TERAPIJA DUŠE
Svetootačka psihoterapija
Zaključak
Trudio sam se koliko je moguće samo da sistematizujem i da izdvojim iz svetootačkog i otačkog nasleđa neke najvažnije aspekte koji se tiču duhovnog lečenja, samopoznanja i naravstvenog vaspitanja ličnosti.
Van okvira ovog izlaganja ostalo je praktično iskustvo rada lekara-psihoterapeuta u svetlosti svetootačkog nasleđa. Neka poglavlja nisu uključena u ovaj rad zbog nedovoljne obrade postojećeg materijala; to je naročito poglavlje koje se tiče međusobne veze državnog uređenja sa duševnim zdravljem stanovništva, odeljak koji se odnosi na svetootačke pouke, poglavlje u kojem je činjen pokušaj da se uporedi predstava o neurozama s tačke gledišta savremene medicine i svetootačkog učenja, i neke druge.
Duboko sam ubeđen u visoku psihoterapeutičnost (ako se tako mogu izraziti) naravstveno-religioznog pravca i korisnosti njegovog korišćenja kako u medicini, tako i u sistemu obrazovanja, o čemu svedoči lično iskustvo (rad sa đacima, studentima i službenicima različitih profesija).
Psihoterapeuti, psiholozi, pedagozi i svi koji se interesuju za dati pravac mogu naći mnogo toga korisnog i poučnog za sebe čak i u toliko po obimu sažetom konceptu o „terapiji duše“. Osim toga, rad u datom pravcu zahteva ogroman napor i koncentraciju naravstvenih snaga i ne sme se pojednostavljivati i svoditi na nivo shema i mehaničkih metoda.
„Kvarenje duša i praznina,
Što glođe um i srce tišti.
Ko će ih izlečiti, ko zaštititi?
Ti, rizo čista Hristova!“
(F. I. Tjučev).
