба схватити њихов однос према Богу и човечанству и њихов добротворни уплив на Цркву Божију уопште). Треба проникнути у историју догађаја или личности и срцем им се приближити. Иначе ће празновање бити несавршено и небогоугодно. Празници треба да утичу на наш живот, да га оживљују, да подгревају нашу веру (срца) у будућа блага и да хране побожне, добре нарави. Међутим, они пролазе више са нашим грехом, као што се и дочекују неразумно, са маловерним и хладним срцем, често сасвим неприпремљеним за осећање великих доброчинстава Божијих, која су дарована кроз извесну личност или догађај који се светкује.
 
*
 
Уколико ти у души настане неко мало зло, [немој га саопштавати другима], тј. „немој све метати на сто што је у пећи“. Нека оно буде познато једино Богу, који зна све тајно и скривено. Људима, пак, немој показивати сву своју прљавштину. Немој их заражавати дахом зла које је скривено у теби. Затвори пећ и нека дим зла замре у теби. Богу повери своју тугу, тј. да ти је душа пуна зла и живот близак аду. Људима, пак, показуј весело и умиљато лице. Шта ће им твоје безумље? Своју болест реци духовнику или своме другу како би те уразумили, упутили и подржали.

Један коментар

  1. Dejana Nikolic

    Divne pouke. Slava Bogu nasem!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *