ТЕРАПИЈА ДУШЕ – СВЕТООТАЧКА ПСИХОТЕРАПИЈА

 

ТЕРАПИЈА ДУШЕ
Светоотачка психотерапија
 

 
Значење срца у човековом душевном телу
 
Срце је главно у човеку,
сами његов живот.
Св. Јован Кронштатски)
 
Светоотачком учењу о срцу додељено је једно од средишњих места. Значају срца у духовном развоју човека посвећено је много литературе, рачунајући ту и озбиљна истраживања. Нарочито се брижљиво и на најистанчанијем нивоу посматра ова тема у светоотачким аскетским писаним изворима. Сада ћемо се зауставити на излагању само неких од најважнијих ставова који се тичу схватања срца.
У представама старих и нових мислилаца срце није само мишићни орган или пумпа која разноси крв по судовима, већ представља духовни центар целокупног човековог живота.
„Телесно срце је мишићни орган – месо – писао је епископ Теофан Затворник – али не осећа месо, већ душа, чијем осећању меснато срце служи само као оруђе, као што мозак служи уму“.
Срце је у стању да мисли, оно је простор осећања, њему су својствене емоције радости, туге, страха, одлучности итд. Срце је трон и „седиште душе“. У њему је скривена и таква наравствена супстанција коју је саздао Сам Бог, као што је савест.
После филтрирања свих спољашњих утисака и целокупног унутрашњег живота у срцу се таложи и кристализује у јединствено својство – осећање – резултат целокупне наше душевно-духовно-физичке делатности.
„Срце обухвата не само појаве психичког, него и физичког живота. Свако поткрепљење храном и пићем, поткрепљује и срце“ (Лк. 21:34). „Сваки напад на живот је напад на срце“ (Изл. 9:16) – писао је у свом чланку „Значај срца у религији“ (Пут“, бр. 1; изд. 1925 г. Информ-Прогрес, Москва, 1992. г.) руски философ Б. П. Вишеславцев, цитирајући затим према тексту из Библије: „Изнад свега што се чува чувај своје срце, јер из њега исходи живот“ (Пр. 4:23).
Као што је средиште ораха у његовом језгру, као што је срж код дрвета, па чак и сићушни атом садржи у својој језгри своју основу, тако и човек носи у свом срцу најскривеније сопство, може се рећи истинско „ја“.
У дубини срца је скривена љубав. У њему открива Себе Бог. Човек срца је човек духовни; процесом самопознања повезан је са дубинама срца. Истинска молитва потиче из чистог срца, у свом савршеном облику њу више не покрећу речи, већ прелази од једног осећања ка другоме, и све се то догађа у дубинама пламеног срца које воли.
О скривеном човековом срцу говори ап. Петар у својој Првој посланици. „Блажени чисти срцем“ – гласи једна од заповести Спаситељевих блаженстава. „Срце чисто саздај у мени Боже“, „спремно је срце моје, Боже“ – пева псалмопевац Давид.
Духовни живот буди човеково срце из дуготрајног сна и испуњава га новим осећањем и смислом. У срцу као да се најпре пали мали пламичак, те се задатак подвижника светости састоји у томе да не угаси ту духовну свећу и да је пронесе кроз сав свој живот до праведног сусрета са вечним. Овај запаљени огањ у срцу може се претворити у пламен чисте вере и Божанске љубави (према Богу, а преко Њега према ближњима и свему што постоји). У том пламену сагорева све греховно, преображава се сама природа физичког тела. Привидна непојмљивост доказана је и искупљена крвљу мноштва подвижника свих времена, почев од Самог Распетог на крсту до последњих светих мученика земље руске.
Када човек живи само разумом (чему је тако склон данас западни свет), у њему при томе хладни срце, те човек постаје тврда срца, и самим тим и промишљен и прорачунат. Губи се божанска целовитост моћи душе, јер ум, срце и воља морају бити у јединству, а не разједињени. Разум, одвојен од срца каменом преградом сам по себи не може надокнадити оно што је изгубљено. Постаје немогућ и духовни живот.
Само умовање и прагматизам веома су непоуздани савезници у животу, јер се у разумску делатност лако може прокрасти нетачност (типа компјутерског вируса) што доводи до грешака, па чак и правих трагедија. Само онда када је ум нераскидиво повезан са срцем, као и када је у савезу са чврстом вољом у синергији са Највишим Промислом и улагањем огромног подвижничког рада постаје могуће испуњење основног задатка човековог земаљског живота: поновно сједињење душе с Богом, путем уклањања свих препрека (спасење душе).
Духовни живот захтева нарочиту чистоту срца и његово чување од страсних отровних примеса и страствених испољавања. Али срце је често повезано са умном делатношћу, те је зато недопустива било каква порочна мисао која осуђује било кога. Штавише, подвижници придају велики значај и нехотичним мислима – помислима и примислима. трудећи се да држе под контролом најистанчаније пројаве целокупног свесног живота.
Древни подвижници светости открили су и искуствено потврдили велико учење о унутарњем (срдачном) делању кратке Исусове молитве. „Ово делање је названо уметношћу – писао је св. Теофан Затворник – и оно је веома једноставно. Налазећи се свом свешћу и пажњом у срцу, изговарај непрестано: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, без икакве слике и лика, али верујући да те Господ посматра и да те чује“.
Технички сличну праксу овој древној хришћанској мистичкој (у смислу сазрцатељности) пракси покушавају у последњим десетлећима да широко примене у савременом животу путем са Истока преузетих система типа трансценденталне медитације (ТМ) различити гуруи и духовни учитељи. Међутим, упркос спољашњој сличности, метод ТМ, изгледа, у најбољем случају, као бледа сенка умног делања хришћана, иако се широко рекламира као универзално средство против свих болести (чак СИДЕ, наркоманије и онколошких обољења).
Привидна техничка једноставност делања Исусове молитве је варљива. Обучавање у њој мора да се обавља под духовним воћством и уз благослов за то.
Заједно с тим, у светоотачкој психотерапији као веома важан моменат треба сматрати етапу у чијем процесу је неопходно научити стварање постојане пажње, усмерене на област срца. Уместо Исусове молитве могу бити примењене краће, као на пример: „Господи помилуј“, „Господи, укрепи“, и неке друге (судећи по поукама Владимира Мономаха, наши древни преци су били добро упознати са њима: исто то уче мирјане оптински старци и неки други руски светитељи и подвижници благочашћа).
Путем усредсређивања својих умних, душевних и духовних моћи у области срца, постиже се концентрација целокупне унутрашње енергије у средишту организма, чува се од расипања велика залиха животних моћи, формира се целовитост и чврстина душе. „Држи свој ум у срцу и с напрезањем сабирај у њему све моћи душе и тела“ – писао је св. Теофан Затворник који је посветио истраживању срца много места у својим делима.
Губљење истинских, духовних знања о значају срца доводи човечанство до заиста тужних резултата и дубоке духовне кризе, на шта је исправно указивао Вишеславцев у поменутом чланку „0 значају срца у религији“: „Губитак културе срца у савременом животу, јесте губитак животне силе, наше постојање се претвара у непрестани губитак енергије, у вењење, склерозу срца којом је погођена сва савремена цивилизација. Зато њен живот тако личи на смрт, њено весеље на досаду, она је пуна осећања безизлазне туге која непрестано звучи у целокупној књижевности последњег столећа. Осећање празнине, осећање ништавности потиче од тога што је пресахла централна сила личности, пресахла је њена срж“.
 
Тематске мисли
 
1. Следи своје срце цео живот и пажљиво мотри и ослушкуј оно што спречава његово сједињење са свеблагим Богом. (св. Јован Кронштатски)
2. Ми имамо тачан барометар који показује повећање или смањење духовног живота. То је срце. Може се назвати и компасом. (св. Јован Кронштатски)
3. Срце види одмах, целовито, тренутно, затим се тај јединствени чин срдачног гледања преноси на ум и у уму се разлаже на делове, одсеке, претходне и касније; посматрање срца у уму добија своју анализу. Идеја припада срцу, а не уму, унутарњем човеку, а не спољњем. (св. Јован Кронштатски)
4. Где је срце? Где избија и oceћa се туга, гнев и остало, тамо је срце. Тамо и управите своју пажњу. (св. Теофан Затворник)
5. Пада ми на памет да сте ви сви у глави, а не у срцу. Сиђите у срце и одмах ћете себе оценити. (св. Теофан Затворник)
6. Ум је у глави и умни људи (научници) стално живе у глави. Живе у глави и пате од непрестаног комешања мисли. (св. Теофан Затворник)
7. У чувању срца од греховних помисли састоји се праузрок и суштина спасења. (св. Игнатијс Брјанчанинов)
8. Срце је стециште душевног и духовног живота човека. Тако се у срцу зачиње и рађа човекова одлучност за ове или оне поступке. У њему настају разноврсне намере и жеље; оно је седиште воље и њених хтења. (П. Д. Јуркевич)
9. Срце је орган највишег сазнања, орган општења с Богом и с целокупним оностраним светом. (архиепископ Лука Војно-Јасењецки)
 
 

 
 

3 коментар(а)

  1. Kako je moguće izbeći drskost prema lošim postupcima ljudi i prezir prema istim. Ako je neka osoba ohola prema nama, kako da se postavimo? Ukoliko prepričavamo to prijateljima, tada ogovaramo. Godinama kako nas ljudi razočaravaju gubimo ljubav prema bližnjima, sledi povlačenje u sebe, gubitak jednostavnosti. Činjenica je da što smo stariji mnogo više znamo o svetu. Kako izaći iz svega ovoga neohol.

  2. Želim da kupim ovu knjigu, Kako?

  3. kako da nabavim ovu knjigu?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.