МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)
 

 
Слава ти, Господе, Оче наш, премудри Испитивачу моје Љубави према теби и према моме ближњему. Уколико је твојој премудрости и правди угодно, немој ме остављати без искушења ни једнога дана живота мога. Нека се засади, учврсти, очисти и узвиси моја љубав према теби и према ближњему моме. Нека се на суду твоме не покажем празан пред лицем твојим.
 
*
 
Иако слабачак човек, ја у границама своје моћи остварујем оно што зажелим, на пример, да напишем неки састав, да излечим болест, да направим неку ствар, да направим кућу или храм, да некоме кажем да дође или да оде. Зар утолико пре Свемогући Бог неће учинити све што само зажели? Бог наш на небу и на земљи, све што захтеде, учини (Пс. 113,11). Понекад човек каже само две речи и [речено] се оствари, премда можда и не одмах, већ кроз неко време. Зар утолико пре неће постати одмах све што каже Творац? Зар од једне Његове речи не постаје одједном све што Он усхте? Јер Он рече и постадоше, Он заповеди, и саздаше се (Пс. 32,9). Ми нисмо творци људи. Па ипак, они по нашој речи чине тако много. Ми нисмо створитељи ствари. Па ипак, по нашој жељи и деловању оне добијају хиљаде облика и служе за безбројне потребе и задовољства. Ми нисмо творци ствари. Па ипак, ми од вештаства правимо велике и мале предмете. Зар сам Створитељ (“који је свуда и све испуњава”, по чијој је речи све приведено из небића у биће, по чијој мисли, вољи и речи је створена и постоји сва бескрајна разноликост ствари) неће моћи да створи што зажели? Помоћу познавања свога посла и умешног и тачног деловања на узрок болести, човек лекар понекад оживљује полумртвог. Зар Створитељ лекара и лечења неће само жељом и речју исцелити сваку болест? Зар Створитељ неће подићи мртваца једном речју својом? Њему одајмо славу ми маловерни и од срца рецимо: “Све је теби могуће, Владико. Теби ништа није немогуће. Амин”.
 
*
 
О, Свемогући Владико, чијем се једном мигу покорава сав видљиви и невидљиви свет, подари ми да те непрестано прослављам једноставном вером у твоју бескрајну моћ. Подари ми непостидну веру, чврсту наду и нелицемерну љубав према теби и ближњем.
 
*
 
Он (тј. Бог) је пре свега, и све у Њему постоји (Кол.1,17). Велики и неизмеран смисао садрже у себи наведене речи. Оне објашњавају име: Ја сам Онај који јесте [Изл.3,14], којим је Господ изволео да се именује пред Мојсијем. Јер, име – Онај који јесте означава Онога ко постоји пре свега и којим све постоји. Те речи показују и свемогућство и бескрајну доброту и неизмерну премудрост Владике нашег Бога. Велик је Господ наш, и велика је моћ Његова, и познања Његовог нема броја (Пс.146,5).
 
*
 
Понекад ти, налазећи се на сабрању људи, позиваш себи познато лице и оно долази. Понекад ти молиш сличне себи страсне л.уде (или једнога човека) да ти учине нешто што је у границама његових моћи и они испуњавају твоју молбу, удовољавајући твојој жељи, па и превазилазећи је. Веруј да је слично и у Цркви Божијој, тј. у великом дому Божијем, подељеном у две половине – небеску и земаљску. Свако лице призвано из небеске Цркве духовно ће ти доћи у помоћ по својственој му благости и дружељубљу. Све што га молиш, нарочито уколико се тиче Царства Божијег и правде Божије, оно ће учинити по присној заједници са Богом – Извором доброте и силе. Светитељи Божији те слушају као што и тебе, на пример, слуша у цркви сво сабрање када се молиш или говориш беседу. Јер, они се налазе у Духу Светом. Дух, пак, јесте свуда и све испуњава.
 
*
 
Наше самољубље и гордост пројављују се нарочито у нашој нетрпељивости и раздражљивости, тј. када не трпимо ни најмању непријатност коју нам други намерно или чак ненамерно причине, или законите или незаконите, намерне или ненамерне сметње које нам постављају људи или предмети који нас окружују. Наше самољубље и гордост хтели би све да поставе по своме, да се окруже свим почастима и удобностима привременога живота, хтели би да се нашем мигу без поговора и брзо покоравају сви људи и шта више (о, до чега се све не простиру) сва природа. Међутим, о невоље. Ми сами смо веома спори за веру и за свако добро дело и за угађање једином Владици свих. Хришћанине, ти неизоставно треба да будеш смирен, кротак и дуготрпељив, памтећи да си блато, прах и ништавило, да си нечист, да је све добро у теби Божије, да су твој живот и дисање дарови Божији, да си због греха непослушности и неуздржљивости сада дужан да дуготрпљењем искупљујеш своје будуће блаженство у рају. Дуготрпљење је неопходно у свету несавршенства и безбројних падова у грехове палих људи, који са нама живе заједно и чине многобројно чланство једног, грехом окрасталог човечанства. Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов (Гал.6:2). Онај ко је нетрпељив и раздражљив не познаје ни себе, ни човечанство и није достојан да се назове Хришћанином. Говорећи, ја произносим суд и над собом, будући да први болујем од нетрпељивости и раздражљивости.
 
*
 
Живот наш је дечија игра, премда не наивна, него грешна. Јер, и поред крепког ума и знања циља свога живота, ми се занимамо узалудним и бесциљним делима. Према томе, наш живот је детиња неоправдана игра. Ми се забавЈвамо храном и пићем и сладимо се, уместо да их употребљавамо једино ради неопходног храњења тела и одржавања телесног живота. Ми се забављамо оделом, уместо да пристојно покривамо тело своје ради заштите од штетног деловања стихија. Ми се забављамо сребром и златом, дивећи му се у ризницама или употребљавајући га за предмете раскоши и задовољства, уместо да га употребимо за потребе, сувишак раздељујући оскуднима. Ми се забављамо и својим становима и разноврсним прибором у њима, богато и отмено их украшавајући, уместо да имамо само трајан и пристојан кров, који ће нас штитити од штетног деловања стихија, те неопходне и пристојне ствари за домаћу употребу. Ми се забављамо и својим душевним даровима, умом, маштом и речима употребљавајући их само на служење греху и сујети овога света, само на служење земаљском и трулежном, уместо да се пре свега и више од свега употребе на служење Богу, на познање премудрога Творца свакога створења, на молитву, мољења, искања, захваљивања и славословље Бога и на указивање узајамне љубави и поштовања, а само делимично на служење овом свету, који ће једном потпуно да прође. Ми се забављамо и својим знањем светске сујете и на његово задобијање губимо најдрагоценије време, које нам је дано за задобијање вечности. Ми се често забављамо и својом дужношћу, својим обавезама, те их лакомислено, лењо и неправично вршимо, употребљавајући их за своје користољубиве земаљске планове. Ми се забављамо и лепим људским лицима или прекрасним и слабим полом, користећи их често за игру својих страсти. Ми се забављамо и временом које треба да мудро користимо за искупљење вечности, а не за игре и разна задовољства. Ми се, најзад, забављамо и сами собом, правећи од себе идола, пред којим се сами клањамо и тражимо да му се и други клањају. Ко ће детаљно да опише и оплаче нашу кукавност, нашу велику, горостасну сујету, нашу велику несрећу, у коју сами себе добровољно бацамо? Какав ћемо одговор дати бесмртном Цару – Христу, Богу нашем, који ће доћи у слави Оца свога да суди живима и мртвима, да објави замисли срца и од нас затражи одговор за сваку реч и дело! О, тешко, тешко нама, који на себи носимо име Христово, али у себи немамо нимало Духа Христовог, који на себи носимо име Христово, али не следимо учењу Јеванђеља! Тешко нама који не маримо за тако велико спасење (Јев.2,3)! Тешко нама који немамо хришћанске вере, наде и љубави! Тешко нама, који волимо садашњи притворни и привремени век и који не маримо за паслеђе века који следи за смрћу трулежног тела нашег, за овом телесном завесом!
*
Једна од немоћи човечијега духа јесте тромост у вери и лењост за познање истине, нарочито истина вере и побожности. Чему се најспорије и најлењивије уче младићи, па и одрасли и старци? Истииама вере и побожности. О томе сведочи огроман опит.
 
*
 
Да би се људи поштовали и волели једни друге, да се не би гордили и постајали охоли једни према другима, премудри Господ је разним људима дао различита лична преимућства, природна и благодатна. На тај начин они имају потребу једни за другима. Свако од нас и нехотице мора да призна своју немоћ у једноме или другоме и да се смири пред Богом и људима.
 
*
 
Господе, ти си сам рекао својим пречистим устима: Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески (Мт.5,48). Ја хоћу да будем савршен. Ти буди за мене свако савршенство, с обзиром да си рекао: Без мене не можете чинити ништа (Јн.15,5).
 
*
 
Све молитве претпостављају велику ништавност и убогост наше пале природе. Оне, такође, претпостављају да је Господ вечнотекући Извор свакога савршенства, сваког добра, да је наше неисцрпно Благо. И на самом делу у молитви и у свако време треба имати сиромаштво духа. Блажени сиромашни духом (Мт.5, 3).
 
*
 
Просуди колико је велик човек: Бог у њему пребива и он у Богу (1.Јн.4,15). У побожном Хришћанину као да не живи човек, већ сам Христос: А живим – не више ја, него живи у мени Христос (Гал.2,20). Сва душа постаје Христова, као што гвожђе у распаљеном огњу постаје огњено, слично жару: све огањ, све светлост, све топлина.
 
*
 
Сачувај кротко и мирољубиво расположење према брату чак и кад те подмукло или лукаво (или опет нехотично) лишава и последњег иметка. Покажи да у ближњему волиш образ Божији више од свега земаљског и трулежног, те да љубав твоја никад не престаје (1.Кор.13,8). И који твоје узме, не ишти (Лк.6,30). И који хоће да се суди са тобом и кошуљу твоју да узме, подај му и хаљину (Мт.5,40). Нека те не посрами враг већом надом на прах земаљски (тј. новац и хлеб), неголи на Бога. Нека он буде посрамљен твојим снажним уздањем у Бога и у Његову свету реч. Јер, не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божијих (Мт.4,4). Обрати пажњу: О свакој речи. Јер, свака реч Владике Творца може да подржи твој живот, као што свака реч може да створи и претвори хиљаде створења. Јер Он рече, и постадоше, Он заповеди,и сазда се (Пс.32,9) све створење. Он је речју из небића привео у биће милијарде небеских, бесмртних војски. Осветивши их Духом Светим, он их снажи и подржава у постојању. Немој безумно понижавати достојанство свог бесмртног духа сујетним надањем у прах земаљски. Напротив, говори: “Бог је уздање моје”. Или: “Надање је моје Отац, прибежиште је моје Син, заштита је моја Дух Свети, Тројица Света”! Међутим, како је много међу нама оних који се љуте и разбесне када их лише само неког невеликог дела њиховог иметка, али не и последње рубље. Колико је тада узрујаности, гнева, горчине, горких прекора, роптања, понекад и проклињања! Боже праведни! Прах звани новац или храна и пиће изазивају толику буру у нашим хришћанским душама, тј. нама који знамо речи нашег најслађег Спаситеља: Не брините се душом својом, шта ћете јести или шта ћете пити; ни телом својим, у што ћете се оденути. Погледајте на птице небеске како не сеју, нити жању, ни сабирају у житнице, па Отац ваш небески храни их. Иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати (Мт.6,25; 26; 33). Или: Нико не живи од имовине своје, што је сувише богат (Лк.12,15). Боже мој, шта смо доживели? Чиме смо ми бољи од незнабожаца по свом начину живота? Где је наша вера, нада на Бога и љубав према ближњем? О, надмености сатанска! О, стиде наш! Оче небески! Ти, који знаш шта нам треба и који нам дајеш и пре него што заиштемо (Мт.6, 8), помилуј нас неверне, незахвалне и покварене! Ми чујемо твоје милостиве речи, Владико: Нећу те оставити нити ћу од тебе одступити (Јев.13,5). Па ипак, свакодневно се прелешћујући земаљским добрима, ми их преступамо и нарушавамо твоју вољу.
 
*
 
Немој се бојати телесних лишавања, већ се бој душевних губитака. Немој се бојати, немој падати у малодушност и немој се љутити када те лишавају новца, хране, пића, сласти, одела, стана, па и самога тела. Бој се када ти враг душу лишава вере, наде и љубави према Богу и ближњему, када ти у срце сеје мржњу, непријатељство, пристрасност према земаљским стварима, гордост и остале грехове. Не бојте се оних који убијају тело (тј. људи), а душу не могу убити (Мт.10,28).
 
*
 
А ти си исти (Пс. 101,27), говори се о неизмењивости Божијој. О, кад би и ти, човече, био свагда исти, тј. данас, сутра и прекосутра, не мењајући се у хиљаде видова, као калеидоскоп! О, кад би и ти свагда био подједнако миран, добар, једноставан, умиљат, трпељив, трудољубив, добронамеран и дарежљив! Такав ћеш и постати уколико се са срдачном вером и љубављу сјединиш са Неизмењивим. Ја сам Господ Бог ваш и не мењам сс (Мал.3,6). “Ја чувам слуге моје да се не преклоне горем. Јер, ја сам извор доброте, чинећи добро онима који ми достојно служе” (Канон арханђелима, песма 5, тропар 3).
 
*
 
Мир је целовитост и здравље душе. Губитак мира је губитак душевног здравља.
 
*
 
Имај страхопоштовање свим силама своје душе пред свим Тајнама. Пред вршењем сваке Тајне или пред причешћивањем говори у себи: “Ово је Тајна Божија. Ја сам само недостојни вршилац или учесник”. Наш горди разум хоће и Тајну Божију да испита. Уколико, пак, не може да је испита, он је одбацује, с обзиром да не подлеже његовој ништавној мери.
 
*
 
Једна царска реч постаје узрок великих дела у његовом царству. Он наређује и започиње дело и завршава се. Зар утолико пре реч Цара свакога створења (и вештаственог и духовног), Свемогућег и Премудрог Цара неће да оствари све што Он само зажели? Зар ће Он рећи а да се нешто не створи? Зар ће Он рећи а да нешто не опстане? О, Свемогућа Власти (која у једном тренутку може све да оствари) немој нас због грехова наших (а нарочито због маловерја и очајања нашег) остављати нашим властитим немоћима (које нас муче) како се не бисмо разбили као грнчарско посуђе. Подари нам да свим срцем верујемо у свемогућу власт твоју и да не посумњамо у испуњење сваке добре молбе наше.
 
*
 
Сва видљива природа и сви њени делови (велики, мали и најмањи) свакога минута нам говоре да је од Господа све произашло, да Њиме постоји и креће се, да се Њиме све одржава или долази у постојање, те да му се све свакога тренутка покорава.
 
*
 
О, природо наша, која си због отрова дубоко пала. О, трипроклети сатано, који си нас отровом вргао и сада нас гураш у хиљаде зала. О, отрове, о, храно и пиће, који нас силно и сада обмањујете! Докле ћемо се вама прелешћивати, у вас полажући живот свој? Када ћемо најзад дубоко у срца своја урезати Спаситељеве речи: Не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божијих (Мт.4,4), спроводећи их у свом животу и делатности? Докле са прождрљивошћу, лакомошћу, преједањем и пијанством? Докле са гнусним тврдичлуком? Докле са среброљубљем? Докле са гордошћу, непријатељством и злобом према ближњем због новца, одела, хране и пића? Хиљаде сатаниних превара посредством хране, пића, одела и новца откривају се пред нашим очима срца и ми још увек продужујемо да се заносимо његовим преварама, као нечим стварним и корисним за нас, трудећи се за убитачну маштарију и потпуну личну душевну и телесну штету. Браћо, ни за тренутак немојте веровати обманама врага у односу на храну и пиће, ма како изгледале привлачне. Иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати (Мт.6, 33). Како не разумете да вам не рекох за хлебове, него да се чувате квасца фарисејског и садукејског… (Мт.16,11; Лк.12,1), тј. лицемерја у делима вере и побожности. На веру и побожност обратите највећу пажњу: Трудите се не за јело које пролази, него за јело које остаје за живот вечни, које ће вам дати Син Човечији (Јн.6,27). Уколико је неопходно, дајте и последње, памтећи Спаситељеве речи: И који хоће да се суди са тобом и кошуљу твоју да узме, подај му и хаљину (Мт.5,40). Дај, дакле, и последње од онога што имаш.