ТЕРАПИЈА ДУШЕ
Светоотачка психотерапија
Закључак
Трудио сам се колико је могуће само да систематизујем и да издвојим из светоотачког и отачког наслеђа неке најважније аспекте који се тичу духовног лечења, самопознања и наравственог васпитања личности.
Ван оквира овог излагања остало је практично искуство рада лекара-психотерапеута у светлости светоотачког наслеђа. Нека поглавља нису укључена у овај рад због недовољне обраде постојећег материјала; то је нарочито поглавље које се тиче међусобне везе државног уређења са душевним здрављем становништва, одељак који се односи на светоотачке поуке, поглавље у којем је чињен покушај да се упореди представа о неурозама с тачке гледишта савремене медицине и светоотачког учења, и неке друге.
Дубоко сам убеђен у високу психотерапеутичност (ако се тако могу изразити) наравствено-религиозног правца и корисности његовог коришћења како у медицини, тако и у систему образовања, о чему сведочи лично искуство (рад са ђацима, студентима и службеницима различитих професија).
Психотерапеути, психолози, педагози и сви који се интересују за дати правац могу наћи много тога корисног и поучног за себе чак и у толико по обиму сажетом концепту о „терапији душе“. Осим тога, рад у датом правцу захтева огроман напор и концентрацију наравствених снага и не сме се поједностављивати и сводити на ниво схема и механичких метода.
„Кварење душа и празнина,
Што глође ум и срце тишти.
Ко ће их излечити, ко заштитити?
Ти, ризо чиста Христова!“
(Ф. И. Тјучев).
