ТЕРАПИЈА ДУШЕ – СВЕТООТАЧКА ПСИХОТЕРАПИЈА

 

ТЕРАПИЈА ДУШЕ
Светоотачка психотерапија
 

 
Машта и уобразиља
 
Уобразиља је огромна стваралачка,
али и злокобна моћ душе
(В. В. Зјенковски).
 
Из мноштва божанских дарова, датих само човеку, може се издвојити и нарочита функција која омогућава добијање представа, стварање у мисаоној сфери конкретних ситуација и пројектовање слика и појава. Од целокупног тварног света само је човеку дат јединствени дар замишљања (уобразиље); животиње га, као што је познато, не поседују, као што нису способне ни за апстрактно мишљење.
У исто време, ова божанска пројекција на човекову природу крије у себи и прилично конкретну опасност која се испољава у случајевима невештог коришћења и претераног развоја.
Као и свака функција и уобразиља се може тренирати и развијати. Степен изражености њене величине (ако се тако можемо изразити) различит је код људи. Богату уобразиљу неретко поседују стваралачке, како их називају, уметничке природе: глумци, музичари, проналазачи, архитекте, сликари… Уосталом, професија само упућује на развој уобразиље у овој или опој равни. Пре свега то је природно својство душе које је изванредно индивидуално, како на плану количине, тако и на плану каквоте.
Према светоотачком учењу, уобразиља, као и памћење „нису ништа друго до одраз свих оних чулних предмета које смо видели, слушали, мирисали, кушали и опипали“ (св. Никодим Светогорац).
Машта често може иступати као неразумна сила која дејствује по закону асоцијативних веза и подстичу је случајне околности. Ево једног примера из живота:
Син једне жене је отишао код пријатеља у госте. Обећао је да ће се вратити пре вечере (рецимо око 19 часова), али већ је 20 часова, а њега нема. Мајка почиње да се брине. Сећа се трагичног случаја који се недавно догодио, када су хулигани ноћу убили младог момка. Пред жениним очима, као на филмском платну, промичу кадрови, један од другог страшнији. Ево на једном сина туку, он виче, покушава да се ишчупа. А ево, неко му задаје ударац ножем, момак пада, истиче му крв, нико му не може помоћи, итд, итд, све у истом стилу…
Чује се звоно на вратима. Улази син, жив и здрав, ништа не сумња о мајчиним страстима-маштањима, а мајка је, како се каже, ван себе, јер она је управо реално (према психофизиолошким законима) доживела страшну трагедију.
Описани случај је прилично баналан, али веома је карактеристичан. То доживљавају, вероватно, сви родитељи, а и не само они.
Духовно здравље подразумева јасноћу н чистоту свести са крајњом оријентисаношћу душе на истинско стање ствари, реалност и истину. Православна аскетика непосредно усмерава подвижника на неуморну и свесну борбу са фантазирањем.
Из библијске приче познато је да се први велики пад догодио управо као резултат маштања и уображења, када је моћни анђео (Деница) умислио да је раван Богу и био је свргнут због тога на земљу, повукавши за собом бестелесне силе, заражене истим пороком.
У светоотачкој књижевности ђаво се неретко назива и сликарем. Просветљени духовни поглед прозире бесмислене, премда и заводљиве, вештине и лукавства демона и у савременом животу који буквално обилује његовим стваралаштвом.
Занимљив је опис врста уобразиље који се наводи у изврсној књизи јеромонаха Софронија (Сахарова) „Старац Силуан“, написаној у најбољим светоотачким традицијама, мада релативно недавно („Православна општина“, Москва, Ново-Казачје. Минск, 1991. г.). У њој се издвајају четири врсте уобразиље:
1. Уобразиља, повезана с дејством грубих, телесних страсти.Свака страст се може заодевати у овај или онај облик. На пример, страст блуда може пројектовати у свест пријатне еротске слике, повезане са љубавним доживљајима, а страст стомакоугађања може да слика свакојака јела.
Ако ум одбаци слику страсти која се појавила, ова ће се угасити. И обрнуто, ако је прихвати са уживањем – енергија ове страсти-слике ће тиранисати тело.
2. Друга врста уобразиље је маштање. Том приликом човек се удаљава од реалног стања ствари у свету и живи у сфери фантазије. Колико има маштара и сањара мећу нама! Колико фантаста н изумитеља, како је много оних који живе измишљеним, фантастичним, лажним животом, изгубивши осећај реалности, заплевши се у појмовима, где је истина, а где измишљотина, који верују у своје снове и маштања на јави! Многи маштари, измисливши и поверовавши у могућност остварења раја на земљи, уздигли су ту идеју у нешто највредније за себе, а касније су, будући већ опседнути њоме, попут Луцифера, увукли у њу и повели за собом многе друге, обмануте као и они сами. То је довело до небројених страдања и жртава, јер царство Божије на земљи је немогуће створити.
3. Трећа врста уобразиље повезана је са размишљањима о неким проблемима помоћу визуелних представа. Ова врста уобразиље има велики значај у животу. Помоћу ње су се стварала и стварају се многа велика дела уметности, многа научна открића, изуми, почев од примитивних оруђа у освит човечанства, па све до невероватних достигнућа савремене науке и технике.
4. Четврта врста је у суштини покушај разума да проникне у тајну постојања и појми божански свет. У суштини човек често прави Бога по свом лику и подобију, тј. онако како он схвата и разуме Бога, што је у стварности велика грешка, јер се ограничено тварно упиње да схвати неограничено, нетварно и трансцендентно.
Светоотачко учење је увек учило „да никаква уобразиља нема места у односу према Богу, јер Он је изнад сваке мисли“. „Свет људске воље и уобразиље је свет привида истине“ – каже се у књизи „Старац Силуан“. Тај свет је човеку заједнички са палим демонима, и зато је машта проводник демонске енергије“.
Дакле, сањарење н склоност према јаловом замишљању је noрок и то нимало безопасан. Према мишљењу читавог низа наших мислилаца. он је својствен нашој нацији, целом руском народу. „Наша слабост и опасност је управо обрнута – писао је у књизи „Обнова свете Русије“ А. В. Карташов – склоност маштању и пасивност, рачунање на то да ће се некако све само од себе средити“.
Навика да човек јалово живи у облацима, фантазира, да се удаљава од реалности, озбиљна је препрека човековог духовног развоја. „Само нам садашњост припада – писао је епископ А. Семјонов Тјан-Шански – па ипак, човек је често склон да је руши ради сна о лажној будућности“.
Осим тога, дешавају се периоди вероватно у животу сваког човека, када душа као да тражи да се преда неким успоменама, да нешто оживи у сећању, да оживи странице прошлости.
Ако се то догађа природно и органски и није повезано ни са каквим грубим насиљем над душом, ако је обасјано светлим, духовним осећањем, онда се мора прихватати као потпуно нормално, јер се чак н окамењено и ледено срце топи под зрацима драгих успомена из неповратне прошлости. Ко не познаје стање, када неки случајни мирис или епизода ослобађа читаву скалу осећања и као да оживљава неке изгубљене везе времена и догађаја.
Опасне могу бити вештачки изазване чулне представе у религиозном животу, нарочито у молитвеној пракси. Зато, на пример, Свети Оци не препоручују за време молитве да се замишљају било какве слике, на макар то били и анђели, светитељи, Мајка Божија н Спаситељ. Друга ствар су ликови насликани на иконама као оваплоћење највиших људских тежњи, свете љубави и пламене вере. Човек склон чулним и ватреним фантазијама неретко упада у замку од стране слика које му се појављују и чије порекло неретко има демонску природу и доводи до посебног стања које се у Православљу зове „духовна преласт“ (в. поглавље о преласти), која није ништа друго до својеврсна наркотичка (тачније, наркотику слична) екстаза која приказује постојање у изопаченом облику.
У психотерапији се, нажалост, настављају да култивишу извесне методике, усмерене не само на развој чулне уобразиље код пацијената, путем обраћања вештачким изазваним сликама и фантазијама које се називају „терапијским“, него и трансно-екстатична стања упадљиво обојена сексуалним или мистичним доживљајима.
Посебну расправу заслужује тема о еротској фантазији код старије деце и омладине. У последње време у Русији је завладала практично неконтролисана бујица порнографске литературе и филмске продукције која тежи да код човека изазове управо распаљивање телесних страсти, непрестано фантазирање срамних сцена које пружају ужитак.
Руски религиозни философ Зјенковски је писао: „Фантазија је кобна и опасна сила у нама не само зато што нисмо у стању да је регулишемо, него зато што фантазија нема граница, и зато губимо осећање реалности, губимо контролу инстинкта самоочувања, предајемо се нашим пороцима и као да се њима опијамо. Ова власт уобразиље је тим опаснија што она у исто време даје души највећу насладу“ („На прагу зрелости“. Друго прерађено издање. Имка-Прес Париз).
Следи тим поводом још једна важна, премда не и неоспорна мисао: „Сузбијати рад уобразиље је опасно, често и немогуће – она се мора само правилно развијати. Треба дати уобразиљи чисти и светли покрет – управо уметност по својој суштини може дати уобразиљи ту узвишену и светлу веру. Међутим, у уметности постоји н двосмисленост. Уздижући душу, она каткад уноси у њу и отров“. Не улазећи у полемику шта је целисходније: сузбијање уобразиље или њено усмеравање у потребни колосек, задовољићемо се неоспорношћу чињенице да треба умети управљати уобразиљом ради очувања разума и јасноће свести. И још један кратки осврт на тему о романтичним сексуалним маштањима омладине у вези с развојем познатих тајних порока који се у медицини називају мастурбација (онанија).
Веома је чудно, али у стручној литератури последњих година мастурбација је у суштини изједначена с природним физиолошким појавама и малтене је „благословена“ од стране славних имена сексологије. Међутим, у томе се крије озбиљна заблуда, чији се узрок састоји, пре свега, у губитку религиозно*наравственог осећања савести. Уопште није случајно то што лица која су склона томе на први поглед безопасном пороку, као да осећају очигледну душевну нелагодност, грижу савести и доживљај кривице.
Према речима Зјенковског, човек себе доживљава као да је „у власти неке кобне силе коју не може да победи“.
По мишљењу Светих Отаца, мастурбација представља блудну страст која не представља ништа друго до грех, због тога и тако мучно осећање кривице у души. Борба против ове страсти изузетно је сложена и тешка, траје годинама и у одређеним периодима живота избија с новом снагом.
Посматрајући преовлађивање ових или оних заноса мећу апсолутном већином одраслог становништва Русије, с тугом морамо да констатујемо да они у већини имају карактер чулних, фантастичних, грубих тема или мелодрама.
У књижевности, на пример, прво место заузимају криминалистика. фантастика и еротика. Управо ови правци омогућавају данас формирање масовног погледа на свет и интересовања становништва.
Избор код многобројних наших трговаца књигама је једноличан и испуњен само књигама на поменуте теме. Веома се ретко може срести литература наравственог, педагошког и истински уметничког обрасца. Уосталом, религиозна духовна литература последњих година постаје све доступнија, што радује. Забрињавају само високе цене, што отежава могућност њеног набављања од стране оних који нису имућни.
Нажалост, светоотачка књижевност се као и пре не предаје у школама, она још увек није заузела своје достојно место на нашим полицама за књиге, није постала литература породичног и домаћег читања корисног за душу. Практично се не штампају савремени аутори који раде у области патристике и хришћанске антропологије. Поново се треба сетити речи нашег дивног руског писца Љескова: „Русија је била крштена, али није била просвећена“. Колико ће још отићи времена на просвећивање Русије?
 
Тематске мисли
 
1. Бди и изнад свега пази на уобразиљу и памћење (св. Никодим Светогорац).
2. Како је фантазија сила неразумна која дејствује углавном механички, по законима спајања слика, док је духовни живот образац чисте слободе, то се по себи разуме, да је њена делатност неспојива са овим животом (св. Никодим Светогорац)
3. Онај који пази на себе треба да се одрекне сваког сањарења уопште, ма колико се она чинила примамљивим и пријатним по спољашњости: свако маштање је лутање ума, ван истине, у земљи привида који не постоје, који не могу да се остваре, који ласкају уму и обмањују га (св. Игнатије Брјанчанинов).
4. Ове жељене слике и одвратне фантазије вешају се о душу као читави гроздови, час помажући, час ометајући сваки доказ, бојећи емоционално и фантастично умни процес и заклањајући видик душе не мање, ако не и више, од умних доказа (Иван Иљин).
5. Маштања у облику виђења нипошто не примај, да не будеш прелашћен (св. Нил Сорски).
 
 

 
 

3 коментар(а)

  1. Kako je moguće izbeći drskost prema lošim postupcima ljudi i prezir prema istim. Ako je neka osoba ohola prema nama, kako da se postavimo? Ukoliko prepričavamo to prijateljima, tada ogovaramo. Godinama kako nas ljudi razočaravaju gubimo ljubav prema bližnjima, sledi povlačenje u sebe, gubitak jednostavnosti. Činjenica je da što smo stariji mnogo više znamo o svetu. Kako izaći iz svega ovoga neohol.

  2. Želim da kupim ovu knjigu, Kako?

  3. kako da nabavim ovu knjigu?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.