ТЕРАПИЈА ДУШЕ – СВЕТООТАЧКА ПСИХОТЕРАПИЈА

 

ТЕРАПИЈА ДУШЕ
Светоотачка психотерапија
 

 
Право на постојање
 
Почеци психотерапије губе се у прастаро доба. Сам термин “психотерапија” (тј. терапија душе) носи у себи идеју неког дубинског унутарњег лечења, и то скривеног, префињеног лечења које није физичког плана. Најправилније је схватати психотерапију као науку о човековом душевном здрављу. Настанак психотерапије и њено званично признање обично се смештају у средину 19. века, у периоду започелог процвата практичних наука и нагло ојачалог утицаја материјалистичких и атеистичких идеја у развијеним европским земљама. Дуго времена су психотерапеутску мисију с правом вршили свештеници. Поуздано се може потврдити да је психотерапија упила у себе и много позајмила од пастирства и духовног лечења (наравствени/морални/ утицај речју, скривеност сусрета, искреност и уживљавање у проблеме болесника, неопходни савети, морална подршка и други облици; у почетку је рад психотерапеута умногоме подсећао на свештеников рад, изузев богослужења и Светих Тајни), само у свету. Међутим, у последње време многи психотерапеути се све више изједначавају са средњевековним чаробњацима или паганским свештеницима; претерано се уздају у чисто техничке поступке лечења, губећи на тај начин саму суштину и основу науке којој служе. Мешање и неодређеност граница претворили су психотерапију у некакву аморфну масу свакојаких сурогата, почев од укорењених хипнотичких техника, до метода шаманизма, плесова, сексуално обојених трансова и јаловог мудровања у апстрактним сферама. У препоручиваним поступцима и методикама лечења много је очигледно лажног, извештаченог, чак н прилично опасног по душевно здравље пацијената. Обилују методи за развој ионако хипертрофиране уобразиље код пацијента (што је са светоотачког гледишта потпуно недопустиво), “терапија прималним криком”, “бесконтактни секс”, “сеоба у претходне животе”, “инфантилне игре”, “кодирања” – али каква је ту терапија душе? Чак и спољашње опуштање мишићa које је прилично препоручљиво, јесте. у најбољем случају, само телесна терапија, јер се не тиче суштинских проблема личности. Ни домаћа патогенетска психотерапија не обухвата многе дубинске аспекте због свог изразитог материјалистичког карактера, што је неспојиво са духовним лечењем. Уједно, у светоотачком учењу садрже се толико дубоко и убедљиво разоткривени аспекти који се тичу терапије душе, да не обратити се њима и не користити их уместо сумњивих, помодних психотехника, где је упоредо са капи истине море лажи, било би не само неразумно, него и преступно, јер је у свету толико оболелих којима може помоћи само истинска терапија душе, заснована на светости, духовности, терапија која потиче од Самог Исуса Христа – јединог Лекара душа наших.
Физичке могућности православних свештеника у Русији за одговарајући индивидуални рад с парохијанима крајње су ограничене, што се објашњава огромним радовима на обнови храмова, што је последица безбожничког пировања које је трајало преко 70 година. Обављају се и други послови од прворазредне важности, нарочито катехизација. Највише времена се такође традиционално троши на припреме и вршење богослужења, требе и друге свакодневне прилично напорне делатности, које, чини се, понекад захтевају надљудске напоре. Осим тога, разарање религиозних традиција довело је до пораста броја људи без вере (тачније, са изопаченом вером, на пример, у култ богатства, политику, мистику, итд). А и услови садашњег живота са његовом ужасном суровошћу, огромном ужурбаношћу, емоцнонално-стресним оптерећењима и другим неповољним чиниоцима изазваним прогресом технолошке цивилизације, изазвали су насушну потребу за стручњацима за лечење душевних тешкоћа и поремећаја, који своју делатност заснивају на неким вишим идеалима, али идеалима доступним и у свету онима који још нису дошли до праве вере. Неупоредиво више додирних тачака наћи ће православни свештеник који користи светоотачку терапију и стручна медицинска знања, и православни пацијент. Лична лекарска пракса је показала да у духу Христа и учења Светих Отаца и лечење задобија потпуно другачији карактер и значење, нимало не нарушавајући индивидуални религиозни живот, већ напротив, потврђујући га. Мало ко ће оспоравати да истински узроци психичких и соматских (телесних) поремећаја у наше време постају пре свега, морално-деградацнони процеси у друштву, озбиљни дефекти у породичном васпитању. губитак идеала. Зато није случајно интересовање оних стручњака, чија им професија налаже да формирају здраву људску личност (пре свега педагози, психолози, социолози и психотерапеути) за изворе који дају дубинску представу о човеку, његовом предназначењу у животу, историји и перспективи његове еволуције. У највећој мери тим захтевима одговарају хришћански извори и пре свега светоотачка литература. Међутим, велики древни Свети Оци, будући да су припадали одређеном периоду времена, нису истраживали низ проблема с којима се данас суочава савремени човек (узмимо нпр. екстрасензорику, НЛО, еколошке проблеме и др). Међутим, њих допуњују нови подвижници светости и озбиљни радови домаћих православних мислилаца од којих је велики број био принуђен да емигрира након 1917. године из Русије. Захваљујући верности Отаџбини, њихова изузетно озбиљна проучавања омогућују, како нам се чини, да попуне вакуум који се образовао у домаћој наравствено-религиозној и философској мисли у периоду који је трајао преко 70 година. Сада се Русији враћају и поново јој се откривају имена Ивана Иљина, Семјона Франка, Николаја Лоског, епископа Јована Шаховскоја, Александра Семјонова Тјан-Шанског, митрополита Антонија Сурошког, архиепископа Серафима Собољева и многих других који су били принудни изгнаници из своје отаџбине.
Такође се мора истаћи и сличност задатака и у хришћанској религији (“спасење душе”) и у психотерапији (“терапија душе”). Без терапије душе вероватно не може бити ни њеног спасења.
Дакле, прилично је очигледно да психотерапија, испуњена духовним смислом, крштена светоотачким и патриотским високо-наравственим идеалима, не само да има право на постојање, него, ван сваке сумње, пре или касније треба да заузме одлучујуће место у лечењу људске душе, доприносећи њеном спасењу кроз истиниту православну веру у окриљу Христове свете апостолске Цркве.

4 Comments

  1. molim informaciju može li se igdje nać ova mnogodušekorisna knjiga na latinici..
    plaćam zlatom 😇
    eto, čudno ili ne ima nešto i katolika (i mlađih koji ne znaju ćirilicu) zainteresiranih za ove teme..
    Božji blagoslov s vama

  2. Kako je moguće izbeći drskost prema lošim postupcima ljudi i prezir prema istim. Ako je neka osoba ohola prema nama, kako da se postavimo? Ukoliko prepričavamo to prijateljima, tada ogovaramo. Godinama kako nas ljudi razočaravaju gubimo ljubav prema bližnjima, sledi povlačenje u sebe, gubitak jednostavnosti. Činjenica je da što smo stariji mnogo više znamo o svetu. Kako izaći iz svega ovoga neohol.

  3. Želim da kupim ovu knjigu, Kako?

  4. kako da nabavim ovu knjigu?