TERAPIJA DUŠE
Svetootačka psihoterapija
Ljudska duša
„Postoji samo jedan predmet koji je iznad ljudske duše –
to je njen Stvoritelj“
(bl. Avgustin).
Postepena zamena pojmova, u vezi sa vladavinom materijalističkih pojmova u 19. veku, dovela je do faktičke redukcije samog pojma duše na nivo svesti i psihičkog života.
Zato ne čudi to da je umesto terapije duše počeo da se razvija drugačiji pravac, u čijoj osnovi se nalazi iscelenje razuma i mehanički pristup. Njegove plodove već žanje 20. vek, čiji kraj, sa svoje strane, priprema tlo za novi prodor u „svest čoveka“. Radi se o istinski đavolskoj ideji, povezanoj sa stvaranjem veštačke inteligencije, kao i radovima i pravcima bio-kompjuterizacije, zombiranja, programiranja i kodiranja ljudske svesti. Ovi zlokobni planovi ne samo da lebde u vazduhu, nego već počinju i realno da se primenjuju ne samo u medicini, počev od prividno neškodljivih i privlačnih metodika lečenja od alkoholizma, skidanja suvišnih kilograma i sl., pomoću kodiranja, nego i u politici, u formiranju javnog mnjenja i u prihvatanjima svakojakih ideja koje poprimaju epidemijski karakter, usled veštog dirigovanja i programiranja.
Međutim, srozavanje ljudske duše na nivo apsurdne kategorije, pa čak i njeno poricanje, uopšte ne menjaju suštinu stvari (isto kao što i ukidanje govora o Bogu ne znači Njegovo odsustvo ili neučestvovanje u životu svakoga od nas). Ono samo doprinosi vaspitanju bezdušnog pokOlenja ljudi koji ne shvataju smisao svog istinskog prednaznačenja u životu, ljudi koji idu očigledno lažnim putem razvoja.
Razmotrimo ukratko svetootačku koncepciju morfologije ljudske duše i njen uticaj na ceo naš život.
Mnogi najautoritetniji učitelji pravoslavnog učenja prihvatali su trosložnost čoveka, drugi Sveti Oci su pominjali dva sloja – dušu i telo, pri čemu ova koncepcija principijalno ne protivreči prvoj. Trosložna teorija utvrđuje postojanje u čoveku tela, duše i duha. Otuda je potpuno umesno govoriti o telesnom, duševnom i duhovnom životu. Telesni život zadovoljava samo potrebe tela, u suštini on se malo razlikuje od života životinja: san, hrana, seksualne potrebe; instiktivne težnje i fiziološke potrebe uglavnom iscrpljuju krug telesnih interesovanja.
Duševni život je mnogo istančaniji. Duša uživa u lepoti prnrode, emocionalnim doživljajima, uzvišenim osećanjima, izazvanim, na primer, slušanjem muzike, čitanjem umetničke književnosti, posmatranjem pozorišne predstave itd.
Duhovni život nosi na sebi pečat Najvišeg Načela i uvek (u istinskom svom ispoljavanju) vodi onom besmrtnom Izvoru koji je dao život kako čoveku, tako i svemu što ga okružuje.
Najviša, ljudskom razumu nedokučiva ljudska dela zapanjujuće leiote i veličanstvenosti, dela koja imaju i naravstveni uticaj na dušu, uvek po svom biću potiču od Duha Istine, Dobra i Ljubavi.
Pogrešan je rašireni pojam da je duhovni čovek samo visoko intelektualni čovek, ili, da se duhovni život sastoji u slušanju muzike, čitanju svetovnih knjiga ili posećivanju pozorišta i muzeja. Uopšte nije tako. Sve to ima uglavnom odnos prema duševnom, a nikako duhovnom životu koji, naprotiv, može biti (i obično biva) lišen svega toga, ali je u celini potčinjen i ispunjen drugačijim ciljevima i smislom. Problemima duhovnog života posvećeno je mnoštvo stručnih istraživanja i svetootačke literature. Veoma istančano ispituje aspekte duhovnog života i daje opsežne preporuke kako da se on sledi ruski sv. episkop Teofan Zatvornik u knjigama „Put k spasenju“ i „Šta je duhovni život i kako ga usvojiti“. Ova literatura sada postaje sve pristupačnija čitaocima.
U građi duše ljudske sv. Teofan uslovno izdvaja tri dela:
1. Misaoni;
2. Voljni;
3. Osećanja (srce).
Svetitelj Dimitrije Rostovski govori o razumnom, pohotnom i gnevnom delu, što u principu odražava iste aspekte. U knjizi „Tačno izloženje pravoslavne vere“ sv. Jovana Damaskina govori se o razumnom i nerazumnom delu ljudske duše, svesnom i nesvesnom. (Bilo je to mnogo vekova pre otkrića podsvesne i nesvesne sfere čovekove psihe!)
U kategorije misaonog dela duše (po sv. Teofanu Zatvorniku) spadaju: uobrazilja i pamćenje (duševni arhiv), gde se čuva usvojeni i prihvaćeni materijal, kao i obraznost i razumnost. Jer misaoni deo duše ima pozitivne projave u vidu: znanja, formiranih mišljenja, pretpostavki i najzad nauka koje predstavljaju krunu misaone delatnosti razuma. Negativne projave ovog dela duše ispoljavaju se kao ljutnja, rasejanost misli, praznoslovlje i praznoumlje. U kategorije voljnog dela duše ubrajaju se revnost (tj. žudnja za delatnošću), potreba, želje (duševne, telesne, svakodnevne i društvene), izbor sredstava. Sve to uslovljava vršenje bilo kojeg posla.
Pozitivna ispoljavanja voljne strane jesu formiranje navika, pravila života, običaja, karaktera, razboritosti (kada se razum nalazi u službi volje i savesti).
Negativna ispoljavanja voljnog dela duše su: nepostojanost, nemarnost, ćudljivost želja (a usled toga i dela). Međutim, postoje još i prateće negativne pojave koje se javljaju u vidu strasti.
Deo duše koji sadrži osećanja (srce) odražava stanje ne samo duše, nego i tela, tj. celokupne telesno-duševne sfere. Svi ljudski doživljaji, sva njegova životna dejstva kao da se filtriraju, talože i odražavaju se na kraju krajeva u srcu kao najvažnijem duševnom središtu, a ne samo kao mišićnom organu za pumpanje krvi. Pozitivna osećanja u ovom delu duše povezana su sa duhovnim osećanjem prijatnog, radosnog, spokojnog, čistog, a negativna, naprotiv, povezana su s tugom, ljutnjom, antipatijom i drugim negativnim osećanjima.
Ponekad se ljudska duša tretira i kao ukupnost triju moći. To su um, osećanje (srce) i volja. Ove moći se porede sa zapregom, u kojoj je osećanje – životinja koja vozi čoveka, um je vozač, a volja su uzde. Za bezbednu i uspešnu vožnju zato su neophodni sabrana i budna pažnja, trezvenost uma i vešto upravljanje pomoću uzdi.
Karakteristični deo ljudske duše je njena razumnost (slovesnost) koja uzdiže čoveka iznad svega ostalog životinjskog i biljnog sveta. Čovek takođe poseduje sposobnost za naravstveno (moralno) usavršavanje, poseduje svesni izbor (slobodu volje), osećanje odgovornosti, sposobnost za govor, stvaralaštvo, doživljavanje uzvišenih pojmova, počev od lepote, dobra i ljubavi do svesti o Bogu. Kod životinja duša se ne može odvojiti od tela, a „psiha je tako tesno povezana sa fizičkom prirodom životinja, da je gotovo nemoguće saznati: gde se ona završava, a gde počinje“ (iz knjige „Duša ljudska“, s. 15, rep. izd., 1992).
Životinje takođe „ne poseduju sposobnost mišljenja, što je svojstveno samo čoveku… one imaju samo opažaje i čulne nagone, ali mišljenja u pravom smislu reči nemaju“ (s. 15 iste knjige). Da li biljke poseduju dušu? Tim povodom mišljenja Svetih Otaca se razlikuju. Ali ako je i imaju, onda je ona u odnosu prema ljudskoj duši još manje savršena i duboko skrivena. Sv. Grigorije Nisijski je pisao: „Dobivši ovakvu prirodu (tj. čulnost i duhovnost), čovek postaje biće koje sjedinjuje ceo svet: on ima i dušu biljnu zajedničku s biljkama, i dušu životinjsku; ali pri tome on ima i dušu razumnu koja ga čini gospodarem zemlje … Čovek sadrži u sebi jedinstvo suprotnosti izmeću višeg i nižeg, nebeskog i zemaljskog, razumnog i nerazumnog, slobodnog i neslobodnog, duha i materije“.
Na taj način, pojam ljudske duše je veoma dubok i složen i ne može se svesti na nekakvu supstancu, odvojenu i unutarnje nezavisnu od tela, supstancu koja nakon završetka zemaljskog života odleće, napuštajući telo, da bi nastavila svoj novi život u drugačijem svetu. „Ona živi u svim delovima tela – pisao je sv. Atanasije Veliki – i svugde u njemu ispoljava svoju delatnost“. Pojam duše uključuje u sebe daleko širi smisao; duša ne samo da oživljuje telo, nego i predstavlja najvišu suštinu, upravlja čovekovim životom i njegovom opažajnom prirodom (prema mišljenju istog podvižnika svetosti).
Zaustavimo se sada na određenju duše. Tim povodom bl. Avgustin piše: „Duša je suština sazdana, nevidljiva, razumna, bestelesna, besmrtna, najbogopodobnija, slika koja traži svog Tvorca“. Njemu takođe pripada i izuzetno duboka i tačna misao, čiji se smisao svodi na to da čovek ne nalazi ni u čemu konačno smirenje osim u Bogu; a sve dotle on se muči, pati, traži i nikako ne nalazi smirenje.
Sv. Jovan Damaskin u knjizi „Tačno izloženje pravoslavne vere“ daje ovakvo određenje duše: „Duša je suština živa, prosta, bestelesna, telesnim očima po svojoj prirodi nevidljiva, besmrtna, slovesno-razumna, bezoblična, koja dejstvuje posredstvom organskog tela i daje mu život i rastenje, osećanja i silu rađanja“.
Uzimajući u obzir navedene tvrdnje, treba međutim imati na umu da tačna morfologija duše u uobičajenom i prihvatljivom zemaljskom shvatanju teško da je moguća. Isto se može reći i za pitanje lokalizacije duše, njene veze s telom. Ipak se smatra da je srce koren duha koji potiče iz mozga, i kao da dodiruje svaki deo tela. „Bogopodobni duh – piše sv. Jefrem Sirin – zauzima nebo – glavu, a u srcu se duh šeta kao u svojim odajama“ (navedeno prema knjizi „Duša ljudska“). Sv. Jovan Damaskin kaže da duša obuhvata telo kao vatra gvožđe.
Govoreći o uzajamnim odnosima duše n duha, sv. Teofan Zatvornik piše: „U čoveku treba razlikovati dušu i duh. Duh sadrži osećanje Božanstva – savest i nemogućnost zadovoljenja bilo čime (što duši ne priliči, nap.prir). On je ona sila koja je u čoveka udahnuta prilikom stvaranja. Duša je niža sila, ili deo iste sile, čiji je zadatak vođenje zemaljskog života. Ona je ista takva sila kao i duša životinja, ali uzvišena, da bi se njom duh mogao da se spaja…“
I još jedno objašnjenje sv. Teofana ovim povodom: „Pravilnije je shvatati da čovekova duša i duh nisu dve odvojene suštine, već dve strane jednog istog duha, dva dela jedne iste celine (inače, šta bi se dogodilo posle smrti?), te postoji jedinstvena duša!“ (t. 1. pismo 106).
