НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)

 

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)
 

 
Замислите да видите неприступну Светлост, од које је произишла светлост сунца, месеца и звезда, да видите бескрајну Љубав, која је послала у свет Сина свог јединородног да би се кроз Њега спасао (Јн.3,16-17) од вечних мука, да видите првотну Красоту, од које је сва разноликост и лепота у свету, разноликост и лепота биљака, камења, шкољки, риба, птица, животиња и сваке људске лепоте! Замислите да видите Љубљеног, који сија у неприступној светлости својих савршенстава, Творца неба и земље. Шта бисте осећали? Ето, Хришћанска вера нас све припрема за такво виђење. Приметите да је у биљкама очевидан 1) премудри Ум, који се примећује у сваком делу растиња; 2) животворна сила, која повезује и одржава у погодним односима све њихове делове, и 3) свемогућство, са којом бескрајна Мудрост обликује по себи безобличну твар, са лакоћом је приморавајући да служи њеним бескрајним намерама и циљевима. Како се узвеличаше дела твоја, Господе (Пс.91,6). Чудесно је знање твоје за мене (Пс.138,6).
 
*
 
Земаљски предмети који се налазе на великој удаљености уопште се не виде (макар били и велики) уколико се од њих не одбијају сунчеви зраци Уколико, пак, сунце на њима оставља свој одсјај, они постају видљиви из далека, чак и кад су мали. Слично је и са људима. Оне који на себи немају одсјај савршенстава вечног Сунца правде – Бога, само малобројни примећују на малом растојању. Оне, пак, који имају одсјај Сунца правде сви виде из далека. Њих (тј. светитеље) прослављају људи свих места и времена. Једни од њих сијају као сунце, други као месец, а остали као звезде.
 
*
 
Разматрајући творевину Божију и видећи бескрајно мноштво, ја видим да сам изнад свег њиховог шаренила преузвишен образом и подобијем Божијим, разумом и слободом и способношћу да све разматрам умом својим, и да се у свему дивим премудром и сведобром Творцу. О, како да изразим своје страхопоштовање пред Творцем мојим! О, како треба да поштујем виновнике мога постојања – мога оца и моју мајку! Они су ми дали живот у времену, за време и за вечност. Они су ме, по вољи Божијој, који ме је створио у утроби мајчиној, увели у дивни дворац света да би ме у одређено време Творац увео у небески дворац.
 
*
 
Држава или неко друштво јесте тело. У телу су сви удови заједно и сваки посебно Богом постављени на своје место. И у друштвеном телу свако је Богом постављен на своје место, при чему појединачна дела свакога постају узрок једног или другог места.
 
*
 
Свако види да се светлост лије са неба на земљу, будући да сунце, месец и звезде светле са небеског свода. Пример нам указује на да и нестворена умна Светлост – Господ Бог наш претежно обитава на небу и да нам од Њега силази свака тварна и духовна светлост, светлост и ума и срца. Беше Светлост истинита која обасјава свакога човека који долази на свет (Јн.1,9). Бог је љубав (1Јн.4,16). Све мисли, осећања и расположења срца која теже ка рушењу љубави и насађивању непријатељства јесу од ђавола. Речено запиши у свом срцу и свакако се држи љубави. Држите се љубави (1.Кор.14Д). Схвати шта је противно телесном, старом, грешном човеку и читавог свог живота му се противи. То је циљ твога живота и у исти мах твоја слава у Христу Исусу. А који су Христови, распеше тело са страстима и жељама (Гал.5,24). Утврди у срцу истину да треба да мрзимо једино грех или порок, док према људима треба искључиво да гајимо љубав. Царски закон је јасан: Љуби ближњега свога као самога себе (Мт.22,39).
 
*
 
Када ти у време молитве срцем завлада униније и туга, знај да те је напао ђаво, који се свакојако стара да те спотакне у мољењу. Ти се, међутим, крепи, храбри и сећањем на Бога прогони убитачна осећања. Приметите да непријатељ често и мимо мисли, тј. у срцу покушава да хули име свесилног Бога. У чему се састоји хула срца на Бога? У сумњи, неверју, унинију, нетрпљењу Божијих казни и роптању, тј. у свим страстима. Неверовањем у истину и благост Божију, непријатељ бљује хулу на истину, доброту и свемогућство Божије. Унинијем он такође хули на Његову доброту. Уопште, поривом страсти људских хули се сведобри промисао и истинитост Божија.
 
*
 
У уму и срцу своме утврди истину да невидљиво игра главну улогу у целоме свету и у свим бићима. Биће које напусти невидљиво губи живот и разара се. Према томе, видљиво у бићима (без невидљивога) сачињава само гомилу земље. Ја и сви људи живимо невидљивим начелом.
 
*
 
Људе покрива тама незнања о Богу, о себи самима и о непријатељима спасења, који стога лако поткрадају мислени дом наше душе и његово мислено богатство.
 
*
 
Када се о унутрашњем човеку каже: Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих (Еф.5,14), подразумева се стварни сан душе, који је веома сличан обичном телесном сну. Такође, када се каже: „Устани, душо моја. Зашто спаваш“ [Велики канон], не говори се преносно, него се мисли на стварни сан душе. Када спава, тело се раслабљује и постаје неосетљиво. Успавана греховним сном, и душа слаби у силама и постаје неосетљива за све што се односи на веру, наду и љубав. Уколико јој, на пример, говориш да је Син Божији ради ње сишао на земљу и постао човек да би је спасао од вечне смрти, уколико јој тумачиш Његово спасоносно учење, Његова чуда, Његова страдања, крсну смрт, васкрсење и вазнесење на небо, Његов Други долазак, она ће остати непријемчива, не осећајући доброчинства Божија. Она спава, у потпуности спава за веру, наду и љубав. Она се не плаши праведног Судије, будућих мука, црва неуспављивог, огња неугасивог. Она спава, тј. не чује, не види и не осећа. Занимљиво је да и телесни сан почиње од срца. Најпре заспи срце, а потом и тело. Код заспалога су очи затворене и не виде, као што ни уши не чују. И у души која спава греховним сном је слично. Душа, пак, свагда треба да гледа очима срца, чак и у време сна, према написаном: Ја спавам, а срце је моје бди (Пес.5,2).
 
*
 
Није могуће да нисте приметили да је сва сила у срцу. Уколико је лако на срцу, лако је и добро и целом човеку. Уколико је тешко на срцу и целом је човеку рђаво. Његово, пак, олакшање ви можете наћи само у вери, тј. нарочито у Цркви, као месту вере по преимућству. У њој се Бог дотиче срдаца ваших својом очишћујућом благодаћу, дајући вам да носите Његов благи јарам. Ево велике тајне, коју сви треба да упознају. Када му је лако на срцу, човеку долази да трчи и скаче. Стога Давид „скакаше играјући пред ковчегом шатора“ (Канон Пасхе, пес. 4, тр. 3).
 
*
 
Уколико се смућујеш и болујеш срцем када те грде значи да се у теби налази гордост. Управо њу, међутим, и треба рањавати и изгонити из срца спољашњим бешчашћем. Према томе, немој се љутити због подсмеха и немој гајити мржњу према мрзитељима и ругачима, већ их заволи као лекаре које ти је Бог послао ради уразумљења и учења смирењу. Стога се и моли Богу за њих. Благосиљајте оне који вас куну (Мт.5,44). Ти говори: „Они се не ругају мени, већ мојој страсти. Они не бију мене, већ змију која ми се гнезди у срцу. Стога ми је и болно када се ругају. Ја се тешим мишљу да ће је, може бити, добри људи својом заједљивошћу истерати из њега и да ме тада неће болети“. Захваљуј Богу за спољашње срамоћење: онај ко овде претрпи срамоћење, неће му се подврћи у оном веку. Двоструко је примио за грехе своје (Ис.40, 2). Твој мир дај нам, будући да си нам све дао (Ис.26,12).
 
*
 
Када се молиш за опроштај својих грехова, свагда се снажи вером и уздањем у милосрђе Божије, које је свагда спремно да прашта грехе ради искрене молитве. Ипак, страхуј и пред могућношћу да ти се у срце увуче очајање, које се пројављује кроз тешко униније срца и принудне сузе. Шта су твоји греси пред милосрђем Божијем? Ма какви били, ти се само искрено покај за њих. Често се, међутим, дешава да се човек моли иако се унутрашње, тј. срцем не нада да ће му греси бити опроштени, сматрајући да [наводно] премашају Божије милосрђе. Стварно, он и не добија опроштај, премда је пролио изворе невољних суза. Он са тужним и тесним срцем одлази од дарежљивог Бога, како је и заслужио. Верујте да ћете примити, говори Господ, и биће вам (Мк. 11,24). Неубеђеност да ће се искано добити од Бога представља хулу на Бога.
 
*
 
Од неверја у истинито и свето обично се помрачује ум, док се неверно срце рањава страхом и стешњеношћу. Од искрене, пак, вере оно осећа радост, спокојство и ширину или проширење живота у себи, док ум постаје светао и далековид. Није ли очигледно да истина надвисује безумље срца? Зар није срце лажљиво? Да, страдање срца при неверју у истинито и свето јесте очигледан знак истинитости онога у шта не верује. Срце само умире, подвргавајући сумњи истину и покушавајући да уништи оно што се не може уништити. С друге стране, ширина срца при искреној вери јесте очигледан знак да је истинито оно у шта верујемо. Јер, предмет у који верујемо саопштава, обнавља и појачава живот у нашем срцу. Уколико је заражено грехом, наше срце је ништавни чувар живота. Јер, грех је смрт, а не живот. Пунота живота је ван нас. Духовни живот је невидљив и даје нам се по нашој вери у невидљиви, лични Живот, тј. Бога. Стога је проводник живота у наше срце жива, искрена вера у Бога. Срце без вере природно мора да осећа стешњеност и тугу, као скраћење и умањење живота. Уз веру, међутим, треба да постоји и сагласност наше духовне делатности са предметом вере, с обзиром да се ради о наравственој ствари.
 
*
 
Телесно мудровање је смрт, а духовно мудровање живот и мир (Рим.8,6). Који се човек неће сагласити са речима светог апостола? Телесно мудровање заиста јесте смрт. Дођи овамо среброљубиви, лакоми, завидљиви, самољубиви, частољубиви човече и дозволи нам да погледамо на тебе, на твоје поступке, на твој живот! Ако хоћеш, отвори нам помисли срца свога! Ми ћемо се на теби, тј. на живом примеру уверити да је телесно мудровање смрт. Ти не живиш истинским животом. Ти си духовни мртвац. И поред слободе, ти си унутрашње свезан. При уму ти си као безуман, стога што је светлост која јеу теби тама (Мт.6,23). Ти си од Бога добио срце које је способно да се наслађује осећањима истинитог, светог, доброг и прелепог. Међутим, ти си телесним мудровањем у њему угушио племенита осећања и племените побуде. Ти си мртвац и немаш живота у себи (уп. Јн.6,53). Напротив, духовно мудровање јесте живот и мир (Рим.8,6). Нека нам дође човек Хришћанин, тј. [човек] који проводи живот по вери, који у себи истребљује страсти и који мисли оно што је истинито, што је поштено, што је праведно, што је чисто, што је достојно љубави, што је на добру гласу, што је врлина и што је похвале достојно (уп. Фил.4,8), и нека нам исприча шта осећа у души од „духовног мудровања“. Он ће нам рећи: „Ја у срцу осећам свагдашњи мир и радост у Духу Светом (Рим.14,17), осећам распрострањеност срца, изобиље живота. Ја се подсмевам свему телесном и чудим се што има велику моћ над срцима телесних људи. Ја се занимам непрестаним сагледавањем небеских, духовних и невидљивих добара, која су припремљена онима који љубе Бога.
 
*
 
Авај! Многе саблажњава дар слободе, који је Бог даровао човеку, човекова могућност да буде добар или зао, као и човекова већа склоност (по паду) ка злу, неголи ка добру. Људи криве Творца и говоре: „Зашто нас је Господ створио оваквима. Зашто није учинио да не можемо падати и чинити зло“. Други, опет, човекову повреду грехом пребацују на несавршеност природе, у својим мислима заобилазећи Бога. Они цео свет, са свим његовим појавама и предметима, схватају као неко безлично, несамостално и неслободно биће, чији су они делови. Ето шта чини удаљавање од Цркве! Ето у какво незнање падате ви који мислите испразно! Међутим, код нас и деца јасно, тачно и чврсто знају оно што ви не знате. Ви кривите Творца. Да ли је Он крив и за [чињеницу] да сте ви, услед непажње према Његовом гласу, услед своје рђаве нарави и незахвалности, на зло употребили највећи дар Његове доброте, мудрости и свемогућства, тј. слободу, која је неодузимљива црта образа Божијег у човеку! Зар га не треба већма признавати за доброг с обзиром да је дао велики дар, не поколебавши се због незахвалности оних који су га примили. Зар стога свима не светли светлије од сунца Његова доброта? Није ли Он на самим делу доказао своју неизмерну љубав и бескрајну мудрост према нама подаривши нам слободу? Он их је показао и по нашем паду у грех и по удаљавању од Њега и по духовној погибији, пославши у свет Сина свога јединородног са подобијем смртнога човека (Рим.1,23) и предавши га на страдања и смрт за нас. Ко ће после свега стати да криви Творца за дар слободе? Нека је Бог истинит, а човек је сваки лажа (Рим.3,4). Нека се свако спасава, бори и побеђује. Међутим, нека нико не мудрује високо и нека не окривљује Творца за оскудицу доброте и мудрости! Немој хулити Сведоброга Бога!
 
*
 
У нашем телу се кроз цео живот међусобно боре начело живота и смрти, добра и греха, болести и здравља. Дуго се борећи са начелима живота, начела смрти најзад односе победу. Наиме, наше стихијно и грешно тело у себи самом нема начела живота. Позајмљујући их од душе (која кроз грех и сама у себи носи много начела смрти), тело је и сувише слабо да би се одупрло начелима смртности. Осим тога, унутрашњи човек се обнавља уколико спољашњи пропада. Бодри, постојано делатни дух најзад самим напором своје делатности руши слабо и земљано тело. Осим тога, наследне телесне болести током времена све више се појачавају и такође руше телесни организам. На тај начин живот човеков на земљи је постепено, свакодневно умирање. А наше страсти? Како тек оне односе наше здравље! А неумереност и неред у употреби хране, пића, сна и задовољстава? Како све наведено разара наше тело! Према томе, с обзиром да се тело наше стално разара и видљиво се ближи крају, потрудимо се да га презиремо као пролазно и свим силама се постарајмо за бесмртну душу. Тело је неверни и непостојани друг.
 
*
 
У нама постоји тачан барометар, који показује уздизање или падање нашег духовног живота, тј. срце. Њега можемо да назовемо и компасом којим се управљамо у пловљењу по мору овога живота. Он показује куда идемо: ка духовном Истоку, тј. Христу, или ка западу, тј. мрачној држави онога који има власт смрти, наиме – ђаволу. Са великом пажњом пази на тај компас. Он те неће обманути, већ ће ти указати истински пут. Ако нас срце наше не осуђује, смелост имамо пред Богом (1.Јн.З,21), тј. приближавамо се Истоку.
 
*
 
Човек ће наћи оно што заволи и ка чему се буде кретао. Заволи ли земаљско, земаљско ће и наћи. Оно ће му се населити у срце. Оно ће му предати своју земљаност и свезати га. Заволи ли небеско, небеско ће и наћи. Оно ће му се населити у срце и животворно га покретати. Срце не треба привезивати ни за шта земаљско. Јер, са свим земаљским, са којим се неумерено и пристрасно користимо, меша се дух злобе, који је себе оземљанио неизмерним противљењем Богу.
 
*
 
Царство Божије долази човеку коме је Бог у свим мислима, жељама, намерама, речима и делима. Тада он у свему види Бога: у свету мисли, у свету деловања и у тварном свету. Њему се тада на најјаснији начин открива свудаприсутност Божија и у његово срце се усељава најчистији страх Божији. Он свакога минута тражи да угађа Господу и свакога минута стрепи да у нечему не згреши против Њега, који му је са десне стране. Да дође Царство твоје (Мт.6,10).
 
*
 
Чешће испитуј где гледају очи срца твога, тј. да ли у Бога и живот будућега века, у надсветске, блажене и светлоносне силе небеске и у светитеље настањене на небесима, или – у свет, у земаљска добра, тј. храну, пиће, одело, кућу и грешне људе и њихова сујетна занимања. О, када би наше очи биле увек управљене Богу! Међутим, ми своје очи окрећемо Господу само када смо у нужди и невољи. У време, пак, благостања очи су нам окренуте свету и његовим сујетним делима. „А шта ће ми, велиш, и донети гледање у Господа“. Дубоки мир и спокојство срцу твоме, светлост уму твоме, свету ревност вољи твојој, и избављење од вражијих замки. Очи су моје свагда ка Господу, говори Давид и наводи разлог: Јер ће Он избавити од замке ноге моје (Пс.24,15). Господ… ће рећи мир… на оне који обраћају срце к Њему (Пс.84,9).

Један коментар

  1. Dejana Nikolic

    Divne pouke. Slava Bogu nasem!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *