ТЕРАПИЈА ДУШЕ – СВЕТООТАЧКА ПСИХОТЕРАПИЈА

 

ТЕРАПИЈА ДУШЕ
Светоотачка психотерапија
 

 
Аутогени тренинг – за и против
 
Аутогени тренинг је предложио и створио немачки лекар Јохан Шулц на основу неких вежби индијских јогина и личног искуства хипнотерапије 1932. године. Скоро истовремено је сличан систем тренинга саморегулације разрадио н увео у лекарску праксу амерички научник Џекобсон. Он је назвао свој метод прогресивном мишићном релаксацијом која је опет позајмљена из јоге и у суштини представља модификацију и интерпретацију „шавасане“ – специјалне позе коју јогини користе ради одмора и обнове снага.
Након периода губљења интересовања за хипнозу v многим земљама света, почев приближно од 50-60-их година 20. века, почело је масовно одушевљење аутогеним тренингом у споју с релаксацијом мишића. Метод се показао ефикасним у лечењу низа обољења и почео је широко да се примењује у медицини. У психотерапији је извесно време заузео једно од водећих места. У Русији је чак у свести многих људи почео да се поистовећује са суштином саме терапије. Ићи на лечење код психотерапеута значило је посећивати сеансе одмора са мишићним опуштањем и слушати лекарске сугестије (или учити аутосугестију).
Међутим, мода аутогеног тренинга постепено је почела да пролази и уместо ње су се појавиле све могуће методике, међу којима је било и оних са очигледном мистичном садржином. Па ипак у историји психотерапије аутогени тренинг је оставио свој дубок траг. Пре свега, захваљујући једноставности извођења (није потребна специјална опрема, посебни услови и много времена), прилично добро прихватају аутогени тренинг (АТ) чак и деца, и то за свега неколико недеља. АТ по правилу не даје нежељена дејства, а контраиндикације за његову примену су веома малобројне. Тако да се једно време стварао утисак малтене апсолутне корисности АТ за већину становништва. Неке публикације у штампи су рекламирале АТ као метод помоћу којег је могуће постићи високе резултате у спорту, избавити се од стресова, повећати производност рада за неколико десетина пута. Међутим, почев од средине 80-их година интересовање за АТ је почело нагло да опада. Многима ова врста тренинга није помогла у животу, а осим тога, он се није показао сасвим ефикасним приликом лечења чак и оних оболења за која су га рекламирали.
Карактеришући суштину аутогених вежби. треба указати пре свега на њихов механички карактер који задире првенствено у телесну сферу. Тренинг се свакако односи и на душу, али веома површно, јер не укључује скривени рад на унутарњем очишћењу, борбу са страстима, пороцима и несавршеностима. Треба отворено признати да чак и приликом достизања потпуне телесне опуштености и спокојства душа може остати нечиста и порочна, па према томе, и болесна. Каква је онда то терапија душе?
Друго питање. вреди ли практиковати АТ у споју с духовним животом, духовним вежбама, истинском терапијом душе? Како нам се чини, и у овом случају, нема неке нарочите потребе за АТ. Важније је питање унутрашњег душевног мира и спокојства, што се задобија пре свега кроз смирење. Смирење се тачно назива страстоубицом, јер, достижући ту највећу врлину, побеђују се све страсти.
У светоотачком учењу се под смирењем обично подразумева стање, лишено сваког гордог преузношења; напротив, то стање подразумева умањивање (искреним, а не привидним!) себе до оне границе испод које „човек више нема куда“, сматрање свих других људи достојнијим од себе, прихватање невоља и несрећа храбро, без роптања, скрушеног срца, као и неке друге карактеристичне моменте. Смирење благотворно делује на душу и сав унутарњи свет човека, и то изнутра, дубински. Долази до промена и у телу, промена које су непосредно повезане с душом. Између осталог, ишчезава претерана напетост телесних мишића (релаксирајући ефекат, говорећи медицинским језиком), мења се израз лица, постајући отворенији и светлији; обнавља се крвоток, поремећен ужурбаношћу, превеликом бригом и стресовима. Смирење доноси велике дарове онима који су га стекли. Смиреноме се покоравају не само сопствено тело и душевне моћи, него и спољашње душе (рачунајући ту и животињски свет, што је познато из житија многих светих. Чак и дивље звери кроте своју свирепост и постају питоме пред смиренима.
Међутим, смирење је веома високи ниво духовног савршенства и представља својеврсни благодатни Највиши дар, оно не може бити добијено само човековом жељом. Пут ка смирењу пролази кроз смиреноумље које представља по св. Игнатију Брјанчанинову: „начин мишљења, позајмљен свецело из Еванђеља, од Христа“. „По мери вежбања у смиреноумљу, душа стиче смирење“ (св. Игнатије Брјанчанинов). Смирење укључује и стање некакве хармоније (мира) у односу према Богу, ближњима и себи самоме.
У аутогеном тренингу се користе методи, повезани са вештачким изазивањем неких слика или ликова, апелује се на чулну уобразиљу.
Светоотачка психотерапија ништа од тога не прихвата, као ни различите врсте маштања, фантазирања или наметања пацијентима представа, слика, ликова и предмета који не постоје у реалности.
Практична посматрања показују да духовна пракса која укључује молитву, учешће у богослужењима и Светим Тајнама обично укида потребу за специјалним психомишићним системима тренинга типа АТ.
Само на почетним етапама духовног усавршавања могућа су спајања усмерене телесне саморегулације с духовним вежбама.

3 коментар(а)

  1. Kako je moguće izbeći drskost prema lošim postupcima ljudi i prezir prema istim. Ako je neka osoba ohola prema nama, kako da se postavimo? Ukoliko prepričavamo to prijateljima, tada ogovaramo. Godinama kako nas ljudi razočaravaju gubimo ljubav prema bližnjima, sledi povlačenje u sebe, gubitak jednostavnosti. Činjenica je da što smo stariji mnogo više znamo o svetu. Kako izaći iz svega ovoga neohol.

  2. Želim da kupim ovu knjigu, Kako?

  3. kako da nabavim ovu knjigu?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.