NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

 

KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

 

SLOVO 12.
O SVETIM BLAŽENIM PRVIM CRNORISCIMA PEČERSKIM, KOJI U DOMU BOŽIJE MATERE U BOŽANSKIM VRLINAMA ZASIJAŠE, U POSTU, I U BDENJU, I U DARU PRORICANJA, U SVETOM MANASTIRU PEČERSKOM[1]

 
Beše uistinu predivno čudo videti, braćo, kako skupi Gospod takve crnorisce u obitelji Matere Svoje. Kao presvetla svetila u zemlji ruskoj sijahu: jedni behu isposnici, drugi behu za bdenje, neki za kolenopoklonjenje, jedni za pošćenje preko dana ili dva dana, drugi jeđahu hleb sa vodom, neki vareno zelje, a neki i sirovo; i svi u ljubavi prebivahu, mlađi se pokoravajući starijim, ne smejući pred njima govoriti, nego im sve beše sa pokornošću i poslušnošću velikom; takođe i stariji imahu ljubav prema mlađim, učeći ih i tešeći, kao čeda svoja ljubljena. A ako neki brat upadaše u neko sagrešenje, utešavahu ga i epitimiju koja beše samo za njega razdeljivahu troje ili četvoro – iz velike ljubavi.[2] Takva beše božanska ljubav među tom svetom bratijom, i uzdržanje i poniznost. A ako bi neki brat odlazio iz manastira, sva bratija bi zbog toga tugovala, i slali bi po njega, prizivajući brata da se vrati u manastir, pa kad bi se brat vratio, odlažahu kod igumana, poklanjahu se za brata i moljahu igumana, te odmah s radošću primahu brata u manastir. Takvi, naime, behu tada crnorisci, isposnici, uzdržljivci. Od njih ću spomenuti nekoliko čudnovatih ljudi.
Eto prvi od njih beše Damjan prezviter. Beše takav isposnik da osim hleba i vode ništa ne jeđaše sve do dana svoje smrti. A ako kad donesoše kakvo bolesno dete, da ga kakvo obolenje obuzima, donošahu ga u manasitr kod prepodobnog Teodosija, a on naređivaše ovome Damjanu da čini molitvu nad bolesnim. I kad on to činjaše i svetim uljem pomazivaše, odmah primahu isceljenje ti koji su mu dolazili.
Jednom se ovaj blaženi Damjan razbole i trebaše da sretne kraj života, pa kad tako ležaše u nemoći, dođe mu anđeo u liku Teodosijevom, obećavajući mu Carstvo Nebesko za njegov trud. Potom mu dođe i veliki Teodosije sa bratijom, te posedaše kod njega, a on već posustajaše. Pogledavši na igumana, reče: „Ne zaboravi, oče, ono što si mi obećao ove noći.“ Shvativši da je video viđenje, veliki Teodosije mu reče: „Brate Damjane, što sam ti obećao, to će ti i biti.“ A on sklopi oči svoje i predade duh u ruke Božije. Iguman i sva bratija časno pogreboše njegovo telo.
Takođe bi i drugi brat, Jeremija po imenu, koji je pamtio krštenje ruske zemlje, a njemu Bog dade dar da proviđa šta će biti. Ako koga vide u pomislima, potajno ga izobličavaše i poučavaše da se čuva od đavola; a ako koji brat nameravaše da ide iz manastira, ovaj mu opet pristupaše, izobličavaše njegovu misao i utešavaše brata, bilo da je kome govorio dobro ili zlo, reč se starčeva zbivala.
Beše i drugi starac, po imenu Matej; on beše prozorljiv. Jednom dok je stajao u crkvi na svom mestu, podiže oči svoje i pogleda po bratiji koja stajahu sa obe strane pojući, i vide besa gde hoda u liku Ljaha[3] i drži pod kaputom cvetiće što se nazivaju divlje ruže; i uzimaše iz naručja neki cvetić i bacaše na nekoga. I ako se cvetić prilepio nekome od bratije koja je stajala, ovaj bi malo odstojao i, raslabivši se umom, izmišljao bi neki izgovor, izlazio iz crkve, te otišao da spava, i ne bi se vraćao na pojanje. Ako li je bacio na drugog od onih koji su stajali, a cvetić se tome nije prilepio, taj je čvrsto stajao u svom pojanju sve dok ne otpoju jutrenju, kad bi svako pošao u svoju keliju.
U ovog starca bi jedan običaj – kad po otpevanju jutrenje bratija odlažaše u svoje kelije, ovaj blaženi starac posle svih izlažaše iz crkve. Jednom tako otide i sede pod klepalom, hoteći da otpočine, pošto njegova kelija beše podalje od crkve, i vide kako velika gomila dolazi od vrata. I podigavši svoje oči, vide jednog besa kako sedi na svinji i veliča se, a mnoštvo drugih oko njega trčaše. I reče im starac: „Kuda idete?“; i reče bes koji seđaše na svinji: „Po Mihaila Toboljkoviča“. Starac se znamenova krsnim znamenjem i ode u svoju keliju. I kada poče da sviće dan, shvati starac viđenje i reče svome učeniku: „Idi pitaj ima li Mihaila u keliji.“ I reče mu: „Nedavno, posle jutrenje, izađe izvan manastirske ograde.“ Starac ispriča viđenje igumanu i starijoj bratiji to što vide, i prizva iguman brata i utvrdi ga.
U vreme ovog prepodobnog Mateja prestavi se blaženi iguman Teodosije, i postade Stefan iguman umesto njega, pa potom Nikon, a ovaj starac još beše u životu. Dok stajaše na jutrenji, pogleda i vide besa gde stoji na igumanskom mestu, i shvati starac da iguman nije ustao.
I mnoga druga viđenja proviđaše, i počinu starac u Gospodu, u dobrom ispovedanju, u pečerskom svetom manastiru.
 


 
NAPOMENE:

  1. Slovo je preuzeto iz Letopisa prep. Nestora za godinu 6582. (1074.).
  2. Iako ima nekih koji tvrde da ovaj običaj razdeljivanja epitimije nije kanonski i da se uvukao sa Zapada, ipak ovde uviđamo nešto drugo, različito od (na Zapadu tako čestog) proračunatog preuzimanja epitimije drugoga: sam sveštenopisac tvrdi da su to činili „iz velike ljubavi“ – znači, vežbali su se u toj najbožanstvenijoj vrlini, i nipošto nisu mislili da nadoknađuju i odrađuju globu cepidlačkog „boga pravnika“ kakav je već u to vreme bio poznat na Zapadu.
  3. Ljasima su Rusi nazivali uglavnom Poljake, ali i neka druga drevna slovenska plemena – Ljutiće, Pomorjane, itd. Na srpskom se očuvao oblik „Leh, Lesi“, ali pošto su se njime u skorijoj prošlosti označavali isključivo Poljaci, u Pateriku ćemo zadržati izvorni oblik.

 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *