ТЕРАПИЈА ДУШЕ – СВЕТООТАЧКА ПСИХОТЕРАПИЈА

 

ТЕРАПИЈА ДУШЕ
Светоотачка психотерапија
 

 
Дрскост
 
„Нејахани коњ бива тврдоглав,
а син, препуштен сопственој вољи,
постаје дрзак“
(Сир. 30:8).
 
Данас је дошло до бркања појмова смелости, независности и слободе изражавања воље са дрскошћу, безобзирношћу, бестидношћу и безочношћу.
За многе је старомодно уопште говорити о моралу, савести и части. Скромност се сматра малтене као физичка слабост, кроткост као морална настраност, а стидљивост као болесно стање које треба лечити. Укорењена представа о томе да наше време захтева снажне, одлучне, безобзирне, изузетно предузимљиве и неосетљиве људе условљава и одговарајуће васпитање деце. И тако видимо како се мало дете, нимало се не устручавајући пред одраслима. понаша обесно, претерано фамилијарно се обраћа старијима, не реагује на опомене. Поштовање према старијем човеку је појава прилично ретка у наше време. Практично одсуствује природна субординација по узрасту, а само страх пред силом приморава на послушност. Млади људи се старају да на све могуће начине напумпају мишиће да би потврдили тиме своју независност (онако како је они схватају) и да живе како им се прохте. У многим породицама неправилно васпитање доводи до тога да мала деца постају идоли у породици, њима се сви клањају, труде се да испуњавају њихове хирове; непослушност деце се понекад спаја с неоправданнм епизодама суровости од стране одраслих, међутим, далеко чешће се физичка казна уопште не примењује.
Свети Оци су се изјашњавали против слободног обраћања које су називали дрскошћу. „Нема страсти свирепије од дрскости: она је родитељка свих страсти“ – писао је древни подвижник из 4. века наше ере, ава Агатон. „Мајком свих страсти“ називао је дрскост ава Доротеј (6-7. век наше ере). Светитељ Игнатије Брјанчанинов такође се јасно изјашњавао тим поводом: „За све је очигледно и схватљиво да слободно обраћање лако и често прелази у највећу дрскост и безочност, бива узрок свађа, гнева, злопамћења итд“ (19. век).
И заиста, схватајући слободу буквално као могућност да је све дозвољено, савремена поколења показују чудовишно изопачене појаве које су у таквим размерама још невиђене у историји развоја човечанства. Опадање наравствености задобило је карактер светске епидемије која се победоносно шири по свим земљама и континентима.
Постоји, истина, и друга крајност: претерана строгост нарави која понекад долази до апсурда и граничи се са суровошћу и фанатизмом. То је такође својеврсно ропство, чији јарам су доживела на себи многа поколења људи на одређеним историјским етапама. И не вреди више данас идеализовати Домострој или средњевековне европске обичаје и позивати на враћање преживелим облицима који по својој суштини нису били хумани према човеку.
Посебна је прича када се ради о женској дрскости. Јер покушај да се уништи свака разлика у животу н делатности измећу мушкарца и жене не само што је апсурдна, него је и противприродна, јер жену је Бог створио управо као помоћницу мушкарцу (Пост. 2:18).
Женска туча је много одвратнија од мушке. А грубост од стране жене и псовка доживљавају се у гнуснијем облику неголи од мушкарца, иако се не могу оправдати овакви поступци било ко да их чини.
Исправљање сваког порока могуће је само од тренутка када га постајемо свесни. Дешава се да је човек проживео много година не сматрајући своје поступке ружнима. Одједном, као да се пробудио из греховног сна и изненада се ужаснуо, прогледао, открило му се истинско стање ствари. Овакво освешћивање често и доводи до покајања и жеље да се започне другачији живот, лишен порока и сваке гнусобе. Управо тако и теже да живе Хришћани који су на највиши степен уздигли чин испитивања своје савести која одражава у себи све стране човековог живота. После увиђања порока и покајања потребна је чврста жеља за његовим исправљањем: „Стекни чврстину и она ће удаљити од тебе слободу у опхођењу према ближњима, узрок свих зала у човеку“ (Варсонофије Велики и Јован, његов ученик, 6. век наше ере).
„Без највећег надзора над собом немогуће је успети ни у једној врлини“ – писао је св. Игнатије Брјанчанинов. Само непристрасан и брижљив надзор (без самооправдања) и условљава постепено избављење од нежељених навика, порока и недостатака. Упоредо с тим, овакав унутарњи рад је изузетно сложен и дуготрајан и ретко успева ван Христа. Тако је, на пример, Лав Толстој од младости систематски водио дневник у који је укључивао и анализу непристрасних самопосматрања, много је радио на својим недостацима, али није могао да се избави од главних: гордости и таштине. (Иако их је мучно био свестан, трудио се да поједностави себе, да буде ближи простом народу, природи, служи Отаџбини, итд. Скупа с тим латио се да исправља Свето Писмо, да мисионарски поучава човечанство како треба да живи, створио је у суштини антихришћанско учење, а истовремено је, у својим најбољим делима. остао можда несвесно православан. Имам у виду, наравно, пре свега, књижевна ремек-дела, као што су „Рат и мир“, „Ана Карењина“ и нека друга.)
Да бисмо се избавили од дрскости, неопходно је постићи и тежити стањима која су супротна греховним. У првом реду ради се о смирењу и кроткости као темељима хришћанске наравствености и који воде напретку у врлинама и искорењивању унутарњих несавршенстава.
У руском језику постоји још једна реч која је слична овој по звуку. али која има сасвим другачији смисао: „смелост“[1]. У суштини, чинити нешто смело, значи чинити одлучно, али и праведно. Тако су Апостоли смело благовестили Реч Божију, путујући по различитим земљама. Исто тако смело треба бранити правду, истину, борити се против лажи, зла и насиља.
 
Ава Доротеј о дрскости
 
„Дрскост бива разнолика: може се бити дрзак и речју и покретом и погледом. Од дрскости неки упада у празнословље, говори световно, понаша се смешно и подстиче друге на непристојни смех.
Дрскост је и то, када неко додирне другога без потребе, пружи руку на неког који се смеје, гурне га, отме му нешто из руке, бестидно посматра кога. Све то чини дрскост. Зато нема ничег штетнијег од дрскости, зато што она и јесте мајка свих страсти…“
 
Преп. Варсонофије и Јован, његов ученик
 
„Постоје две врсте слободног опхођења: једно потиче од бестидности и корен је свих зала, а друго потиче од веселости; уосталом, и ово друго није сасвим корисно… И у смеху не треба давати себи слободу, већ обуздавати помисли да бисмо на најбољи начин избегли тај смех“.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. дерзновение – смелост – прим. прев.

3 коментар(а)

  1. Kako je moguće izbeći drskost prema lošim postupcima ljudi i prezir prema istim. Ako je neka osoba ohola prema nama, kako da se postavimo? Ukoliko prepričavamo to prijateljima, tada ogovaramo. Godinama kako nas ljudi razočaravaju gubimo ljubav prema bližnjima, sledi povlačenje u sebe, gubitak jednostavnosti. Činjenica je da što smo stariji mnogo više znamo o svetu. Kako izaći iz svega ovoga neohol.

  2. Želim da kupim ovu knjigu, Kako?

  3. kako da nabavim ovu knjigu?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.