TERAPIJA DUŠE
Svetootačka psihoterapija
Od autora
Latite se velikog posla samoočišćenja i samousavršavanja,
zavolite progres vere i vrline, a ne progres ovoga veka.
(Sv. Jovan Kronštatski)
„Svetootačka psihoterapija“ nije samo prerađeno naravstveno (moralno) bogoslovlje ili skup aforizama i pouka na etičke teme. Ona predstavlja naravstveno-religiozni pravac psihoterapije – nauke o terapiji duše (što se vidi i iz samog njenog naziva grč. psihe – duša, therapia – lečenje) i bazira se na hrišćanskim neprolaznim duhovnim vrednostima koje su vekovima cementirale temelj države s njenom samobitnom kulturom, naukama, zanatima, određujući i celokupan društveni život.
Dela velikih starih i novih Svetih Otaca Crkve, domaćih mislilaca i lučonoša književne reči koji su ispovedali pre svega rusku pravoslavnu ideju (ideju Svete Rusije), postali su predmet pažljivog i brižljivog istraživanja. Poređenje proučavanog materijala s današnjom stvarnošću u potpunosti je potvrdilo istinitost i ispravnost učenja podvižnika svetosti i blagočašća, kao što je, uostalom, i zapanjilo svojom proročkom dalekovidošću.
Svetootačka psihoterapija nije pokušaj modernizma ili zamene pojmova. Njena pojava nije veštačka, već odražava nasušnu potrebu našeg bolesnog i duboko tragičnog vremena koje je do neprepoznatljivosti iskrivilo ne samo duhovni lik Rusije, nego je unelo i veliki haos i pometnju u umove celog čovečanstva. Strašni, doista strašni, ako ne i apokaliptični period dolazi i „blizu je, na vratima“ (Mt. 24:33). Ruše se oltari savesti, svetosti i ljubavi, komešaju se narodi, propada priroda, ljuljaju se svi ljudski temelji i državni poretci, a svim tim ne diriguje duh krotkosti i ljubavi, već drugačiji duh, tuđ duši: bezočni, lažljivi i bestidni. I ponovo su nam danas bliske ove reči drevnog proroka: „Ovako govori Gospod: Stanite na putevima vašim i pogledajte i pitajte za stare puteve koji je dobar, pa idite po njemu i naći ćete mir duši svojoj“ (Jer. 6:16).
Ne treba, a i nema nikakve potrebe ići u prošlost, ali se može i celishodno je razumeti i polaziti od onoga čistog i blagodatnog od čega su živeli i čime su disali naši preci, da bismo preporodili Svetu Rusiju s njenom neponovljivom duševnom lepotom, s dobrim srcem i rečju neuprljanom brbljanjem i lažju. Razumeti i preporoditi ne po spoljašnjem obliku, već po Duhu!
Bez napora se ništa ne može postići, i, kako se izrazio duboki ruski mislilac, profesor Duhovne akademije sv. Sergija u Parizu, A. V. Kartašov: „Niko neće napraviti Svetu Rusiju umesto nas, ako je mi sami ne napravimo“. I još jedan biblijski stih koji je voleo da navodi jedan od poslednjih predstavnika ruske klasične književnosti Ivan Bunjin: „Čast će se poniziti, a niskost uzdignuti… U dom razvrata će se pretvoriti ljudski skupovi… I lice pokolenja biće pseće…“
Već nekoliko pokolenja u Rusiji vaspitano je na izopačenoj istoriji, filosofiji natopljenoj lažju, iskvarenoj književnosti, nereligioznoj pseudokulturi. Vraćanje pravoslavnoj veri koje se zapaža u poslednje vreme (jedinoj vrednosti koja nam je još uvek preostala) odvija se upadljivo nespretno, bez odgovarajućeg pokajanja i iskrenosti osećanja, da i ne govorimo o strahopoštovanju; uzrok tome je mnoštvo okolnosti. Laž i dalje nastavlja da vlada umovima. Idol trgovine i nečasnih načina bogaćenja stekao je karakter masovnog obožavanja i ropstva, na štetu onome što je mnogo značajnije, uključujući i duhovno bogatstvo. Svetost se zajedno s blagočašćem i poštenjem sve više uklanja iz svesti ljudi, kao staromodni pojmovi koji su preživeli svoje vreme. I rađa se pokolenje sa psećim licem. „Tela je mnogo, a ljudi je malo“ – pisao je sv. Jovan Zlatoust. Sada se već mora govoriti o istinskoj opasnosti izrođavanja čoveka koji dobrovoljno prodaje svoj božanski lik za robnu etiketu (a uskoro možda i za pečat na desnoj ruci i čelu).
Sve ove tužne reči nemaju za svrhu ocrnjivanje, niti su posledica pesimizma, već su posledica realnosti današnjice. Ne videti i ne biti svestan ozbiljnosti svega što se događa odraslom čoveku je neoprostivo.
Govoreći o medicinskom aspektu problema treba istaći da je svetootačka psihoterapija antipod bilo kakve vrste nasilja nad ličnošću, banalnosti, laži, mistike, čudomanije, psihičkih i psiholoških trikova, mehaničkih pristupa u lečenju duševnih i telesnih oboljenja van veze sa savešću i moralom.
Mogući neuspeh u izlaganju ne može omalovažiti i umanjiti ispravnost same ideje i pravednost cilja radi kojeg je i bio napisan ovaj rad, već će samo svedočiti o nedovoljnoj autorovoj veštini, što je potpuno objašnjivo skromnim ljudskim mogućnostima unutrašnje prirode. kao i okolnostima koje su malo doprinele nastanku odgovarajućeg rada na ovoj temi.
Ujedno, pravog autorskog teksta je veoma malo. Obično su to smisaone spone, prepričavanje već poznatih komentara i neka pojednostavljivanja radi olakšanja izlaganja starih tekstova, čiji je jezik složen za savremenog čoveka. Zato bi se moglo, poput Mišela Montenja, reći sledeće: „U ovom buketu cveća moja je samo traka“.
