ТЕРАПИЈА ДУШЕ – СВЕТООТАЧКА ПСИХОТЕРАПИЈА

 

ТЕРАПИЈА ДУШЕ
Светоотачка психотерапија
 

 
Светоотачко учење о борби против страсти
 
Ове редове пишем на дан националне жалости у Русији (7.10.1993. године) након крвавих октобарских догађаја у Москви. Живот по ко зна који пут потврђује тачност светоотачког учења. Не смеју се изазивати ни распаљивати људске страсти, нарочито у највишим државним структурама. То је увек бременито опасним последицама, што се и догодило ових трагичних дана неуспелог пуча. Човек се присећа страшних речи опомена које је још почетком овог века изрекао руски светитељ Јован Кронштатски: „Ко вас је научио непокорности и бесмисленим побунама којих пре није било у Русији. Престаните да лудујете, доста је! Престаните да испијате горку и препуну чашу ви и Русија“.
Никада насиље није доводило до мира, и увек је зло рађало зло, а не добро. Истинско хришћанство је увек деловало на људе пре свега изнутра, наравствено, с љубављу, кроз самопожртвовање, а не кроз спољашњу помаму страсти или физичко покоравање силом.
Идеја кроћења и преображавања људских страсти спада у најважније и темељне стране светоотачког учења. Нажалост, многи нетачно тумаче сам појам „страсти“, схватајући је као емоционалност, живахност, непосредност и упечатљивост изражавања људских осећања у пуноћи и природном облику испољавања.
У светоотачком учењу се под страстима схватају природна осећања и тежње човекове личности у њиховом појачаном, хипертрофираном и болесном испољавању.
Ево какво одређење страсти даје древни подвижник преп. ава Исаија: „Страстима се називају људска својства у њиховом болесном стању проузрокованом падом. Тако се склоност за храњење претвара у склоност према преједању и прождрљивости; сила жеље – у ћуди и пожуду; сила гнева или душевна енергија – у плаховитост, гнев, злобу, мржњу; својство за тугу и жалост се претвара у малодушност, униније и очајање; природно својство да се презире грех који понижава природу – у презир према ближњима, у гордост и остало“.
У свом зачетку све страсти („его-нагони“, по савременом тумачењу Анатолија Гармајева) присутне су у сваком човеку. Првенство појављивања ове или оне страсти (или њиховог споја) код сваког од нас је индивидуално и зависи од читавог низа околности.
Запањује једнодушност Светих Отаца у оцењивању важности борбе против страсти и сличност класификације врста страсти, као и начина борбе (без чега је и сам духовни живот немогућ).
Ово се објашњава тиме што се светоотачко учење стварало на основу животног пута многих поколења људи и изражава путеве искуственог богопознања, а не апстрактна закључивања и мудровања.
Страсни човек непрестано бива мучен и подјармљиван спољашњим утицајима, он је роб ружних навика и склоности, рањив је, непостојан, раздражљив, склон непромишљеним поступцима. Такав човек не може бити „духопроводив“ и „пневматичан“ за Највишу нетварну Енергију (о „пневматизацији“ добро каже епископ Јован Шаховској: „Ослобађајући се животне гордости, ‘похоте очију и похоте плоти’… човек постаје све више и више ‘прозиран’ за Бога, доступан да се у њега усели најчистији Дух Божији“).
Из великог броја светоотачких извора одабрао сам кратке изводе из дела св. Јована Касијана (350-60-435 г.) и св. Игнатија Брјанчанинова (1807-1867 г.).

3 коментар(а)

  1. Kako je moguće izbeći drskost prema lošim postupcima ljudi i prezir prema istim. Ako je neka osoba ohola prema nama, kako da se postavimo? Ukoliko prepričavamo to prijateljima, tada ogovaramo. Godinama kako nas ljudi razočaravaju gubimo ljubav prema bližnjima, sledi povlačenje u sebe, gubitak jednostavnosti. Činjenica je da što smo stariji mnogo više znamo o svetu. Kako izaći iz svega ovoga neohol.

  2. Želim da kupim ovu knjigu, Kako?

  3. kako da nabavim ovu knjigu?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.