NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

 

KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

 

Uvodna reč

 
Blagočastivi čitaoče,
 
Pred tobom se nalazi velika svetinja: Kijevo-Pečerski Paterik (tj. Otačnik), u kojem su Božijom premudrošću opisani životi drevnih svetih inoka Kijevskog manastira, i to pravi životi, jer u njima življaše Život – Hristos, i oni življahu Hristom. Čitaj i čudi se njihovoj veličini koju oni zadobiše beskrajnom smernošću u prevelikom podvigu, čitaj i vidi gde si ti a gde su oni, gde smo svi mi danas a gde su oni još tad bili. Drži u pamćenju dok budeš čitao o tim svetionicima vaseljene da je i naše srpsko Pravoslavlje od njih poteklo: prepodobnog Antonija Pečerskog, naime, odgoji i podiže Sveta Gora Atonska, on sa blagoslovom te iste Svete Gore vrati se u svoju postojbinu i postavi neizvaljive temelje ruskog monaštva, a od ruskih monaha dođe jedan i na dvor Stefana Nemanje i ukrade mu po Božijoj ljubavi najmilije čedo – svetog oca našeg Savu, kojeg vaspita i oboži ona ista Gora Atonska. Video je ovaj Paterik vekove i vekove nemira i nereda, buna i klanja, osvajanja i oslobađanja, ali je poput junaka o kojima pripoveda spokojno stajao na nepomičnom Kamenu vere, i nije ustuknuo, nije se sakrio, nego je silom Božijom došao i do nas nedostojnih, da nam otvori oči i pruži utehu. Čitajući o junaštvima ovih bogonosnika, ne zaboravi da im se pokloniš kao vernim ikonama svoga Tvorca i da zatražiš od njih molitvenu pomoć, jer oni sada stoje veoma blizu nebeskog Prestola i Gospod ih sluša jer su oni slušali Njega.
 
Kažimo nešto i o tome kako je nastao ovaj naš Paterik. Njegovu osnovu čini trud neboparnog orla sveštene književnosti – prepodobnog Nestora Letopisca. On se rodio pedesetih godina 11. veka u Kijevu. Sa sedamnaest godina došao je kod prepodobnog Teodosija i postao poslušnik, a postrig je primio od Teodosijevog naslednika, svetog igumana Stefana, koji ga je docnije posvetio i u jerođakona. O njegovom visokom duhovnom životu govori i to što je on zajedno sa drugim prepodobnim ocima učestvovao u izgonu besa iz svetog Nikite, kasnijeg novgorodskog episkopa, koji beše upao u duboku prelest (više o tome u 25. slovu Paterika). Prepodobni Nestor je visoko cenio istinsko znanje, sjedinjeno sa poniznošću i pokajanjem. „Velika korist biva od učenja knjižnog – veli Nestor – knjige nas usmeravaju i uče o putu ka pokajanju, pošto od knjižnih reči nalazimo mudrost i uzdržanje. To su reke koje napajaju vaseljenu i od kojih izlazi mudrost. U knjigama je neizmerna dubina, njima se tešimo u žalosti, one su uzda uzdržanja. Ako budeš u knjigama priležno tražio mudrost, steći ćeš svojoj duši veliku korist. Jer onaj koji čita knjige besedi sa Bogom ili svetim muževima.“ U manastiru je otac Nestor nosio poslušanje letopisca. Oko 1072. godine je sastavio Žitije svetih strastotrpaca Borisa i Gleba, u vezi sa prenosom njihovih moštiju u Višgorod. 80-ih godina je sačinio Žitije prepodobnog Teodosija (8. slovo), a 1091., uoči prestonog praznika Pečerske obitelji, iguman Jovan naložio mu je da otkopa Teodosijeve svete mošti radi prenosa u hram (9. slovo).
Glavni životni podvig prepodobnog Nestora bilo je sastavljanje jednog od najveličanstvenijih letopisa na svetu, kojeg danas bolje znamo pod naslovom uzetim iz njegovih početnih redova – „Povest minulih godina“ (Pov?stь vremennыhъ l?tъ). U njoj je Nestor uzveo istoriju donedavno neprosvećenog i neznatnog ruskog naroda u okvir svetske istorije, istorije spasenja ljudskog roda. Čitalac Letopisa ne može se dovoljno načuditi širini Nestorovog uvida i bogatstvu njegovih izvora, a nadasve – njegovoj besprekornoj istinoljubivosti. U njemu se, između ostalog, priča od toga kako su nastali narodi sveta, odakle potiču Sloveni, kad je prvi put ruski narod pomenut u crkvenim knjigama pri svetom carigradskom patrijarhu Fotiju, preko stvaranja slovenskog pisma od strane svetog Kirila i Metodija, podizanja prvog kijevskog hrama, krštenja svete kneginje Olge, prvih mučenika na ruskom tlu, do ispitivanja raznih vera od strane svetog kneza Vladimira, te krštenja Rusije i potonjih sukoba. Bogozarni Nestor je živeo u veoma teško vreme ruske istorije, kad su zemlju kidale kneževske razmirice i harali je stepski skitači – Polovci, koji su razarali sela i gradove, odvodili u ropstvo čitave pokrajine, spaljivali crkve i manastire. Sam prepodobni je bio očevidac opustošenja Pečerske obitelji 1096. godine. Sveti Nestor se mirno prestavio oko 1114. godine, a njegovu delatnost su nastavili drugi bogonadahnuti gorostasi, kojih Pečerskom rasadniku svetosti nikada nije nedostajalo. Pogreben je u tzv. Bližnjim pešterama, mošti mu počivaju u grobu okovanom srebrom, a spomen mu se praznuje 27. oktobra, pa zatim 28. septembra skupa sa svim ugodnicima iz Bližnjih peštera, te još u Drugu nedelju velikog posta zajedno sa svim kijevo-pečerskim ocima.
Prepodobnom Nestoru pripada 7., 8., 9., (11.?), 12. i 36. slovo Paterika, i ti delovi se naročito odlikuju lepim stilom i visokom kakvoćom crkvenoslovenskog jezika. Među njima je najprostranije 8. slovo – Žitije prepodobnog Nestora, a ostala slova govore o počecima Pečerskog manastira i njegovim prvim monasima, i uglavnom su preuzeta iz Letopisa. Prepodobni Nestor nije, nažalost, pisao naširoko o prep. Antoniju, pošto je u to vreme Antonijevo žitije već bilo sastavljeno, a ono do nas nije došlo. Ipak, osnovni podaci o prep. Antoniju stoje nam na raspolaganju, a o gradnji čudesnog manastirskog hrama izvestio nas je drugi pisac Paterika.
Dostojan naslednik prep. Nestora u žitijepisnom radu bio je sveti Simon, koji je primio postrig u Pečereskom manastiru u drugoj polovini 12. veka. Po želji velikog kneza vladimirskog Simon je 1206. bio postavljen za igumana manastira Roždestva Presvete Bogorodice u Vladimiru. Sveti knez vladimirski Georgije II Vsevolodović (1212-1216 i 1218-1238) nije želeo da mu prestonica bude u crkvenom pogledu potčinjena Rostovu, te je na njegovu pobudu 1214. ustanovljena na Klazmi posebna Suzdaljsko-Vladimirska eparhija, a njen prvi episkop beše upravo Simon. Zna se da je 1218. osveštao crkvu u Roždestvenskom manastiru, a 1225. sabornu crkvu u Suzdalju. Knez Georgije je duboko poštovao svetitelja Simona i bio je spreman da osnuje novu episkopsku stolicu u Suzdalju za njegovog druga i rođaka, kaluđera Polikarpa iz Pečerskog manastira, kojeg je iskušavao demon častoljubivosti. Međutim, svetitelj Simon je dobro uviđao Polikarpovo duhovno stanje, te je odvratio velikog kneza od njegove namere, a samom Polkarpu je napisao duboko poučnu poslanicu, u kojoj je svome prijatelju dao uputstva kako da se izleči od svojih duševnih slabosti. U nju je Simon uključio devet pripovesti o podvizima pečerskih ugodnika (slova 14-23). Još pre toga, neizvesno kad, opisao je kako pečerski hram beše naročitim Božijim promislom podignut i ukrašen (slova 1-4). Smatra se da je on sačinio i 10. slovo, o okivanju grobnice prep. Teodosija. Uoči svoje blažene končine, sveti Simon je primio veliku shimu. Upokojio se 10. maja 1226., kada se i slavi njegov spomen. Prema njegovom zaveštanju, mošti su mu kroz neko vreme iz Vladimira prebačene u Pečerski manastir i sahranjene u Bližnjim pešterama, te se Simon pominje i 28. septembra skupa sa svim tamo pogrebenim svecima.
I eto svemoći Božije – onaj častoljubivi Simonov sabrat Polikarp se pokajao, ponizio, pa primio od Boga prosvećenje da postane novi pečerski žitijepisac. Koliko su Simonovi saveti uticali na Polikarpa, vidi se iz nastavka Paterika, u kome Polikarp, kao prost monah, piše svome arhimandritu prep. Akindinu II († 1232.) o životima mnogih pečerskih podvižnika (slova 24-35). O njima je Polikrap saznao i preko Simona i lično preko drugih monaha svete Obitelji.
Ovog monaha Polikarpa, iako se prema njegovom pisanju vidi da je bio svet i bogoslovstven, ipak ne treba mešati sa prep. Polikarpom, igumanom pečerskim, koji je nasledio prep. Akindina I († 1164.), a umro je 1182. (o njemu se govori u 38. slovu Paterika). To se može razabrati iz podataka vezanih za život sv. Simona – on svoju poslanicu Polikarpu piše oko 1225. godine, a otac Polikarp piše prep. Akindinu II ubrzo nakon toga (svetog Simona ne spominje kao upokojenog, što znači da je Polikarp pisao svega nekoliko meseci posle Simona). Podaci o prestavljenju prep. arhimandrita Polikarpa samo su greškom stavljeni na kraj Paterika, iza pisama monaha Polikarpa, a poznija izdanja Paterika bez ustručavanja potpuno poistovećuju ove dve ličnosti. Iz ovoga se može izvući zaključak da je već od 15. veka Predanje smatralo i pisca Polikarpa prepodobnim čovekom, i nema razloga da ga i mi ne držimo za takvog.
Ko je napisao 5., 6., 13. i 38. slovo, ne zna se, ali 37. slovo svakako potiče od samog prep. Teodosija. Sve najvažnije o njemu može se saznati iz 8. slova Paterika, a mi ćemo ovde samo reći da je od njega do nas došlo deset pouka pečerskim monasima (od kojih su tri kratke u njegovom žitiju), dve pouke narodu, dve velike molitve i dve poslanice knezu Izjaslavu (jedna od kojih predstavlja 37. slovo Paterika). On je svoje osnovno obrazovanje dobio u Kursku, a docnije ga je produbljivao čitanjem Svetog Pisma, žitija, svetootačkih spisa i bogoslužbenih knjiga. Čini se da je od otačkih dela na njega najveći uticaj izvršio književni rad prep. Teodora Studita – Teodosijeve pouke inocima po svemu liče na pouke prep. Teodora, a povremeno se čak i neposredno poziva na njega. Sva Teodosijeva dela pisana su prosto, ali sa vatrenom revnošću za dobro bližnjih. Iz pouka saznajemo kako je i u ta drevna vremena ruski narod mučilo sujeverje i pijanstvo, kako pečerski monasi nisu naročito redovno posećivali službe i obede, kako su svog mladog igumana (Teodosije im je postao nastojatelj sa otprilike 26 godina) retko kad pitali za savet, kako su na njega roptali što često isteruje nemarne iskušenike i prima mnogo bednih na izdržavanje. Međutim, iz njih isijava i velika Teodosijeva trezvenost i osećajnost.
Tako su dakle u svešteni Paterik ušle dve poslanice, jedno samostalno žitije, nekoliko odlomaka iz Letopisa, povest o podizanju pečerskog hrama koja se zasniva na Žitiju prep. Antonija, te još nekoliko napisa čiji se sačinitelji ne znaju. Najveći deo Paterika predstavlja, znači, trud prep. Nestora (oko 40%), pa monaha Polikarpa (oko 30%), pa zatim svetog Simona (oko 20%).
Krajem 13. veka došlo je do prvog spajanja pomenute dve poslanice i „Slova o prvim crnoriscima pečerskim“, preuzetog iz Letopisa. Najstarija redakcija Paterika koja je prispela do nas bila je sastavljena na pobudu svetog tverskog episkopa Arsenija 1406. g. Sastavljač je tad dodao Pateriku „Žitije prepodobnog Teodosija“, „Pohvalu Teodosiju“ i „Kazivanje radi čega se manastir prozva Pečerskim“. Međutim, osnovni tekst Paterika doživeo je neka skraćenja i pojednostavljenja.
Nezavisno od Arsenijeve redakcije 1460. i 1462. godine je unutar zidina Kijevo-Pečerskog manastira nastala prva i druga Kasijanova redakcija (dobile naziv po monahu Kasijanu koji je učestvovao u njihovom stvaranju). Tekst je dopunjen novim poglavljima, verovatno na osnovu Pečerskog letopisa (ili svojevrsnog zbornika izveštaja o događajima u manastiru) s početka 12. veka, kako pretpostavlja čuveni filolog Aleksej A.Šahmatov. Druga Kasijanova redakcija, kao najpotpunija, najviše se i raširila u staroruskoj književnosti – na njoj je očigledno bio najveći Božiji blagoslov.
Naš prevod je načinjen sa teksta veoma dobrog prepisa druge Kasijanove redakcije koji je nastao 1554. godine; za žitije Teodosija je korišćen i rukopis iz Uspenskog zbornika (12-13.v.). Sve greške iz ovih prepisa otklonjene su upoređivanjem spornih mesta sa drugim rukopisima, tako da naš prevod ne sadrži nikakva ispuštanja ili nelogičnosti. Opomene u podbeleškama mogu se pobožnom čitaocu učiniti suvoparne i izlišne, ali su date i zbog onih zagrejanijih za širi istorijski sklop, i zbog veće uverljivosti. Paterik je preplavljen navodima iz Svetog Pisma i bogosluženja. Međutim, to nisu doslovni navodi, učinjeni prepisivanjem, nego navodi po sećanju, iz srca. Trudili smo se da prenesemo navod u tačno onolikoj meri u kolikoj se podudara sa izvornikom. Najnoviji srpski prevod Novog Zaveta ponegde toliko odstupa od izvornika i otačkog poimanja (približavajući se, naravno, protestantskom lažeumovanju), da smo bili prinuđeni da ga približimo stvarnom tekstu.
Manje-više svi monasi Pečerskog manastira koji su u Pateriku spomenuti po dobru, zvanično su kanonizovani od strane Ruske Crkve – svaki čitalac može i treba da im se molitveno obraća. Na kraju smo dodali žitija nekih svetih koji se u izvornom Pateriku ne spominju, ali su predstavljeni u nekim poznijim kijevskim patericima. Za njima sledi vremenski pregled najznačajnijih zbivanja u vezi Kijevske lavre, dodali smo i popis svih svetih spomenutih u Pateriku ili sahranjenih u svetoj Lavri (prvo hronološki, potom sistematski), kao i Akatist prepodobnim ocima Antoniju i Teodosiju, jedno od najlepših ostvarenja izuzetno bogatog i domišljatog književnog stila – „pletenija sloves“ (tj. pletenja reči), te Akatist svim prepodobnim kijevo-pečerskim. Za one koji bi želeli da posete svetu Kijevo-Pečersku lavru i poklone se neiskvarivim moštima tamošnjih ugodnika, na samom kraju knjige priredili smo nekoliko mapa sa nacrtom manastira i rasporedom samih peštera.
 
Neka Bog bude na pomoći svakom čitaocu, molitvama Prečiste Njegove Matere, Preneporočne Djeve Bogorodice Marije. Amin.
 
Priređivač
 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *