ТЕРАПИЈА ДУШЕ
Светоотачка психотерапија
Од аутора
Латите се великог посла самоочишћења и самоусавршавања,
заволите прогрес вере и врлине, а не прогрес овога века.
(Св. Јован Кронштатски)
„Светоотачка психотерапија“ није само прерађено наравствено (морално) богословље или скуп афоризама и поука на етичке теме. Она представља наравствено-религиозни правац психотерапије – науке о терапији душе (што се види и из самог њеног назива грч. психе – душа, тхерапиа – лечење) и базира се на хришћанским непролазним духовним вредностима које су вековима цементирале темељ државе с њеном самобитном културом, наукама, занатима, одређујући и целокупан друштвени живот.
Дела великих старих и нових Светих Отаца Цркве, домаћих мислилаца и лучоноша књижевне речи који су исповедали пре свега руску православну идеју (идеју Свете Русије), постали су предмет пажљивог и брижљивог истраживања. Поређење проучаваног материјала с данашњом стварношћу у потпуности је потврдило истинитост и исправност учења подвижника светости и благочашћа, као што је, уосталом, и запањило својом пророчком далековидошћу.
Светоотачка психотерапија није покушај модернизма или замене појмова. Њена појава није вештачка, већ одражава насушну потребу нашег болесног и дубоко трагичног времена које је до непрепознатљивости искривило не само духовни лик Русије, него је унело и велики хаос и пометњу у умове целог човечанства. Страшни, доиста страшни, ако не и апокалиптични период долази и „близу је, на вратима“ (Мт. 24:33). Руше се олтари савести, светости и љубави, комешају се народи, пропада природа, љуљају се сви људски темељи и државни поретци, а свим тим не диригује дух кроткости и љубави, већ другачији дух, туђ души: безочни, лажљиви и бестидни. И поново су нам данас блиске ове речи древног пророка: „Овако говори Господ: Станите на путевима вашим и погледајте и питајте за старе путеве који је добар, па идите по њему и наћи ћете мир души својој“ (Јер. 6:16).
Не треба, а и нема никакве потребе ићи у прошлост, али се може и целисходно је разумети и полазити од онога чистог и благодатног од чега су живели и чиме су дисали наши преци, да бисмо препородили Свету Русију с њеном непоновљивом душевном лепотом, с добрим срцем и речју неупрљаном брбљањем и лажју. Разумети и препородити не по спољашњем облику, већ по Духу!
Без напора се ништа не може постићи, и, како се изразио дубоки руски мислилац, професор Духовне академије св. Сергија у Паризу, А. В. Карташов: „Нико неће направити Свету Русију уместо нас, ако је ми сами не направимо“. И још један библијски стих који је волео да наводи један од последњих представника руске класичне књижевности Иван Буњин: „Част ће се понизити, а нискост уздигнути… У дом разврата ће се претворити људски скупови… И лице поколења биће псеће…“
Већ неколико поколења у Русији васпитано је на изопаченој историји, философији натопљеној лажју, исквареној књижевности, нерелигиозној псеудокултури. Враћање православној вери које се запажа у последње време (јединој вредности која нам је још увек преостала) одвија се упадљиво неспретно, без одговарајућег покајања и искрености осећања, да и не говоримо о страхопоштовању; узрок томе је мноштво околности. Лаж и даље наставља да влада умовима. Идол трговине и нечасних начина богаћења стекао је карактер масовног обожавања и ропства, на штету ономе што је много значајније, укључујући и духовно богатство. Светост се заједно с благочашћем и поштењем све више уклања из свести људи, као старомодни појмови који су преживели своје време. И рађа се поколење са псећим лицем. „Тела је много, а људи је мало“ – писао је св. Јован Златоуст. Сада се већ мора говорити о истинској опасности изрођавања човека који добровољно продаје свој божански лик за робну етикету (а ускоро можда и за печат на десној руци и челу).
Све ове тужне речи немају за сврху оцрњивање, нити су последица песимизма, већ су последица реалности данашњице. Не видети и не бити свестан озбиљности свега што се догађа одраслом човеку је неопростиво.
Говорећи о медицинском аспекту проблема треба истаћи да је светоотачка психотерапија антипод било какве врсте насиља над личношћу, баналности, лажи, мистике, чудоманије, психичких и психолошких трикова, механичких приступа у лечењу душевних и телесних обољења ван везе са савешћу и моралом.
Могући неуспех у излагању не може омаловажити и умањити исправност саме идеје и праведност циља ради којег је и био написан овај рад, већ ће само сведочити о недовољној ауторовој вештини, што је потпуно објашњиво скромним људским могућностима унутрашње природе. као и околностима које су мало допринеле настанку одговарајућег рада на овој теми.
Уједно, правог ауторског текста је веома мало. Обично су то смисаоне споне, препричавање већ познатих коментара и нека поједностављивања ради олакшања излагања старих текстова, чији је језик сложен за савременог човека. Зато би се могло, попут Мишела Монтења, рећи следеће: „У овом букету цвећа моја је само трака“.
