ТЕРАПИЈА ДУШЕ – СВЕТООТАЧКА ПСИХОТЕРАПИЈА

ТЕРАПИЈА ДУШЕ
Светоотачка психотерапија
 

 
Празнословље
 
“Речи је много, а дела мало”
(руска пословица).
 
Дар речи спада у највише дарове. “Шта је тврђе, непроменљивије и моћније од речи? Речју је створен свет и стоји – писао је руски светац Јован Кронштатски, међутим, ми поступамо с речју тако непромишљено и небрижљиво”.
Карактеристичне су и дубоке по смислу руске народне пословице и мисли о речи:
“Изговорена реч не да се више ухватити”.
“Речи је много, а смисла нема”.
” Ако у срцу истине нема – речи су празне”.
“Речи су добре, ако су кратке”.
“Реч је сребро, а ћутање злато”.
“Речи вера, хлебу мера, а новцу рачун”.
“Рана нанесена копљем зацељује, а речју не” – говорили су стари, који су сматрали, узгред, реч за најважније лековито средство (“Нож, биљка и реч су три оружја лекара”). “Ударац бича прави бразготине, а ударац језика кости ломи” – каже се у Светом Писму (Сиp. 28:20). Реч је у стању да се материјализује (књиге, новине, магнетофонски снимци, плоче и сл.), да добија слова и звуке. “Наша мисао, чим се одене у звук који је изражава, претвара се у реч која, као у чамцу препловивши кроз ваздух, прелази од говорника према слушаоцу” – писао је св. Василије Велики (4. век наше ере). Хришћани верују да је и Сам Христос јесте Логос (Реч) Који сс ваплотио.
Обичај да се много говори, не одмеравајући сваку реч, лакомислено, а не од срца и душе, површно, као лепршајући, брбљање које никога ни на шта не обавезује, веома је распрострањен. Нарочито често злоупотребљавају реч политичари, користећи је за своје циљеве, мајсторски манипулишући и жонглирајући фразама и појмовима. Јалова и лажљива реч не продире дубоко у душу, нити је дира.
Данас се у Русији од речи до дела налази “дистанца огромних размера”. Дошло је доиста до џиновске инфлације тог неизмерног Божијег дара.
Један од далеко-источњачких мудраца је једном рекао да се живот састоји од речи и дела. Светоотачка мудрост учи брижљивом односу према свакој речи, па чак и свакој мисли, тежњи према сагласју мисли, речи и конкретног чина. “Треба избегавати бескорисне разговоре” – саветовао је св. Јефрем Сирин. “Нема ничега разорнијег од многословља и штетнијег од необузданог језика, и ништа тако јако не расипа и не троши богатство душевно” – писао је преп. Филотеј Сннајски.
“Многоречиви ћe додијати” – каже се у Библији (Сир. 20:28). Треба истаћи да по правилу брбљивци и празнословци нису у стању да квалптетно обављају конкретни рад. А то и није чудно, јер претерана брбљивост одузима огромну количину животне енергије. “Као што врата на купатилу која се често отварају, брзо испуштају унутрашњу топлоту напоље, тако и све оно добро ишчезава, када ко много говори, макар говорио све добро” – опомињао је бл. Диадох (5. век наше ере).
У старо доба, упоредо са ограничењима у храни, неретко су се практиковали и говорни постови. Историја је сачувала имена великих молчалника који су се добровољно одрицали говорних контаката са људима. Али то већ спада у област аскетике…
Изузетно је раширена особина људи данашњег времена не да буду, већ да се чине. Веома многи теже да поучавају друге ономе што сами не испуњавају. Свети Оци су упозоравали на брзоплету жељу да се поучавају други. Ево шта пише тим поводом јеромонах Пстар (Серјогин), настојатељ Пјухтинског манастира: “Незрела жеља да се поучавају други штетна је у сваком погледу. Прво, зато што се унутарње снаге, уместо да се усредсређују унутра расипају, претварајући се у узалудно трошење снага, као незрели плод, одвојен од дрвета. Друго, то надима онога који поучава, дајући му повода за умишљеност о својој тобожњој надмоћи. Треће, доводи до жеље да све чини да други виде, наводно, ради примера другима, претварајући и остала добра дела у фарисејство, поткрадајући самога себе самовољним (субјективним) учитељевањем које потиче од сопственог “ја”. Четврто, навика умишљености постаје основа за незадовољство, па чак и гнев, када људи не поступају по жељама онога који их поучава”. “Хоћу више да се учим, неголи да поучавам” волели су да понављају древни подвижници светости.
Борба за лаконичност, јасноћу и чистоту речи код нас још није ни започела. Људи су уморни и буквално исцрпљени од хиперинформација речима, свих могућих политичких тема, те забавних, празних и у суштини непотребних програма. Непринципијално брбљање које пустоши наше душе претворило се у Русији у државну епидемију невиђених размера. Отуда предуга саветовања, закони и одлуке које нико не чита, опширна наклапања непринципијалних демагога.
Свакоме од нас је неопходна строга самоконтрола и унутарњи рад на очишћењу речи од свакојаких штетних примеса.
 
Тематске мисли
 
1. А на језику буди шкрт, зато што је он веома способан да чини штету, и што се брже креће, то мање доноси користи (св. Нил Синајски).
 
2. Реч је израз истине, сама истина, биће, дело (св. Јован Кронштатски).
 
3. Ако ко изговара бескорисне речи, не слушај га, да не би погубио твоју душу (ава Исаија).