МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)

 

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)
 

 
Ми треба да се молимо ради постојане и чврсте уверености срца да све (и душе и тела наша, са њиховим благостањем и неблагостањем и све имање наше, све околности нашег живота) имамо од Бога, од Његове власти, а не од природе, од случаја или од себе. Уколико престанеш да се молиш Богу, брзо ћеш срцем заборавити Добротвора, Творца и Господа свога. Са заборавом, пак, Њега упашћеш у свако зло. Видиш ли, дакле, да ти молитва свагда доноси суштаствену корист.
 
*
 
Човекове душевне и телесне силе се усавршавају, умножавају и укрепљују уколико се вежбају. Често вежбај руку у писању, шивењу и плетењу, те ћеш је и извежбати: најзад ћеш добро писати, шити и плести. Вежбај се чешће у писменим саставима, те ћеш их писати лако и добро. Вежбај се у чињењу добрих дела или у побеђивању страсти и искушења, те ћеш дела врлине временом чинити лако и сладосно, лако побеђујући страсти уз помоћ сведелујуће благодати Божије. Не почнеш ли да пишеш, шијеш или везеш (или будеш ли писао, шио и везао само ретко), свакако ћеш рђаво писати, шити и вести. Не будеш ли писао уопште или, пак, само ретко и будеш ли живео само у материјалним животним бригама, када усхтеднеш да повежеш само неколико речи биће ти врло тешко, нарочито уколико реч буде о нечем духовном: задани посао биће ти као египатски (тј. ропски) рад. Не будеш ли се молио уопште, или само ретко, молитва ће ти бити одвратна и тешка, као врећа терета. Не будеш ли се борио са страстима или, пак, само понекад и слабо, биће ти мучна борба са њима и бићеш често побеђиван. Од њих нећеш имати одмора и живот свој ћеш њима отровати, будући да се ниси научио да побеђујеш домаће, најзлобније, унутрашње непријатеље, који ти се гнезде у срцу. Свима је, дакле, неопходан труд и делатност: живот без делатности није живот, већ нешто унакажено, некакав призрак живота. Отуда, борба са лењошћу тела јесте трајна обавеза свакога човека. Сачувај, Боже, свакога Хришћанина од повлађивања лењости! А који су Христови, распеше лењо, зло и грехољубиво тело са страстима и жељама (Гал.5, 24). Јер свакоме који има даће се, и претећи ће му; а од онога који нема, и што има узеће се од њега (Мт.25,29).
 
*
 
Човек који је озлојеђен против нас јесте болестан човек. На његово срце треба да се стави фластер љубави. Са њим треба нежно поступати. Са њим треба поразговарати умиљато и са љубављу. И уколико у њему није укорењена злоба против нас, већ се ради само о привременој љутњи, ви ћете видети како се његово срце или његова злоба крави од наше умиљатости и љубави и како добро побеђује зло. Хришћанин свагда треба да буде благ и мудар да добром побеђује зло.
 
*
 
Немој бити злопамтљив уколико те неко увреди. Напротив, уколико ти он покаже умиљат изглед и обрати ти се речима, ти немој скретати своје срце ка злоби, већ са њим разговарај умиљато и добродушно, као да није било ништа између тебе и њега.
Научи се да зло побеђујеш добром, злобу добротом, кротошћу и смирењем. Немој говорити у срцу о твом увредиоцу: “Како он сад говори са мном, а извређао ме је и своју увреду према мени не сматра ни за шта. Ја га не сматрам достојним да говори са мном. Ја га одбацујем и презирем га. Нека зна како је када ме увреди”. Немој бити горд и злопамтљив. Немој тако говорити да се на твоју жестокост не би разгневио Господ.
 
*
 
Цео вештаствени свет пред Богом је као ништа. Једино духовна бића су пред Њим нешто, тј. анђели и људи. Трајно постојање има само твар која је блиска Богу и која има образ и подобије Његово. Остала твар пролази као сенка. Само небо и земља ће проћи, али речи моје неће проћи (Мк.13,31).
 
*
 
Треба стално памтити да се ђаво непрекидно стара да нашу душу затрпа адским смећем, кога је у нама много и које је ситно и разнолико. Око твога срца се помрачује непријатељством, гордошћу, нетрпељивошћу, раздражљивошћу, жаљењем вештаственог добра за брата или за себе, тј. тврдичлуком, лакомошћу, среброљубљем, немирољубивим и увредљивим речима других, унинијем или очајањем, завишћу, сумњом, маловерјем или неверјем у откривене истине, таштином или лењошћу за молитву и за свако добро дело и уопште за дело служења. Стога ти са чврстом увереношћу у срцу говори: “Ето смећа ђаволског. Ето мрака адског”. Уз веру и наду на Господа, уз постојано трезвоумље и пажњу у односу на себе могуће је уз Божију помоћ избећи адско смеће и мрак. Који је рођен од Бога чува се и нечастиви га се не дотиче (1.Јн.5,18).
 
*
 
Сва сс моја срећа и несрећа садржи у мислима и расположењима срца. Уколико су мисли и расположења мога срца сагласни са истином Божијом или са вољом Бога мога, ја сам спокојан, испуњен духовном светлошћу, радошћу и блаженством. Уколико, пак, нису, ја сам неспокојан, испуњен духовним душегубним мраком, тегобом и унинијем. Уколико, најзад, потпуно изменим мисли и расположења срца, тј. лажна и богопротивна променим у истинита и Богу пријатна, ја сам опет спокојан и блажен.
 
*
 
Ближњи је једнако биће као и ја, човек као и ја и такође образ Божији. Пошто је, дакле, исто што и ја, треба и да га волим као што себе волим. Љуби ближњега свога као самога себе (Мт.22, 39). Ја треба да га чувам као своје тело и крв, да се опходим са њим са љубављу, кротко и умиљато, опраштајући му његове погрешке као што себи радо опраштам, или као што и сам од других желим опроштај и снисхођење мојим немоћима, тј. да их и не примећују као да их и нема, или да их примећују умиљато, кротко, љубазно и добронамерно.
 
*
 
Да би се са вером и без сумње причешћивао Животворним Тајнама и победио све замке непријатеља и све клевете, представи себи да из Чаше примаш Оног који јесте, тј. једино Постојећег. Уколико будеш имао слично расположење мисли и срца, од примања Светих Тајни ћеш се одједном успокојити, развеселити и оживети, срцем познавши да у теби истински и суштински пребива Господ и да си у Господу. Ето искуства!
 
*
 
Молећи се Владичици, ти је називаш безданом благости и штедрости. И сам по својим силама напредуј у благости и штедрости према онима који имају потребу за њима. Немој се љутити на њих, немој их презирати, већ их утолико више воли, уколико више буду имали потребе за тобом. Расуди јасно и здраво, тј. јеванђелски о њиховом положају, стављајући чешће себе на њихово место. И Владичица ће умножити милост своју према теби.
 
*
 
Ти говориш различите речи. Једна оживљава, а друга убија душу твоју, а може бити и душу ближњег твог. Стога је речено: Реч ваша да бива свагда у благодати, сољу зачињена (Кол.4,6) да донесе благодат онима који слушају… Никаква рђава реч да не излази из уста ваших(Еф.4,29).
 
*
 
Са преједањем и пијанством бестелесни непријател. улази у срце човеково. То може да осети свако ко је пажљив. Ето узрока због кога се са порастом пијанства страшно појачава наклоност према пијанству (будући да расте моћ нечастивог над човеком). Код пијаница је приметна сила која их и нехотично вуче у задовољавање страсти или у унутрашњу тежњу ка пићу. Код тих несретника нечастиви је у срцу. Чиме, пак, да се изагна бес пијанства? Молитвом и постом. Враг улази стога што се људи предају плотском начину живота, стомакоугађању и што се не моле. Природно је да ће он из њих изићи помоћу супротних узрока, тј. поста и молитве.
 
*
 
Шта би било кад нам се не би унапред давала благодат Божија и кад не би одједном и неочекивано обузимала цело наше биће после учињених грехова, орасположујући га за покајање и сузе? Шта би било да је остављено нама да је сопственим усиљем задобијемо? Ми бисмо били кукавни људи. Ретко ко би се могао избавити од бремена грехова, с обзиром да је наша природа уопште лењива за напорне трудове, нарочито у духовном животу. Без помоћи, без силног олакшања и сладости духовних трудова, она би се одрекла напора и одбацила би дело свог спасења. Премудри Бог, пак, олакшава напоре и услађује наше духовно бреме. Понекад их, опет, отежава да би нас опробао и научио трпљењу и изнуравању нашег лукавог и погубног тела, мудро смењујући једно другим. Захваљујући Богу, дело нашега спасења је свагда могуће. Оно није превише мучно, већ је веома често пријатно за нас.
 
*
 
Како је тужно видети да непријатељ о Господњим празницима узима од Хришћана свој крајње велики данак. И што је већи празник, тим већи данак Хришћани плаћају непријатељу. Јер, шта ми видимо о празницима? Потпуно беспосличење, разузданост плоти, пијанство, распусност, туче, крађе, увесељавања. Боже мој! Какво угађање плоти! Какво усрдно служење ђаволу! Да ли су ти људи Хришћани, помислићеш, искупљени часном Крвљу Сина Божијег? Да ли ти живиш у хришћанском или у Незнабожачком времену? Зар су они причесници Животворних Тајни? Зар ти људи похађају храм Божији и заједно са тобом се моле Господу? Ако су опи, ради чега су долазили у храм? Очигледно, само по навици, а не по стремљењу срца које је захвално Христу Спаситељу. Очигледно ја да се они нису молили Богу, нити су му се приближавали срцем својим, већ само устима (уколико су се уопште приближавали). Они нису ушли у срж празника. Они уопште не схватају суштину и циљ хришћанских празника и не учествују у њима чак ни као што деца учествују у породичном празнику својих родитеЈва. То су рђава деца љубеће, благе, свете мајке Цркве! Мајка је света, а деца – грешна, мајка је духовна, а деца – телесна, мајка је небеска, а деца – земаљска, мајка жели да својој деци дарује вечна, духовна блага уместо трулежних и привремених, а деца их одбацују и бирају земаљска, греховна и пролазна задовољства. Уосталом, међу пијаницама и људима преданим разним пороцима у дане празника већином ћеш срести људе који нису били у цркви (и уопште не знају за празник, с обзиром да о њему никад нису размишљали). За такве постоји само један празник – празник плоти. Ах! Докле ћемо ми, свештеници, избегавати да се побунимо против свих неиристојности о празницима Господњим? Који ће од свештеника Божијих имати Илијину, или Финесову, или Исаијину, или Јеремијину ревност те да се силом Духа Светог побуни против свих испада о празницима Господњим у новом Израиљу, да сву снагу своју употреби у славу Божију, на искорењивање неприличности међу Хришћанима. Господе, када ћемо успоштовати празнике твоје како приличи светињи? Када ћемо утешити своју мајку Свету Цркву послушношћу њеним уставима? Када ћемо се напојити њеним духом? Докле ћемо празновање великих спасоносних догађаја Православне вере започињати духовно, а завршавати телесно? Докле ће се непријатељ подсмевати удовима Христовим, тј. Хришћанима? Докле ће људи других вера и исповедања указивати на нас и говорити: “Гледајте, ето Хришћана који се називају православним. Како они живе? Каква је вера срдаца њихових? Каква су њихова познања о вери? Какви су њихови свештеници? Како они рђаво уче народ вери, како мало објашњавају празнике, тј. њихов предмет и циљ установљивања. Како их они мало уче животу по вери”. Боже мој! Каква оптужба наше Православне вере и нас пастира. И заиста, зар о нама пастирима не говоре тачно? Много је и наше кривице у чињеници да Хришћани не проводе празнике како треба: ми пе карамо, не претимо, не умољавамо са сваким стрпљењем и поуком да [богоугодно] проводе празнике и да живе по хришћански. Ми мало говоримо о беспосличењу, пијанству, разврату. Ми не грмимо у Цркви Божијој Речју Божијом против порока који су страшно овладали Хришћанима. Ми не одлучујемо свагда (на страх осталима) од Свете Чаше личности које су познате по свом пијанству и прељуби, чиме доприносимо да се мрски и заразни пороци све више и више повећавају. Ми налажемо слабе епитимије на исповести лицима која заслужују строге црквене казне. Ми недовољно пратимо да ли се епитимије које смо на њих наложили извршавају. Боже праведни! И пастири и паства остају неми пред тобом! Сви застранише и заједно неваљали посташе: нема га који чини добро, нема баш ниједнога (Рим.З, 12). Шта ће на крају бити при постојећем нереду у нашем животу? Безакоње се разлива по земљи и царство непријатељско се распрострањује. Царство се твоје, Господе, смањује: мало је изабраника твојих у чијим срцима ти почиваш, а много је слугу ђавољих у чијим срцима као лопов седи искоиски човекоубица. Шта ћеш учинити са нама, Господе? Крв Завета твога вапије са земље, а јеванђелски глас твој не долази до срца Хришћана. Заповести твоје се пренебрегавају и црквени устави се газе: шта ћеш учинити са нама, Господе. Пошаљи, Господе, ревносне делатеље у виноград твој, који не траже своје (1.Кор. 13,5), већ Христа твога.
Даруј им пророчку ревност и апостолску силу и мудрост како би неуморно дан и ноћ обрађивали њиве срдаца људских.
 
*
 
Неки говоре: “Ми се брзо заморимо од молитве”. Зашто? Стога што не представљате живо пред собом Господа, тј. да вам је са десне стране. Гледајте га непрестано очима срца и ви ћете целу ноћ одстојати на молитви без замора. Шта говорим – ноћ? Три дана и три ноћи одстојаћете без замора. Сетите се столпника. Они су много година стојали у молитвеном духовном расположењу на стубу, надјачавши своје тело, које је, као и твоје, такође било склоно лењости. А тебе оптерете неколико часова заједничке молитве, чак и један час.
 
*
 
Љубав не мисли о злу (1.Кор.13,5). Мислити о било каквом злу јесте ђаволско дело: ђаво у човеку и са човеком мисли о злу. Стога никакво зло немој да имаш у срцу против другога и немој да мислиш о њему, да се не би спојио са ђаволом. Победи зло добром (Рим.12,21), тј. зло које видиш или које ти се причињава. У реченоме се садржи твоја духовна мудрост и подвиг хришћанске љубави.
 
*
 
Оче наш који си на небесима. Како је узвишен и дирљив духовни призор када се те речи у многобројном црквеном: сабрању, или у кругу чланова породице, или у збору ученика, или у збору војника изговарају из душе, уистину једним срцем и једним устима! Како је узвишен призор када видиш да се те речи остварују и у самом животу људи, када сви имају једни према другима осећање братске љубави, када живе мирно, када се млађи покоравајући старијима, мање умни умнијима, када један другом дају неопходно, када један другога уважава и један другога чашћу чине већим (уп. Рим.12,10). Заиста је небески призор када многобројна и разноврсна породица седа за сто и сви једним устима и једним срцем говоре: Оче наш, исповедајући једног Оца небеског за свесветог Цара, желећи да се на земљи испуни Његова воља и исповедајући га као јединог Хранитеља свих! Како је узвишен призор када домаћин дома сва своја добра, храну и пиће приписује Богу, а не себи, сматрајући да су Његови дарови заједнички свима, када себе изједначује са другима и као да сам бива угошћен, а не да друге гости! Како би тек необичан и утешан призор био кад би цела земља и сви народи једним устима и једним срцем (Дап.4,32) узгласили небу: Оче наш који си на небесима, да се свети име твоје – у нама свима! Да дође Царство твоје, као у почетку пре грехопада. Да буде воља твоја добра и савршена и на земљи као што је вечно на небу и да не царује самовоља! Хлеб наш насушни дај нам данас, и опрости нам дугове наше (Мт.6,912), и остало. Шта би било кад би такав начин мишљења и жеља имали сви? Но, доћи ће једном и до тога. Јер, доћи ће време када ће сви који живе на земљи бити једно стадо под једним Пастирем (Јн. 10,16).
 
*
 
Анђелски умови не могу да схвате нити да се начуде премудрости, доброти и свемогућству које је Господ пројавио у свом Оваплоћењу од Пресвете Дјеве Марије. “Сва природа анђелска задиви се великоме делу твога Оваплоћења, будући да Онога, ко је као Бог недоступан, гледаху као свима доступног човека” (Акатист Богородици, конд. 9). Слава благости твојој! Слава штедростима твојим! Слава премудрости твојој! Слава сили твојој! Кроз своје Оваплоћење, Господ нас је јасно научио свим тајнама вере, које су биле непознате или мало познате у Старом Завету. Кроз Његово Оваплоћење, ми окајани грешници смо удостојени Пречистог Тела и Крви Његове и на најприснији начин се сједињујемо са Њиме, живимо у Њему и Он у нама. Кроз Његово Оваплоћење Пресвета Дјева Богородица је постала свемоћна Заступница наша, Покров од грехова, беда и напасти. Она се дању и ноћу моли за нас. Она је Царица и Владичица наша, пред чијом силом никакви видљиви ни невидљиви непријатељи не могу опстати. Она је наша Мајка по благодати, сагласно речима Господа са Крста ученику Јовану: Ето ти мајке, и њој: Жено, ето ти сина (Јн.19,26-27). Слава штедростима твојим Господе!
 
*
 
Ми понижавамо своју богоподобну и бесмртну душу када се пристрасно везујемо за трулежни, пролазни и ишчезавајући блесак злата и сребра, окречући свој поглед од горње, вечне и сверадосне светлости, или [кад се вежемо] за трулежне, брзопролазеће и штетне сласти, које слабе душу и тело, скрећући свој поглед од вечне, духовне сладости, од сладости гледања лица Божијег, или, најзад, [кад се вежемо] за сујетну, земаљску славу, обрчући очи се почасти горњег звања, од части деце Божије, наследника вечног Царства Божијег. О, сујето земаљска! О, житејска пристрасности! Хришћанине, гледај горе!
 
*
 
Најузвишеније добро у овом и у будућем животу јесте вечноживи, свесавршени и свеблажени Бог. Онај ко стекне то Добро и ко га има га у својој души јесте најсретнији човек. Све остало земаљско и житејско, што се иначе сматра за добро, у ствари јесте сујета и испразност. Оно што је око мене или на мени не чини мене. Штавише, ни моје тело, којим сам обложен и из кога се састојим, као од дела мога земаљскога бића, у ствари нисам ја сам.

One Comment

  1. Dejana Nikolic

    Divne pouke. Slava Bogu nasem!