ТЕРАПИЈА ДУШЕ – СВЕТООТАЧКА ПСИХОТЕРАПИЈА

 

ТЕРАПИЈА ДУШЕ
Светоотачка психотерапија
 

 
Неколико речи о књизи
 
Русија је у 20. веку изгубила сопствене оријентире и покушава да се одене час у тешко рухо источњачког деспотизма, час у лаку одећу западне демократије. И ето. век је већ на измаку, а пут се не види. Међутим, пут постоји. Њега су давно обележили велики подвижници – оци руске православне Цркве. Управо су ови свети својим страдањима и својом мудрошћу гонили мрак ужаса и грехова који су притисли руски народ, и показивали му једини пут к спасењу – пут духовног усавршавања.
Књига В. К. Невјаровича управо упознаје савременог читаоца са основним правилима. идејама и размишљања отаца Цркве о оном животу који се може назвати нормалним и правим, за разлику од ненормалног и греховног. У последње време појавило се много религиозне литературе, у коју спада и светоотачка. Али она представља или сложене и обимне текстове, или се, напротив, своди на навођење кратких поука. Аутору је пошло за руком да повеже објашњења сложених текстова са упечатљивим афоризмима.
У исто време књига се може посматрати као тематски извор текстова и мисли. На свакој страници се oceћa присуство аутора прожетост идејама подвижника, сопствени однос према савременим догађајима, покушај да издвоји најважнија питања, тежња да обогати званичну психијатрију и тако даље. Нарочито су занимљива поглавља о кроћењу страсти, о значају молитве, као и разматрања о духовности, сујети и скврнословљу који се наводе у другом делу.
Међу спорне проблеме може се убројати мисао аутора о „препороду“ Русије с њеном душевном лепотом. Највероватније да је и у прошлости као и сада она била искварена и упрљана и да се може говорити не о препороду, већ о усавршавању н уздизању.
Сама чињеница појаве Невјаровичеве књнге у овом тренутку значи значајан догађај који доприноси душевном оздрављењу нашег народа и укључивању у искуство најмудријих.
 
В. П. Фетисов,
шеф катедре, доктор философских наука, професор
 
2.
 
Савремена психотерапија се одликује великом разноликошћу, како по својим концептуалним основама, тако и по реализацији. Наша домаћа психотерапија се обично назива клиничком (она је увек била таква) личносно оријентисаном.
Њу одликују следеће принципијалне поставке:
– проучавање историје формирања и развоја личности пацијента;
проучавање проблемских ситуација пацијента (психичких траума, психолошких стресова и сл.) и особености клиничких реакција понашања на ове ситуације;
– настојање да болесник постане свестан везе између проблема и болесних доживљаја или психичке нелагодности – ублажавање или олакшавање стања оболелог, користећи различите методе (објашњавајућа психотерапија, сугестија, аутосугестија и сл.);
– рад с личношћу болесника (обично се говори о реконструкцији личности и о њеном систему односа. Али с овим се не можемо сложити. Овде се ради о томе да пацијент може да схвати себе, своје тежње у реалном животу и своје место у њему, однос према себи, људима и болести…).
Страна психотерапија је углавном психолошка. Често се каже да је њена концептуална основа хуманитарна психологија, али у суштини она је повезана са психоаналитичким концепцијама (фројдизам, неофројдизам). Ова психотерапија је независна у односу на личност и болест пацијента, на његово несвесно, на његове проблеме потиснуте у несвесно. Ради тога користе се разноврсни специјални методи и поступци.
Најзад, у последње време веома је постала распрострањена надрилекарска психотерапија. И премда се ту често користе иконе, крстови и позива на Бога, све се то остварује без одговарајућих сазнања како у области медицине, тако и религије. Одсуствују и искрена и истинска убеђења. Помисли „исцелитеља“ су ту чисто користољубива.
У Русији се одвајкада придавао велики значај духовној култури, чији је носилац била Руска Православна Црква која је била и најважннје јемство душевног и духовног здравља човека (а, уколико би оболео, она се појављивала у својству исцелитеља).
„Светоотачка терапија“, којој је посвећена ова књига, односи се на психотерапију духовне културе. Интересовање за лечење овакве врсте порасло је у последње време у читавом свету. Психотерапија духовном културом је разноврсна. Постоје разни аспекти у њеном изражавању. „Светоотачка психотерапија“ је наш понос, то је још недовољно проучено богато наслеђе духовне културе и непроцењивих знања, наслеђе у којем огромну улогу имају наши подвижници светости и благочашћа (побожности). У том значењу вредност ове књиге је велика.
У реалност нашег живота треба убројати не само губитак културе религиозне вере, него и наравственог (моралног) васпитања наших људи. Нажалост, ова књига не садржи јасна разграничења: коме је конкретно намењена оваква врста духовне психотерапије, и у каквим стањима здравља. Хтели бисмо да се упознамо и са конкретнијим практичним препорукама о раду у том правцу.
У целини пак треба високо оценити овај рад који одговара дубокој потреби нашег времена и у суштини представља популарну систематизацију великог духовног светоотачког наслеђа које се тако мало користи у савременој психотерапији.
 
Л. А. Стукалова
доктор медицинских наука, професор

3 коментар(а)

  1. Kako je moguće izbeći drskost prema lošim postupcima ljudi i prezir prema istim. Ako je neka osoba ohola prema nama, kako da se postavimo? Ukoliko prepričavamo to prijateljima, tada ogovaramo. Godinama kako nas ljudi razočaravaju gubimo ljubav prema bližnjima, sledi povlačenje u sebe, gubitak jednostavnosti. Činjenica je da što smo stariji mnogo više znamo o svetu. Kako izaći iz svega ovoga neohol.

  2. Želim da kupim ovu knjigu, Kako?

  3. kako da nabavim ovu knjigu?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.