ТЕРАПИЈА ДУШЕ – СВЕТООТАЧКА ПСИХОТЕРАПИЈА

 

ТЕРАПИЈА ДУШЕ
Светоотачка психотерапија
 

 
Позориште и светоотачко учење
 
„Позориште је школа овога света
и кнеза овога света – ђавола“
(св. Јован Кронштатски).
 
Однос према позоришту код Светих Отаца је једнодушно одричан. Можда ће се многима показати чудним само постављање питања о, рекло би се, већ самим животом доказаној корисности позоришта. Позориште је прихваћено као важна област духовног живота савременог друштва, те се данас и не расправља о потреби театра. Штавише, неки повезују ниво духовне културе с компетентношћу у области позоришног знања и посећивањем различитих масовних приредби. Међутим, уврежене представе нису увек истините, неретко је човечанство доживљавало читаве епохе, налазећи сс у заблуди и ропству погрешним представама. То се свакако може рећи и о позоришту, јер човечанство може имати стварну потребу само за позориштем наравственим, духовним, за школом благочашћа. А где ће човек данас тако нешто наћи? Еротика, секс, лакрдијашење, бестидност, хистеричност, извештаченост, итд, и све то у покушају да се гледаоцу пренесе нека виша истина. Доводећи себе до самоекстазе на сцени, када промукли и занемоћали, уз аплаузе обмануте гомиле излазе на сцену ради задовољења своје таштине, глумци су тако далеко, чак и у тим тријумфалним тренуцима, од прихватања истине, иако искрено верују у своју посебну мисију да лажју исцељују душе и срца људска.
Најстарија уметност глуме у својој основи има паганске корене. Св. Игнатије Брјанчанинов је називао позориште паганским храмом муза и Аполона, а св. Јован Кронштатски је писао: „Позориште успављује хришћански живот, уништава га, придајући животу Хришћана карактер паганског живота“ („Мој живот у Христу“, т. 2. с. 80).
Циљ позоришта је одвући од свакодневних брига, увеселити или, напротив, растужити, пробудити људска осећања (што само по себи и није лоше). Не може се, ипак, порицати и могући наравствени (етички) утицај у најбољим глумачким остварењима.
У сценској уметности постоји, истина, сопствени прилично истанчани појам о истини и приказивању ове или оне личности, догађаја и сижеа. Приликом привидног постизања те „истине“ (тј. када гледалац верује глумцима. поистовећујући њихову игру с реалним животима), догађа се нешто попут чуда: на сцени као да оживљују слике стварности. Штавише, дворана постаје саучесник и актер или својеврсни навијач. Управо у таквим случајевима, када успева да обузме гледаоца, да га примора да поверује у суштини у лаж (јер је чак и најистинитија глумачка игра увек лаж која се издаје за истину), а такође (с тачке гледишта глумаца) да да неку важну поуку, измени однос према овом или оном догађају, под другачијим углом гледања прикаже нешто чак и добро познато, сматра се да је циљ постигнут.
Не можемо а да се не сложимо са Светим Оцима да позориште не само што не одражава реалност, него и заражава гледаоца страсним доживљајима, да у концентрисаном облику приказује догађаје који се у реалном животу могу догађати током многих година, много тога искривљава, изопачава, изобличава, усклађује са утицајем моде, издаје жељено за стварно итд.
Због тога је позориште од истинског лечилишта душа веома далеко. У периодима наравственог процвата практично се у свим земљама света глумачки занат ценио веома ниско. Одушевљење позориштем неких истакнутих руских књижевника 19. века (Гогољ, Пушкин, Островски и други) било је условљено у то време идејом која је обузимала умове водећег дела интелигенције, идејом о могућности наравственог просвећивања простог народа преко позоришта.
Не, истинско духовно позориште је сасвим другачије, и пут до њега не пролази кроз страсну глуму.
 
Мисли о позоришту
 
1. Запањујуће безумље! Човек се тим више узбуђује у позоришту, што је мање осигуран од сличних доживљаја. Када се мучи сам за себе, то се обично назива патњом, а када се мучи са другима сажаљењем. Али како човек може да се сажаљева над сујетним измишљотинама? (бл. Августин)
 
2. Шта уносе позоришта у људска срца? Дух овога века – дух лености, празнословља, брбљивости, смехотворства, лукавства и подмуклости, дух гордости, охолости, и никоме нимало добре наравствености не дају. Творци комада и глумци преносе народу оно што они имају у себи: свој дух, ни више ни мање (св. Јован Кронштатски).
 
3. Посећивање представа рађа прељубу, неуздржаност и сваку бестидност (св. Јован Златоуст).
 
4. Уздржавање од позоришних представа може бити названо почетком целомудрености (св. Јован Златоуст).
 
5. Реци ми: чега има доброг у томе да сс буде предмет представе за многе? То је таштина, и ништа више… (св. Јован Златоуст).

3 коментар(а)

  1. Kako je moguće izbeći drskost prema lošim postupcima ljudi i prezir prema istim. Ako je neka osoba ohola prema nama, kako da se postavimo? Ukoliko prepričavamo to prijateljima, tada ogovaramo. Godinama kako nas ljudi razočaravaju gubimo ljubav prema bližnjima, sledi povlačenje u sebe, gubitak jednostavnosti. Činjenica je da što smo stariji mnogo više znamo o svetu. Kako izaći iz svega ovoga neohol.

  2. Želim da kupim ovu knjigu, Kako?

  3. kako da nabavim ovu knjigu?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.