МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)
 

 
Господе, Првообразу је својствено да привлачи и усваја своје образе, да се усељава и живи у њима. И они који су створени по образу твоме треба да свом љубављу и свим усрђем стреме ка Првообразу и да се приљубљују уз Њега. Међутим, наше лакомо, сластољубиво, угојено и тромо тело нас отрже од тебе. Нама је неопходан пост и уздржање, а ми смо страсни до сластољубља. Оснажи нас за уздржање!
 
*
 
Када нам је Христос у срцу, ми смо задовољни са свиме: и незгода је за нас као најбоља угодност, и горко као слатко, и сиромаштво као богатство, и глад као ситост, и жалост као радост. А када нема Христа у срцу, човек ничим није задовољан и ни у чему не налази срећу: ни у здрављу, ни у удобности, ни у чиновима и почастима, ни у весељима, ни у богатим палатама, ни за богато постављеним столом, испуњеним сваким јелом и пићем, ни у богатом оделу, нити у било чему. Ах, како је неопходан човеку Христос, Животодавац и Спас душа наших! Да би се Он, међутим, уселио у нас неопходно је и гладовати и бити жедан и мање спавати и простије се одевати и све подносити са спокојним, трпељивим и незлобивим духом! Ловац душа наших, тј. ђаво свакога минута вреба душе наше са намером да их рани некаквим грехом, некаквом страшћу, да јаче укорени једну или другу грешну навику и страст, да спасење душе учини отежаним, те да у души изазове хладноћу према Богу, према светињи, Цркви, вечности и човечанству.
 
*
 
Господ ме је створио, привео из небића у биће, палог подигао кроз своја страдања и смрт, грешног очистио и себи усиновио, те наслеђе вечних добара обећао. Он ме просвећује светлошћу свога Јеванђеља, очински кажњава и милује, те сунцем обасјава. Он ми свакодневно даје храну и пиће слатко, а нарочито најслађу и животворну храну – Тело и Крв своју. Он је ваздух разлио ради мога дисања, али је нарочито Дух свој Свети излио на мене. Он ме одева оделом лепоте, али ме нарочито свега унутрашње одева собом, као што је речено: Који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте (Гал.3,27). Он ме одмара у пространом и чистом станишту и обећава ми вечни, светлошћу обасјани стан на небесима. Он ме опасује здравЈвем, а нарочито ми у изобиљу даје душевно здравље кроз молитву, нарочито кроз Свете Тајне и остало. Шта ја за све речено да му дам? Чиме да му узвратим? Ја не могу ничим да му узвратим, осим што ћу, по својој сили, чувати верност према Њему кроз испуњавање Његових заповести и непромењиво и чврсто противљење греху и ђаволу.
 
*
 
Господе, кад нас ти не би спасавао и кад не би било доброте твоје, ми бисмо сагорели у властитој пећи страсти. Сатана би нас потпуно измучио и усмртио, те никакву утеху у животу не бисмо видели. “Кад Господ не би био међу нама, нико од нас не би могао да одоли нападима непријатеља: стога се победници одавде узносе” (Антифон, гл. 6). Међутим, сада нас теши милост твоја и благодат твоја, коју си нам стекао страдањима својим, Крвљу својом, смрћу својом за нас. Слава ти, Човекољупче! Но, шта ће бити са Хришћанима који неће да знају за тебе, за заповести твоје и за учење твоје? Тешко њима.
 
*
 
Шта би се десило кад би ти, Господе Боже мој, Исусе Христе, заблистао светлошћу Божанства свога из Пречистих Тајни твојих које почивају на светом престолу (на дискосу у време Литургије), или у дарохранилици или дароносици (када их свештеник твој носи на прсима својим, идући болноме или од њега)? Од светлости би у страху попадали на земљу сви мимопролазници или они који их гледају из домова својих. Јер, и анђели се твоји покривају из страха од неприступне славе твоје! Међутим, како се неки равнодушно опходе са наднебеским Тајнама! Како неки равнодушно врше страшно свештенодејство Светих Тајни!
 
*
 
Ја треба свагда да се сећам свог односа према Богу, тј. створења према Творцу, уметничког производа према уметнику, грнчарског сасуда према грнчару. Са друге стране, ја треба да се сећам односа образа према Првообразу, детета према Оцу, спасеног према Спаситељу, примаоца доброчинства према Добротвору, оног ко је под законом према Законодавцу, онога ко је ступио у завет према Заветодавцу, зарученог према Женику или невесте према Женику, члана или грађанина горњега града према његовом Начелнику, онога ко очекује будући век према његовом Оцу и одговорног суду према Судији.
 
*
 
У свему и у свако време угађај Богу и мисли о спасењу своје душе од греха и ђавола, те о њеном усвојењу Богом. Кад устанеш са постеље прекрсти се и реци: “У име Оца и Сина и Светога Духа”, и још: “Господе, удостој нас да се данас сачувамо од греха. Научи ме да вршим вољу твоју” (На јутрењу, славословље). Кад се умиваш у кући или у бањи говори: Господе, покропи ме исопом и очистићу се, опери ме, и бићу бељи од снега (Пс.50,9). Када облачиш рубље мисли о чистоти срца и ишти од Господа чисто срце: Срце чисто саздај у мени, Боже. Уколико си сашио нову ствар и облачиш је мисли о обновљењу духа и говори: Господе, Дух прав обнови у утроби мојој(Пс.50,12). Када са себе свлачиш старо изношено одело мисли о скидању старога, грешног, страсног и телесног човека. Када једеш слатки хлеб мисли о истинском Хлебу, који даје вечни живот душама, тј. о Телу и Крви Христовој. За њим и гладуј, тј. жели да се чешће причешћујеш н.име. Када пијеш воду или чај или слатки мед или друго пиће мисли о истинском Пићу, које гаси душе запаљене страстима, тј. о Пречистој и Животворној Крви Спаситеља. .Када се одмараш дању мисли о вечном покоју који је припремљен онима који су се овде подвизавали у борби са грехом, са духовима злобе у поднебесју, са људским неправдама, незнан.ем и грубошћу. Када ноћу легнеш да спаваш мисли о самртном сну, који ће раније или касније неизоставно доћи за све нас и о тамној, вечној и ужасној ноћи, у коју ће бити бачени сви непокајани грешници. Када сусрећеш дан мисли о невечерњем, вечном и пресветлом дану Царства небескога (који је сјајнији од садашњег сунчаног дана) у коме ће се радовати сви који су угодили Богу или су се у овом привременом животу покајали од свег срца. Када негде идеш мисли о правилности духовног хођења пред лицем Божијим и говори: Кораке моје управи по речи твојој, и да не овлада мноме икакво безакоње (Пс. 118,133). Када нешто радиш старај се да делаш са мишљу о Богу Творцу, који је све урадио са бескрајном премудрошћу, добротом и свемогућством својим. Он је и тебе створио по образу и подобију своме. Када добијаш новац или неко благо или га већ имаш мисли да је непотрошиво Благо наше, од кога су сва блага душе и тела и које је извор из кога вечно истичу сва добра заправо Бог. Њему захваљуј од све душе и не затварај своје благо у себе како не би затворио улаз у срце непроцењивом и живом Благу – Богу. Напротив, од свог иметка дели потребитој, оскудној и сиротој браћи својој, која су у овом животу остављена да би на њима могао да докажеш своју љубав и захвалност Богу, те да се због њих удостојиш награде у вечности. Кад видиш бели сребрни блесак, тј. сребро немој да се заносиш, већ мисли да твоја душа треба да је бела и да блиста врлинама Христовим. Када видиш златни блесак или злато немој да се заносиш, већ се сети да душа треба да ти буде као злато огњем очишћено и да Господ хоће да те просвети као сунце у вечном и светлом Царству Оца свога, те да ћеш видети незалазно Сунце правде – Бога у Три Ипостаси, Пресвету Владичицу Богородицу и све небеске силе и свете људе, који су испуњени неизрецивом светлошћу и сијају изливом светлости.
 
*
 
Господе, шта да ти принесем и чиме да ти захвалим за твоју непрестану и превелику милост према мени и осталим људима твојим? Јер, ето, мене сваког тренутка оживљава Дух твој Свети, сваког тренутка дишем чисти, пријатни и здрави ваздух који си разлио и који крепи. Мене просвећује твоја радосна и животворна и духовна и вештаствена светлост, ја се храним преслатком духовном и животворним храном и пићем, тј. Светим Тајнама Тела и Крви твоје, као и слатком тварном храном и пићем. Ти ме одеваш пресветлим и прекрасним царским оделом, тј. самим собом (по Писму): Који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте (Гал.3,27), као и тварном одећом. Ти чистиш моје грехе, исцељујеш и очишћујеш многобројне и љуте греховне страсти моје, одбацујеш моју душевну квареж влашћу неизмерне доброте, премудрости и крепости твоје и испуњаваш твојим Духом Светим, Духом светиње и благодати. Ти дајеш души мојој правду, мир и радост, ширину, силу, смелост, храброст, снагу и тело моје обдарујеш драгоценим здрављем. Ти учиш руке моје за борбу, прсте моје за рат (Пс.143,1) са невидљивим непријатељима мога спасења и блаженства, са непријатељима светиње и власти славе твоје, са духовима злобе поднебесним. Ти увенчаваш успесима дела моја, вршена у име твоје… За све речено захваљујем, славим и благосиљам сведобру, очинску и свемоћну власт твоју, Боже, Спаситељу и Добротворе наш. Нека те познају и остали људи твоји као што си се мени јавио, Човекољупче, како би знали Оца свих, твоју доброту, твој промисао, твоју премудрост и силу и како би те прослављали са Оцем и Светим Духом сада и увек и у векове векова. Амин.
 
*
 
“Бескрајна је сладост оних који гледају неизрециву лепоту лица твога” (Молитва на јутрењу). Све земаљске сласти су пролазне и саме по себи и због превртљивости земаљског живота. Сладост, пак, небеског блаженства неће имати краја с обзиром да је бескрајна. Зар не треба презрети све сласти овог привременог света и још брже пролазног живота како бисмо свим срцем заволели духовне и непромењиве сладости?
Завист у Хришћанину јесте безумље. У Христу смо сви добили бескрајно велика добра, сви смо обожени, сви смо постали наследници неизрецивих и вечних добара Царства небескога. И у земаљским добрима обећано нам је изобиље под условом да иштемо најпре правду Божију и Царство Божије: Него иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати (Мт. 6,33). Нама је заповеђено да будемо задовољни са оним што имамо и да не будемо среброљубиви: Не будите среброљубиви, будите задовољни оним што имате. И додано је: Јер је Он рекао: Нећу те оставити, нити ћу од тебе одступити (Јев.13,5). Није ли после свега безумно у ма чему завидети ближњем, на пример, у његовим почастима, богатству, раскошној храни, дивној одећи, лепом стану и осталом? Није ли све прах у сравњењу са оним што нам је даровано у образу и подобију Божијем, по коме смо створени, у искупљењу од греха, проклетства и смрти Сином Божијим, у поновном дару благослова Оца небеског и у вечној утеси на небесима која је са њим сједињена? Према томе, стичимо узајамну љубав и благонаклоност, подмиреност својим иметком, дружељубље, гостопримство, сиромахољубље, странољубље, као и врх врлина – смиреноумље, незлобивост, кротост и светињу. Уважавајмо један у другоме образ Божији, [чињеницу] да смо удови у Христу Богу, у Телу Његовом, синовство Божије, грађанство Царства небеског, [чињеницу] да смо сажитељи и сапевачи анђела. Да сви једно буду (Јн.17,21), као што је Бог наш један, коме се у Тројици поклањамо, који је и срца наша створио (за јединство), тј. и једноставним и јединственим.
 
*
 
Све садашње је само сенка будућега. Светлост је сенка будуће неизрециве светлости, земаљске сласти – слаба сенка будућих, неизрецивих и бескрајних сладости, огањ – бледа сенка будућег огња геенског, који ће опаљивати грешнике у векове векова, чиста радост земаљска – сенка будућих неизрецивих радости, украшене палате царске – ништавна сенка пресветлих рајских обитељи, припремљених за оне који воле Бога и држе Његове заповести, славна одела људи и кћери људских – бледа сенка одеће славе у коју ће се обући изабрани. Јер, они ће се обући у Христа и засјати као сунцеу Царству Оца свога (Мт.13,43), по неварљивом обећању Спаситељевом.
 
*
 
Детету је свеједно какву му одећу облачите. И Хришћанин, тј. младенац у Христу, треба да је равнодушан према разноврсности, богатству и лепоти земаљског одела, сматрајући Христа Бога за своје најбоље и нетрулежно одело. Јер, пристрасност према скупим и лепим оделима је својствена људима овога века или незнабошцима, како говори Господ: Све ово, тј. храну, отмена одела незнабошци ишту (Мт.6,32). Одело је, наиме, идол људи овога века. О, колико смо ми сујетни, иако смо позвани у заједницу са Богом и премда нам је обећано наслеђе непропадљивих и вечних добара. Како су нејасни наши појмови о трулежним стварима и нетрулежним добрима! Ми смо врло неразумни с обзиром да вреднујемо ништавне ствари, а не вреднујемо непропадљива добра, тј. своју вечну душу, мир, радост, смелост пред Богом, светињу, послушност, трпљење – сва својства правог Хришћанина. Који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте (Гал.3,27). Према томе, треба вредновати душевна добра и одважност, док вештаствена, као трулежна и ништавна, треба презирати.
 
*
 
Постоји грех расејаности, коме смо сви јако потчињени. Њега не треба заборављати, већ се кајати за њега. Расејаности се подајемо не само у кући, но и у цркви. Симоне, Симоне, ево вас заиска сатана да вас вије као пшеницу (Лк.22,31). Кривац за расејаност је ђаво и наше многоврсне пристрасности према житејском и земаљском. Њен узрок је маловерје, а средство против ње је усрдна молитва.
 
*
 
Осим Господа Исуса Христа, заједно са Оцем Његовим и Светим Духом за мене нема блага на земљи. Он ми је јединствено блаженство на земљи. После Бога на земљи за мене нема ничега драгоценијег од људске душе (као што и треба). Она је скупоценија од свега. Човек је скупоцено биће. Сам Бог је сишао са неба на земљу ради његовог спасења. Бог човеку даје за јело и пиће Пречисто Тело и Крв (тј. целог себе) да би био блажен и да не би погинуо. Све плодове земаљске, добра сва три царства на земљи предао је Он у власт, корист и задовољство човеку. Својом дарежљивошћу, која премаша сваку меру, Господ је показао и трајно показује да бескрајно воли род људски и свакога човека посебно. Подражавајмо и ми Бога у љубави и дарежљивости. Будимо по својим силама милостиви и дарежљиви као што је и Отац наш небески милостив (Лк.6,36).
 
*
 
Ма куда да погледам очима срца – у себе, на себе и ван себе, ја свуда видим силни подстицај на захваљивање и славословље Господа. Нарочито када проматрам своју унутрашњост, ја видим најсилнији повод за искање, захваљивање и славословље. Сва сила мога срца, сва светлост очију мога срца јесте од Бога. И сва телесна снага, све што служи за одржавање телесног живота јесте од Бога. Свуда видим славу, једину славу Бога мога. У себи, пак, не видим ништа чиме бих се могао хвалити као својим. Слава Ономе који ми даје снагу! Слава Ономе који дела мноме и у мени! Ја све имам од Бога, чак и најмањи добри покрет срца, чак и свету и светлу мисао. Без Бога ја сам ништавило, па чак и нешто горе од сваког зла. Пошто, дакле, немам ничега свога, ја имам снажан повод да за све са мољењем прибегавам Богу. Нарочито имам снажан повод да захваљујем Богу моме за Пречисте и Животворне Тајне Његове – Тело и Крв. Оне су за мене све. Ја пламено славословим Бога и Господа Исуса Христа због неизрециве љубави према нама смртнима, показане у Светим Тајнама.
 
*
 
Како је неизмерно велика част човечанству што може да отвара уста своја пред Богом, да ступа у разговор са Њиме, да га моли у својим нуждама, да захваљује за доброчинства, да славослови због неизрециве Његове узвишености, да буде уверено да је жртва захвалности и славословља пријатна Богу, те да се боље, духовне молбе (које се тичу спасења наших душа) свагда испуњавају. Како је у том смислу човек неизмерно уздигнут изнад свих чулних и одушевљених створења! Ни једно створење није добило од Бога такву част, премда и она имају свој језик да изразе потребу своје природе. Јер, речено је да и птићи гавранова Њега призивају (Пс.146,9). Користимо се високом чашћу да бисмо од Господа заслужили још већу почаст, тј. горње звање. На небу је наша пуна слава. Овде су само њени зачеци, који се јављају верним Хришћанима.
 
*
 
Због наше телесности и духовности, Господ са свим видљивим и вештаственим сједињује своју благодат, чак целог себе, дејствујући кроз све. Хлеб и вино Он чини својим Телом и Крвљу или видљивом својом скинијом, а храм – домом својим. У храму на престолу Он невидљиво седи као Цар, а на Крсту се показује са телом са којим је распет. Кроз Крст Он чини чуда, пројављујући своју животворну силу. У васељени Он је као у храму сав и на сваком месту, неограничен никаквим простором, будући свагда изнад свакога простора и времена. Ви се чудите што Он са вештаством може да сједини самога себе или силу своју и спасоносну благодат. Зачудите се пре свега како је Он у човеку сјединио свој божанствени образ са вештаством, са земљом, са прахом. Како тај прах може да мисли, да говори, да око себе шири миомир кротости, правде, истине, љубави и да у заједници обавља заиста чудесна дела! Чудите се како су у праху запретане разнородне бесловесне душе, обдарене неком врстом схватања, жеђу за животом и радошћу, чулом самоочувања, вештином да набављају храну, да устројавају све неопходно за безбедан живот, да доносе на свет своје потомство и да се вешто бране! Чудите се како су скоро са свим неодушевљеним телима сједињене невидљиве и неопипљиве силе, које или покрећу њихове огромне масе (као небеска тела), или их образују у прелепе, свагда истоветне и непромењиве облике (као биљке)! Чудите се што је толико разноврсних сила створио Бог, премда су све од једне силе, с обзиром да кроз сваку силу делује сам Свесилни. Заиста, код Бога Творца (као Бога чудеса) све је чудно. И у вери је све чудно: иако невидљиво, све је истинито и стварно.
 
*
 
Чисти срцем… ће Бога видети (Мт.5,8). Бог је свевидеће Око, као умно Сунце које стоји над светом и својим умним очима продире у мисли и срца људи, обасјавајући све створено. Наша душа је око од Ока, вид од Вида и светлост од Светлости. Међутим, по паду у грех на нашем оку (тј. души) су болести, тј. греси. Скини белило и угледаћеш мислено Сунце, бесконачно Око, које је безбројно пута светлије од вештаственог сунца.
 
*
 
У животу често бива да човек има једно на срцу, а друго на устима, показујући се дволичним. И у молитви пред лицем самога Бога (који зна тајне срца) човек се често показује дволичан: једно говори, а друго има у мислима и на срцу. Он често схвата молитву и мисли о њој, али не саосећа срцем ономе што говори. Будући као мртав, он реч баца у ваздух и обмањује себе мислећи да се сличном молитвом може угодити Богу. Чудна је грешна дволичност! Она је горки плод и сведочанство нашег грехопада. Нашем срцу је некако обично да лаже (сваки је човек лаж – Пс.115, 2) у молитви и у опхођењу са људима. Оно је стуб лажи. Хришћанин треба да употреби сва средства да би са кореном из срца ишчупао сваку лаж и засадио чисту истину. Треба почети са молитвом. Она је дело коме је пре свега неопходна истина срца, по речи Господа: У духу и истини треба да се клањају (Јн.4,24). Говори истину у срцу своме. Научивши се да говоримо истину у срцу за време молитве, ми нећемо дозволити себи да лажемо ни у животу. Искрена или истинита молитва чисти наше срце од лажи. Она ће га потом заштитити од ње и у житејским делима. Како, пак, да научимо да на молитви говоримо истину у срцу? Неопходно је да сваку реч молитве доведемо до срца, да је ставимо на њега и да дубоко срцем осетимо њену истину. Ми треба да смо свесни неопходности за нас онога што молитвом иштемо од Бога, неопходности да му од срца захваљујемо за Његова неизбројна доброчинства према нама и неопходности свесрдачног славословљења због Његових великих и премудрих дела у творевини.
 
*
 
Све што ме чини човеком (тј. душа) живи једино Богом и само у сједињењу са Њим. Уколико се, пак, раздвоји од Њега, она се до крајности злопати. Живот моје душе чини мир мојих душевних сила, који искључиво произилази од Бога. Постоји, истина, и мир тела. Међутим, он је варљив, с обзиром да је претеча духовне буре. О таквом миру говори апостол: Када говоре: Мир је и сигурност, тада ће наићи на њих изненадна погибао… (1.Сол.5,3). Међутим, духовни мир (који произилази од Духа Божијег) се од телесног мира разликује као небо од земље. Он је небески и ствара блаженство. Мир вам, често је говорио Господ својим ученицима, предајући им мир свој. И апостоли су такође предавали верујућима мир Божији и као прво добро им желели мир Божији. Он, наиме, чини живот наше душе и сведочи о њеном сједињењу са Богом. Одсуство мира у души и смућење, којим се одликују сва страсна стања наше душе, јесте духовна смрт и знак да у нашем срцу делује непријатељ нашега спасења.