Поглавље 5: Питање слободне воље
Анализа детерминизма. Лажно и истинито схватање индетерминизма. Утицај мотива на нас; и слобода избора. Самосвест о слободи, и чињеница покајања.
Већ знамо да је човек одговоран за своје поступке само када је слободан да их чини. Али, има ли он ту духовну слободу, слободу воље, која се овде претпоставља? У последње време, у човечанству се увелико проширило учење које се зове детерминизам. Следбеници овог учења – детерминисти – не признају слободну вољу у човеку. Они тврде да је у сваком појединачном поступку човек мотивисан да делује само спољашњим разлозима. Према њиховом учењу, човек увек делује само под утицајем мотива и импулса који од њега не зависе, и најчешће се повинује најјачем од ових мотива. Ови учењаци кажу: „Само нам се чини да се понашамо слободно, то је самообмана“. Чувени филозоф из 16. века, Спиноза, бранио је ово гледиште. Он је, као пример, говорио о баченом камену, који би, када би могао да мисли и говори, рекао да лети и пада тамо где сам жели. Али у стварности – лети само зато што га је неко бацио, и пада под утицајем силе гравитације.
Вратићемо се на овај пример касније. За сада, да приметимо следеће. Учење супротно детерминизму, и које признаје човекову слободну вољу, назива се индетерминизам. Ово учење хришћанство прихвата. Али, треба имати на уму да постоје екстремни индетерминисти чије је учење једнострано и лажно. Они кажу да је слобода човека његова потпуна моћ да ради шта хоће. Дакле, према њиховом схватању, слобода човека је његова потпуна самовоља, потпуна моћ да делује по било којој својој жељи или хиру. На лажни мамац такве „слободе“ социјалисти и комунисти су намамили и ухватили цео несрећни преварени руски народ (о таквој „слободи“ говори Свети апостол Петар у 1 Пет 1, 15-16 и 2 Пет 2, 19). Наравно, ово није слобода. Ово је злоупотреба слободе, њена изопаченост. Човек нема апсолутну, безусловну слободу, само Свемогући Бог има такву врхунску стваралачку слободу.
За разлику од таквог лажног индетерминизма, прави индетерминизам учи другачије. Његово учење каже да се човек несумњиво налази под утицајем спољашњих мотива и импулса различитих врста. Тако, на пример, на њега утичу окружење, услови живота, политичка ситуација, његово образовање, културни развој итд. – све се то одражава на карактеристике његовог моралног карактера. Индетерминисти се слажу са детерминистима да различити спољашњи мотиви и утицаји делују, често веома снажно, на човека. Али даље постоји фундаментална разлика између ова два концепта. Док детерминисти кажу да човек делује на овај или онај начин само под утицајем најјачих мотива, и да нема слободу, индетерминисти тврде да је увек слободан да изабере било који од ових мотива. Овај мотив можда уопште није најјачи, поврх тога, особа може чак преферирати мотив који ће други људи сматрати очигледно неповољним. Пример за то је подвиг мученика, који су се паганским мучитељима чинили као безумници који су се свесно уништавали. Дакле, са становишта индетерминизма, људска слобода није безусловна стваралачка слобода, већ слобода избора, слобода наше воље да одлучимо да ли да поступимо на овај или онај начин.
Хришћанство прихвата управо такво схватање људске слободе, у складу са индетерминизмом. Примењујући ово схватање на област морала, на питање борбе између добра и зла, између врлине и греха, хришћанство каже да је слобода човека – његова слобода избора између добра и зла. Према научно-теолошкој дефиницији, „слободна воља је наша способност самоопредељења у односу на добро и зло, независно од било кога и било чега“.
Сада можемо проценити Спинозин пример падајућег камена. Уверили смо се да човек има слободну вољу у смислу избора да делује на овај или онај начин. Спиноза сматра да је лет камена аналоган људском понашању. Али, то може бити могуће само ако камен има слободу избора – да лети или не лети, да падне или не падне. Али, камен очигледно нема такву слободу избора и стога је овај пример потпуно неуверљив…
Недоследност детерминизма, који негира слободну вољу, видљива је и у следећем. Прво, ни један детерминиста у практичном животу не спроводи своје учење. И јасно је зашто је то тако. Уосталом, ако на живот гледате са строго детерминистичке тачке гледишта, онда нико не треба да буде кажњен – ни лењи ученик за своју лењост, ни лопов због крађе, ни убица итд., јер нису деловали слободно, већ су само робови, који безвољно испуњавају оно што им налажу мотиви, који на њих споља утичу. Апсурдан, али потпуно логичан закључак из детерминизма… Друго, доказ слободне воље је чињеница добро познатог искуства душе, које се зове покајање и познато је свима из личног искуства… На чему се заснива ово осећање покајања? Да, очигледно, на чињеници да се покајник у мислима враћа у тренутак чињења свог злог дела и оплакује свој грех, јасно схватајући да је могао другачије да поступи, да је могао да учини добро, а не зло. Очигледно, до таквог покајања не би могло доћи да човек нема слободну вољу, већ да је безвољни роб спољашњих утицаја. У том случају, он не би био одговоран за свој поступак…
Ми, хришћани, признајемо човека као морално-слободног, који контролише сопствену вољу и поступке и, самим тим, одговоран је за њих пред Истином Божијом. Таква слобода је највећи дар човеку од Бога, Који од њега тражи не механичку послушност, већ слободно-синовску послушност љубави. Сам Господ потврдио је ову слободу говорећи: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде (Мт. 16, 24), а у Старом Завету је преко пророка рекао: Гле, изнесох данас преда те живот и смрт, добро и зло… зато изабери живот да будеш жив ти и семе твоје (Закони поновљени 30, 15-19).
Превод са енглеског за svetosavlje.org
Бојана Милидраговић
Извор:
Orthodox Christianity
