ТЕРАПИЈА ДУШЕ – СВЕТООТАЧКА ПСИХОТЕРАПИЈА

 

ТЕРАПИЈА ДУШЕ
Светоотачка психотерапија
 

 
Врлине. Аскетика.
 
„Врлина је вештина да се живи праведно“.
(бл. Августин)
 
„Аскеза је искуство одбацивања
човеку својствене егоистичке тежње
да посматра cвe ствари као
неутралне објекте предодређене
да задовољавају његове потребе и прохтеве“.
(Христо Јанарас)
 
Врлине као да представљају антипод греха. То су позитивна наравствена својства која човек стиче н која спадају у категорију духовних вредности.
Врлина је најбоља навика разумне душе захваљујући којој она постаје несклона пороку (Евагрије Понтнјски). У овом древном одређењу се садржи веома важна мисао. Врлина не само да обогаћује човека позитивним својствима. већ и спречава да се у човеку зачне било који порок.
„Постоје четири главне врлине – каже древни подвижник светости. св. Григорије Богослов: разумност, смелост, целомудреност и праведност“. Исту мисао, у суштини, износи и св. Амвросије Оптински, један од најомиљенијих руских светитеља: „Живот хришћанина је утврђен четирима главним врлинама: смелошћу, мудрошћу, целомудреношћу и праведношћу“. Св. Игнатије Брјанчанинов основним осам врлина (насупрот осам основних страсти) додаје: уздржаност. целомудреност, нестицање, кроткост. блажени плач, трезвеност, љубав. Међу врлине такође спадају својства као што су: учтивост, скромност, великодушност, дарежљивост, искреност, једноставност, ћудљивост и друге. Неки аутори још издвајају и три теолошке врлине: веру, наду и љубав.
Постоје и друге врсте поделе и систематизације врлина, али никаква класификација ипак не одражава, из разумљивих разлога („Крај је бескрај“, по Св. Оцима) сву пуноту, већ само посредно одређује духовни садржај теме.
Исто као што страсти међусобно утичу једна на другу, тако се и врлине обично спајају у човеку, те не постоје саме по себи у изолованом стању.
Врлине изражавају здраво стање душе. њено буђење и очишћење. Сама реч „врлина“ (добродетељ) носи у себи смисаони контекст делања добра („доброчинитељ“, „добротвор“). Нажалост. сам термин је у данашње време постао непопуларан, па се чак и мало употребљава у Русији, што се нарочито односи на децу и омладину.
Врлинама више нико никога не учи, нико их не негује, њих се чак стиде. сматрајући их „остацима прошлости“.
 
Аскетизам
 
У речнику руског језика под редакцијом С. И. Ожегова аскетизам се одређује као „строги начин живота уз одрицање од животних задовољстава“ (аскетизам у преводу са грчког значи вежбање, припрема за рвање, касније – вежбање ради врлинског живота). Идеја аскетизма је веома стара и постоји код многих народа у разним раздобљима. У Библији као пример аскетизма може да служи назорејство код Јевреја, начин живота пророка Илије и Јована Претече. У Новом Завету проповеда се строги и уздржани живот, заснован на љубави према Богу и ближњима уз одрицање од самољубља, егоизма, прељубе. пијанства, преједања и сл. Захтеви за уздржаношћу су обавезни за све хришћане, међутим. степен уздржавања се битно разликује („онај који може да прими, нека прими“). Осим тога. аскетизам није првостепени н основни. Сваки човек здравог разума, сигурно се неће одрицати корисности у овој или оној мери дисциплиновања тела, одрицања од свега сувишног. прекаљивања и јачања воље – али све то није ништа друго до елементи неких аскетских вежби.
Ради сузбијања раслабљености, сексуалне распуштености, лености и других порока својствених људском бићу, аскетизам је свакако неопходан. „Аскетика је вештина стварања савршеног човека“ – писао је Николај Берђајев. Познати савремени грчки православни мислилац Христо Јанарас пише да аскетизам учвршћује одрицање од унутрашње тежње према господарењу, јер „тада почињемо да поштујемо све што видимо око себе, почињемо да откривамо да нисмо окружени само објектима, безличним оруђима за задовољење наших утилитарних потреба, већ суштинама, тј. плодовима стваралачке делатности. својствене личности“. Тада почињемо да откривамо лични карактер сваке ствари, свако општење с њом као да на посебан начин значи и општење са Самим Творцем. „Путем самоограничења и потчињавања општим аскетским нормама ми превазилазимо егоцентризам сопствене природе и премештамо тежиште нашег живота, нашег „ја,! у правцу личног узајамног односа са околним светом, чиме се формира „поштовање према свету, однос према њему као према дару љубави у којем присуствује тежња да се спознају непоновљивост… сваке ствари и чудесна способност материје да оваплоћује однос између Бога н човека, захваљујући чему тварно стиче могућност заједничарења са животом нетварног“ (Христо Јанарас).
У ужем смислу аскетизам се може окарактерисати као борба против хипертрофираних его-нагона (страсти). Према речима св. Јована Дамаскина, „подвижнички живот и његови напори служе пре свега, па чак и првенствено за то, да збацимо са себе грех који је туђ нашој природи!“ Што се јаче одупире човек греховним страстима, то је интензивнија „невидљива борба“ (в. одговарајуће поглавље).
Човекова душа је, по мишљењу Светих Отаца, склона различитим заносима („прељубама“). Дозвољавајући да је заводе многи пролазни догађаји и појаве овога света, она почиње да им се клања као идолима, тј. неадекватно се односи према њима (све до обоготворења). Овакво служење обично има страсни и греховни карактер. Светоотачко учење упозорава на овакве заносе, па чак и на такве као што су тежња према многом знању, књишком знању (књигоманији) и многим другим који имају скривени и истанчани карактер који духовно поробљава душу.
Страсни занос је својеврсна опседнутост. Тако се у последње време запажа епидемија опседнутости трговином, политиком, викендицама и другим помодним стварима у Русији. Сви страсни заноси се без обуздавајућег духовног механизма претварају у ружне појаве, што је тако очигледно сада у нашој многострадалној земљи „која се обнавља“.
Аскетизам (у правом смислу) захтева од човека разумна и одговарајућа ограничења која не сакате његов живот већ га оплемењују и освећују. Очигледно је да је прошло време столпништва, ношења верига и хаљина од кострети, претешких постова који изнуравају плот. Да, древни подвижници светости су понекад долазили до крајности (према савременом схватању). Данас се и манастирски живот веома разликује од живота древних светих обитељи. Отишле су у прошлост многе забране (не купати се, не посматрати лица женског пола, била она мајка или сестра, и многе друге). Без обзира на аскетску строгост која понекад долази до крајности, према нашем схватању, било би неправедно осуђивати због тога древне подвижнике светости. Они су распињали плот у име духовне љубави према Богу и ближњима; то се није чинило ради спољашњег утиска, већ полазећи од велике унутарње потребе служења и љубави. Данашњи човек је духовно далеко немоћнији од својих предака. Смисао савремене аскетике састоји се више у унутарњем усавршавању које ће бити повезано (по пророчанствима светих) са трпљењем невоља и болести. То нимало не умањује суштину аскетизма, штавише, без уздржаности и самоограничавања незамисливо је не само стећи врлине, него и сам духовни живот постаје немогућ.
 
Тематске мисли
 
1. Ни сиромаштво, ни болест, ни телесне повреде, ни ропство не могу бити препреке врлини (св. Јован Златоуст).
 
2. Врлина је саобразна с природом, а порок јој је супротан, као болест и здравље (св. Јован Златоуст).
 
3. Највиша врлина је приписивати све Богу, а ништа не сматрати својим, ништа не чинити ради стицања славе људске, већ све чинити ради благоугађања Богу (св. Јован Златоуст).
 
4. Врлина је најбоља навика разумне душе захваљујући којој она постаје несклона пороку (Евагрије Потијски).
 
5. По православном учењу, спасење и вечни живот сваки човек достиже под условом непрекидног духовног усавршавања које захтева аскетски подвиг (проф. С. Зарин).
 
6. Подвижник треба да буде слободан од сваке надмености, идући путем истинским, средњим и царским, нимало не скрећући ни на ову, ни на ону страну, не сме да воли разнеженост, нити да доводи тело у немоћ сувишним уздржавањем (св. Василије Велики).
 
7. Телесни подвиг који није праћен душевним подвигом више је штетан него користан, он служи као узрок необичног јачања душевних страсти (cв. Игнатије Брјанчанинов).
 
8. Телесни подвиг који још није обасјан духовним разумом увек има у себи много сујетног и сувишног (cв. Игнатије Брјанчанинов).
 
 

 
 

3 коментар(а)

  1. Kako je moguće izbeći drskost prema lošim postupcima ljudi i prezir prema istim. Ako je neka osoba ohola prema nama, kako da se postavimo? Ukoliko prepričavamo to prijateljima, tada ogovaramo. Godinama kako nas ljudi razočaravaju gubimo ljubav prema bližnjima, sledi povlačenje u sebe, gubitak jednostavnosti. Činjenica je da što smo stariji mnogo više znamo o svetu. Kako izaći iz svega ovoga neohol.

  2. Želim da kupim ovu knjigu, Kako?

  3. kako da nabavim ovu knjigu?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.