NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

 

KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

 

SLOVO 23.
O DVOJICI BRAĆE, O TITU POPU I EVAGRIJU ĐAKONU,
KOJI IMAHU NEPRIJATELJSTVO MEĐU SOBOM

 
Behu dva brata po duhu, Evagrije đakon i Tit pop. Imadoše među sobom ljubav veliku i nelicemernu, tako da se svi divljahu njihovom jednoumlju i bezmernoj ljubavi. Đavo koji mrzi dobro, koji svagda riče kao lav, tražeći koga da proždere[1], napravi među njima neprijateljstvo, i takvu im mržnju usadi da ne hoćahu ni lice jedan drugome da vide. Puno puta bratija ih moljahu da se pomire među sobom, ali oni ne hteše ni da čuju.
Kad Evagrije stajaše u crkvi, a Tit iđaše sa kadionicom, Evagrije bežaše od tamjana. A kad ne bežaše, Tit bi ga prolazio, ne okadivši ga. I dugo vremena ostadoše u mraku grehovnom. Tit, dakle, služaše ne uzimajući oproštaj, a Evagrije se pričešćivaše gneveći se. Toliko ih vrag beše podbunio.
Kad se Tit jednom vrlo razbole i već u beznađu ležaše, poče da plače zbog svog odlaska, i sa umilenjem posla kod đakona, govoreći: „Oprosti mi, brate, Boga radi, što se gnevih na tebe.“ A ovaj ga žestokim rečima proklinjaše. Starci pak, videvši da Tit umire, na silu vukoše Evagrija da se prosti sa bratom. Bolesnik, videvši brata, malo se pridiže, te pade ničice pred nogama njegovim, sa suzama govoreći: „Oprosti mi, oče, i blagoslovi.“ A onaj, nemilostiv i ljut, odbi to pred svima nama govoreći: „Neću da ikada sa njim imam proštenje, ni u ovom veku, ni u budućem.“ I istrgavši se iz ruku staraca, odmah pade. I kad htedosmo da ga podignemo, nađosmo da je umro, i ne mogosmo mu ni ruke ispraviti, ni usta zatvoriti, kao da već davno beše umro. A bolesnik uskoro ustade, i kao da nikada ni ne bolovaše.
Mi se užasavasmo njegovoj naprasnoj smrti i brzom iscelenju onog drugog, i mnogo plakavši pogrebosmo Evagrija sa otvorenim ustima i očima, i raširenim rukama.
Pitasmo Tita: „Šta se ovo desi?“ A Tit nam ispriča, govoreći: „Videh – reče – anđele kako odstupiše od mene i plakahu zbog duše moje, dok se besovi radovahu gnevu mome, i tad počeh moliti brata da mi oprosti. A kad ga dovedoste kod mene, videh anđela nemilostivog gde drži plameno koplje, i kad mi on (Evagrije) ne oprosti, udari ga, te ovaj pade mrtav, a meni on dade ruku i podiže me.“ A mi, ovo čuvši, pobojasmo se Boga koji reče: Opraštajte i oprostiće vam se[2]. Jer reče Gospod: Svaki koji se gnevi na brata svoga bezrazložno, biće kriv sudu.[3] I Jefrem[4]: „Ako se kome desi da umre u neprijateljstvu, takvi će naći neumoljiv sud.“
A ako ovaj radi svetog Antonija i Teodosija ne primi olakšanje, teško tome čoveku koji beše pobeđen ovakvom strašću.
Polikarpu. Od nje se i ti čuvaj, brate, ne daj mesta gnevljivom besu, jer kome se ko povinuje, tome se i porobljava[5], nego brzo padni i pokloni se onome koji neprijateljuje prema tebi, da ne budeš predat anđelu nemolostivom, da i tebe sačuva Gospod od svakog gneva. Jer On reče: Neka ne zađe sunce u gnevu vašem.[6] Njemu slava sa Ocem i sa Svetim Duhom sada i uvek.
 


 
NAPOMENE:

  1. Up. 1.Pt 5:8
  2. Lk 6:37.
  3. Up. Mt 5.22.
  4. Prepodobni Jefrem Sirin (oko 306-373) – najpre bio upravnik škole pri sabornom hramu u Nisibiji (Sirija), a kad je grad pao u ruke Persijanaca preselio se u Edesu, zamonašio i živeo u pešteri. Napisao bezbroj predubokih duhovnih pesama i poučnih slova, među kojima su i „Slovo o Strašnom sudu“ i dva „Slova o dolasku Gospodnjem“, odakle je i uzet naredni navod.
  5. Up. 2.Pt 2:19. Rim 6:16; Jn 8:34.
  6. Ef 4:26.

 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *