ТЕРАПИЈА ДУШЕ – СВЕТООТАЧКА ПСИХОТЕРАПИЈА

 

ТЕРАПИЈА ДУШЕ
Светоотачка психотерапија
 

 
Егоизам
 
„Носим на очима чврст повез самољубља
и због тога ништа не видим,
те седим као у тами“
(атонски старац Арсеније)
 
Егоизам је појам веома дубок, изразито људски, повезан с људским сопством у његовом хипертрофираном испољавању. „Егоструктура“ је природно својство неопходно ради преживљавања и усавршавања. Међутим, злоупотреба пажње према себи, доживљај себе као нечег изузетног, доводе до деформација читавог система међусобних односа у овом свету, укључујући односе мећу људима, као и односе са природом, и најзад са Самим Богом. У крајњим степенима концентрација егоистичког утицаја доводи до тога да човек као да постаје средиште васионе, све до „обоготворења“. Оваква охолост искључује (или знатно смањује) могућност да се доживе други: искрени заједнички доживљај се замењује, у најбољем случају, формалним учешћем, гаси се душевност и доброта, туђа невоља се не доживљава (и не жели да се доживљава). Човек тада живи по закону самољубља, а не љубави, како је завештао Христос. Егоистички човек жели изнад свега личну корист и свуда је тражи.
Понекад је претерано забринут због свог здравља и буквално терорише због најмањих ситница своје најближе и лекаре, временом постајући неретко потпуно неподношљив за околину. Он може бити добро васпитан, али ће се ипак његов егоизам открити већ у разговору сувише честом употребом речи „ја“ и одсуством искреног интереса према догађајима који га се не тичу и који му не обећавају никакву корист.
Егоизам се понекад сублимира (преображава) у стваралаштво, у неку делатност или политику. Бавећи се њима, човек се тобоже одвраћа од самољубља, али неизбежно му се враћа поново, јер је прикован за своје „ја“ као ланцима.
Светоотачко учење усмерава подвижника ка преосмишљавању сопственог „ја“ у правцу размишљања о свом несавршенству, о учињсним грешкама (гресима) и ради на њиховом исправљању, кроз самопознање и самоваспитање личности. Понекад се савети мудраца-аскета чине сувише строгим и тешко изводљивтм („живи тако као да те већ нема на белом свету“, „одреци се себе“, „сматрај себе искрено горим од свих живих бића“. „умри за себе“, „ко си ти, ако не прах и пепео“ и други). Упоредо с тим ове мудре препоруке заиста су неопходне ради сузбијања духа гордости, надмености и лажне надмоћи над другима.
Како нас болно погађа егоизам у нашем свакодневном животу! Човек који стоји први у реду захтева од продавца да му прода најбољи производ, не мислећи о томе шта ће остати онима који стоје иза њега. Не примећују вас, гурају без извињења. Свако тежи да што повољније среди свој посао, заборавивши на ближње. А зато је најгоре оним слабим, болесним, немоћним, сиромашним и убогим. Дешавали су се случајеви када би приликом продаје неке робе за којом влада јагма, неком позлило. Човек би падао, а побеснела гомила је настављала да гура и људи су један за другим прескакивали преко палог човека у трци за материјалним (онима који живе у Русији добро су познате овакве епизоде).
Понекад се егоизам преноси на сопствено дете које (по мишљењу родитеља) мора бити обавезно најбоље од свих, најпаметније, најспособнпје, најсрећније. Понекад се троше огромни напори и средства, праћена херојским самоиожртвовањем, па чак и спољашњим одрицањем од себе. Па ипак, и у овом случају покретна снага је пре свега егоизам пренесен и измењен, неретко вештачки маскиран.
Исто тако и снажна чулна љубав може да буде толико егоистична да затвара врата пред целим светом осим изабраног идеала. У егоизму се скрива трагедија индивидуума, али је у њему утемељена и могућност преоријентисања себе у правцу одрицања од свог хипертрофираног „ја“. И у томе се састоји разумом недокучива Премудрост Божија.
 
Тематске мисли
 
1. Живи тако као да те нема на овом свету, и стећи ћеш спокој (преп. Антоније Велики).
 
2. Почетак свих страсти је самољубље, а крај је гордост (преп. Максим Исповедник).
 
3. Почетак спасења је осуда самога себе (преп. Нил Синајски).
 
4. Не треба се бојати спољашњег непријатеља, наш непријатељ је у нама самима (преп. Јован Касијан Римљанин).
 
5. Главни труд истинског подвижника састоји се у унижењу својега „ја“ (атонски старац Арсеније).
 
6. Никакав подвиг не може бити довољно велики, ако од њега нема користи за друге (ce. Јован Златоуст).
 
 

 
 

3 коментар(а)

  1. Kako je moguće izbeći drskost prema lošim postupcima ljudi i prezir prema istim. Ako je neka osoba ohola prema nama, kako da se postavimo? Ukoliko prepričavamo to prijateljima, tada ogovaramo. Godinama kako nas ljudi razočaravaju gubimo ljubav prema bližnjima, sledi povlačenje u sebe, gubitak jednostavnosti. Činjenica je da što smo stariji mnogo više znamo o svetu. Kako izaći iz svega ovoga neohol.

  2. Želim da kupim ovu knjigu, Kako?

  3. kako da nabavim ovu knjigu?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.