ТЕРАПИЈА ДУШЕ – СВЕТООТАЧКА ПСИХОТЕРАПИЈА

ТЕРАПИЈА ДУШЕ
Светоотачка психотерапија
 

 
Грех
 
“Грех је човеков самовољни прелазак границе
која му је дата одозго,
напуштање круга датог му закона”.
(епископ Јован Шаховској)
 
Према одређењу ап. Јована, грех је безакоње (Јн. 3:4). Наравствено богословље схвата грех као свако одступање од заповести Божије и нарушавање закона Божијих (речју, делом, мишљу; хотимично или нехотично). Након што је 1917. године у Русији укинут Бог, званичне власти су покушале да истовремено укину или суштински преиначе многе појмове који су на овај или онај начин повезани с религијом. Ствар је дошла дотле да су у неким совјетским речницима речи попут “светиња”, “грех”, “благодат” и неке друге, биле увршћене међу застареле. Овакво схватање уврежено је и сада у свести многих људи. Реч “грех” данас звучи као одјек далеке старине и понекад се чак употребљава у шаљивом тону, а не у тону дубоког страхопоштовања.
Међутим, грех представља једну од најважнијих категорија духовног живота. Он је реалан. Он се никако не може укинути никаквим указима или људским декретима, као што се сличним документима никако не може укинути закон гравитације или, рецимо, смрт. Та мала, али чудесно многозначна и тачна реч по звуку је помало слична другој речи у руском језику: тутњава[1]. Као гром усред ведра неба она понекад погађа наш живот, трујући отровним испарењима душу, помућујући разум, утичући на сан, расположење, апетит, здравље, па чак и однос према животу. Има нечег осуђујуће прекорног у звучању ове речи. Грех! Шта си то, брате, учинио!
Како тврди хришћанска вера, грех је потекао од злоупотребе људске воље и одбацивања Божије воље, што је довело до унакажености људске природе (идеја прародитељског греха).
Међутим, осим прародитељског греха, током нашег живота ми правимо мноштво грехова услед гордости, егоизма, безбрижности, слабе воље, сластољубља и услед других узрока, чији је део непосредно повезан са демонологијом. Представа о греху се у различитим периодима развоја човечанства битно мењала. Најважнији путоказ било је учење о искупитељској Христовој мисији и путевима човековог спасења (тачније, сам тај, по свом значењу недокучиви, догађај!).
У духовном животу веома се важним сматра развој изоштрености чула виђења човековог греха. То није нимало лако постићи, сметају самољубље, страсти, као и одсуство духовног искуства и стручних знања. Сваки човек практично има високо мишљење о себи, сматрајући да “барем није гори од других”.
Осим тога, оштрина виђења својих грехова, по светоотачком учењу, јесте дар Божији. Када човек почиње да види своје грехове, чији је број “као звезде на небу или као песак морски”. тада он заиста почиње да гледа духовно.
Грех не само што не може бити укинут, него је и, будући да спада у наравствено-духовне категорије, ванвременски појам који нам је нужан. У савременом животу који све више деградира и у којем оскудева светост и благочашће, он мора стећи одлучујући и првостепени значај, ако желимо духовну обнову. Грех има и дубоко личносни, сакрално-скривени садржај. Пут према истинском спасењу (као и терапија душе) пролази кроз индивидуалне напоре слободне личности, а не кроз спољашње насиље. Латити се посла да се други поучава, а тим пре спасавати и духовно лечити друге, будући и сам “преко главе” у гресима – савршено је бескористан, апсурдан, па и грешан посао. Светоотачко учење упозорава на сваку врсту поучавања без одговарајућег начина живота. И заиста, дела су много важнија од речи. И када греховни човек поучава друге како треба да живе и да не греше у ономе што он сам чини, од тога је врло мала корист.
Може се, наравно, порицати хришћанска концепција прародитељског греха, али како онда објаснити узроке трагичности земаљске судбине човечанства и огроман напор који треба уложити за стварање добра?
По својој природи ми нисмо целовити, то има везе и са телесно-душевно-духовним структурама и са непрестаним сукобом двеју сила у нама. Упоредо са чистим гласом савести и срдачне љубави како се често чује други глас пун мржње, лукавства, злурадости и лажи. Отровне примесе користољубља, зависти и осуђивања неретко осећамо у себи упоредо с најбољим осећањима и племенитим тежњама (упоредите с речима ап. Павла: “Не чиним оно што хоћу, већ оно што мрзим, то чиним”, Рим. 7:15).
Грех није својствен природи душе, напротив, он јој је туђ и у њу га уносе страсти. Грех је духовна болест и узрок многих физичких болести, о чему људи често заборављају (или не знају), и зато се мора лечити.
Савест (ако није “пригушена” или уништена) веома је осетљива на сваки. па чак и најмањи грех. Ова осетљивост се не сме пригушивати, напротив, треба је истанчавати и развијати кроз честе исповести и свакодневна испитивања своје савести. Том приликом чак и смета присуство логичког размишљања, јер оно омета целовитост и непосредност духовног осећања, тим више омета тачну оцену самооправдања које пригушује истанчаност осећања и смањује пријемчивост свега греховног.
Нажалост, медицинска наука и психологија неопростиво мали значај придају самом проблему греха, замењујући га другим категоријама које уопште нису истоветне по својој суштини. Стога грех као да почиње да ишчезава, растварајући се у појмовима као што су погрешни поступак, психотраума, стрес и други.
Напротив, грех мора бити довољно јасно појмљен од стране човека и исправљен путем разумевања, порицања, искреног покајања (најбоље у светој Тајни Исповести) и у свом највишем исцељујућем разрешењу савладан кроз Божанско Причешће Светим Тајнама.
Грех је најчешће свесно нарушавање духовних закона и заповести Божијих, иако постоје греси и из незнања и из лакомислености, који се могу уврстити у категорију немарности и грешака (Свети Оци истичу да ће казна за грехе који су учињсни из незнања бити другачија неголи за свесне).
Грех који се налази у души која није изгубила савесност, ствара нелагодност која се не може изразити речима, при чему снага отровног дејства може бити толико велика, да човек доживљава неподношљиве патње (сетимо се Катарине из комада Островског “Олуја” или Ане Карењине из истоименог романа Лава Толстоја). “Греховност” може стварати осећање безизлазности и безнадежности, што неретко подстиче човека на чин насиља над самим собом и својим животом да би се избавио душевних мука.
И обрнуто, после искреног покајања и исповести у душу се враћају изгубљени мир и спокојство (што се није могло постићи никаквим другим средствима!), те човек хоће понекад да попут познатих пасхалних речи уксликне: “Греху, где ти је жалац!”
Савремени човек не само што мало зна о греху, него и нема праву представу о његовим жалосним последицама.
У прилогу овом поглављу дата је својеврсна класификација грехова које је у 19. веку саставио један од најауторитативнијих Отаца Руске Православне Цркве св. Игнатије Брјанчанинов.
Приликом читања обратите пажњу на јасноћу и складност излагања. а такође упоредите свој живот са оним који претпоставља одсуство набројаних грехова.
 
Мишљења о теми
 
1. Од свих зала људских само је грех право зло (св. Јован Златоуст).
 
2. Грех је сладак краће време, а горак на дуже време (св. Димитрије Ростовски).
 
3. Сваки нови грех ставља нову мрљу на душу нашу (Цветник Духовни).
 
4. Гаси искру, док се ватра није распламсала и убијај непријатеља док је мали (св. Тихон Задонски).
 
5. Душа се може противити греху, али не може без Бога победити или искоренити зло (св. Макарије Велики).
 
6. Не може угледати свој грех онај који се наслађује грехом… (cв. Игнатије Брјанчанинов).
 
7. Онај ко учини велико дело – успостави непријатељство с грехом. насилно отргнувши од њега ум, срце и тело, томе ће Бог дати велики дар: виђење свог греха (cв. Игнатије Брјанчанинов).
 
8. Грех мрзи, а грешника љуби (ce. Јован Кронштатски).
 
 

1. Руски: грохот – прим. прев.