ТЕРАПИЈА ДУШЕ – СВЕТООТАЧКА ПСИХОТЕРАПИЈА

 

ТЕРАПИЈА ДУШЕ
Светоотачка психотерапија
 

 
Духовност
 
„Духовност је највише постигнуће људске душе“
(архиепископ Лука Војно-Јасењецки)
 
У једном од совјетских речника духовност се одређивала као висока морална својства у човеку, међутим, прихватати овакво одређење, значи крајње упростити па чак и искривити овај неупоредиви и велики појам који је својствен само човеку.
Сам термин подразумева у себи заједничарење (сабитијност) са духом. Али духова, као и радио таласа, радијација, вибрација у простору који нас окружује велико је мноштво.
Духовност је човеково постојање у Највишем, нетварном Светом Духу. Управо се у томе састоји основни смисао тог појма. Професор архимандрит Платон Игумнов, истичући разноврсност пројава духовности, издваја из њих три главне: „то је, прво, представа о јединствености човека као носиоца разума“. Друго, речју „духовност изражава се неисцрпност, богатство и лепота унутарњег света људске личности. Треће, и то је најважније. духовност значи степен преображености човека божанском благодаћу“ (под благодаћу се у Хришћанству подразумевају дарови Светога Духа који долази у додир са човеком нарочито својим енергијама или силама, тј. то су нарочита божанска својства или силе).
Јединственост човека се испољава у томе што је он носилац двеју природа: материјалне u духовне. Носилац материјалности јесте човеково тело, а духовности његова душа и дух (званична наука све до данас одбацује ове две последње категорије или им придаје потпуно другачији, изразито материјалистички смисао).
Дух и тело се у светоотачком учењу не супротстављају, иако се разграничавају приликом посматрања. Сва људска природа носи у себи божански печат, и у стању је да се преображава, све више се одухотворавајући. Древни подвижници светости исказали су идеју „обожења“ човека (нарочито преп. Макарије Египатски), када се већ у земаљском животу постепено мења целокупна грађа тела, стичући потпуно другачија својства. Ако у човеку преовлађује само нижа (телесна) природа, он физички и душевно пати, мучи се у ропству страсти и световне сујете. Ту се налази корен настанка и развоја многих обољења. и није без разлога то што је у последње време тако много почело да се говори о психосоматском правцу лечења болести. Само потчињавајући телесно духовном, водећи духовни начин живота, човек се суштински преображава, постајући све више „духопроводљив“ и „пневматичан“, заједничар благодати.
У мери духовног раста одвија се процес стварања новог „унутарњег“ човека и свлачења старог/вештаственог/. Одуховљавајући се, човек као да скупља дарове Светога Духа (долази до „стицања Светога Духа“ по св. Серафиму Саровском). Духовност налази свој одраз у речима, поступцима и мислима човековим, у целокупном његовом лику. Духовношћу се оплемењују свакодневни и друштвени услови живота, преображавају се занати, уметност, науке, култура. Из духовности се рађају наравственост, истински морал, поштење, честитост, лепота односа, човекољубље и све оно што се подразумева под речју култура.
Посматрајте ликове Светих, како су дивно преображена лица угодника Божијих. Упоредите духовно неимарство са земаљским недуховним градитељством које се изражава у ружноћи на брзину склепаних зграда. Управо од додира с вишим, духовним светом рађа се све оно најзначајније, најлепше и најнепролазније: у музици, поезији, сликарству н другим областима људског стваралаштва. Духовном искуству се открива другачији живот, другачија осећања, рађа се другачија љубав. Духовност као цепиво оплемењује, освећује, обожује све земаљско. Нажалост, у наше време долази до бркања суштине појмова. Многи под духовношћу подразумевају ерудицију, интелектуални развој, снажну склоност према позоришту, читању. итд, међутим, све то није исто што и духовност, већ пре одговара душевним човековим тежњама. Истинска духовност се састоји чак не толико у речима и знањима (иако се испољава и у њима), већ у дубоком унутарњем преображају човека.
Духовно искуство Светих Отаца очигледно је показало свету реалност човековог узлажења према Богу кроз свесни одуховљени земаљски пут наравственог усавршавања. Ово искуство је неопходно целом човечанству, оно се мора брижљиво испитивати, узимајући и извлачећи не само спољашње облике. и данас можда неприхватљива искуства, већ она која нама одговарају, која нису у противречности са условима садашњег живота. Сва највиша достигнућа људске цивилизације у свим временима била су увек повезана са степеном развоја наравствености, културе, на према томе, и са духовношћу. Само кроз обраћање духовним вредностима које су створили наши преци, могућ је и будући препород Русије.
Огроман значај у наше време стиче читање духовне, пре свега, светоотачке књижевности. Блиско познанство с радом градске православне библиотеке при Вороњешкој епархији убеђује ме у нужност стварања и ширења оваквих духовних центара просвете. Они су нам потребни као ваздух, исто као и стручна литература која је пре свега доступна масовном читаоцу.
 
Тематске мисли
 
1. Већина људи живи недуховним животом. Највише тајанствено начело у човеку које се назива духом остаје ван њиховог живота (протојереј Валентин Свенцицки).
 
2. У свој спољашњости човека упадљиво се изражава његова духовна суштина (архиепископ Лука Војно-Јасењецки).
 
3. Морамо да живимо на земљи онако као кад се точак врти, да само једном тачком додирујемо земљу, а осталима тежимо увис, а ми смо тако полегли, да не можемо да устанемо (ce. Амвросије Оптински).
 
4. Духовни живот је кротак, послушан, и изнад свега смирен (архиепископ Теофан Новозерски).

3 коментар(а)

  1. Kako je moguće izbeći drskost prema lošim postupcima ljudi i prezir prema istim. Ako je neka osoba ohola prema nama, kako da se postavimo? Ukoliko prepričavamo to prijateljima, tada ogovaramo. Godinama kako nas ljudi razočaravaju gubimo ljubav prema bližnjima, sledi povlačenje u sebe, gubitak jednostavnosti. Činjenica je da što smo stariji mnogo više znamo o svetu. Kako izaći iz svega ovoga neohol.

  2. Želim da kupim ovu knjigu, Kako?

  3. kako da nabavim ovu knjigu?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.