Поглавље 26: Однос према Богу
Међусобни однос љубави према Богу, према ближњем и према себи.
Нераскидива веза између љубави према Богу и љубави према ближњем.
Настројење дечје оданости као основно настројење хришћанина.
Уздижући се од нижих одговорности ка вишим, уздигли смо се до њиховог врхунца – до наше одговорности према Богу. Према јасним и прецизним заповестима из Светог Писма, главна одговорност човека према Богу јесте љубав према Њему. Ова љубав заповеђена је још у Старом Завету, где је речено: Љуби Господа Бога свог из свега срца свог и из све душе своје и из све снаге своје (Понов. закони 6, 5). У Новом Завету, сам Господ Исус Христос је за ову заповест рекао: Ово је прва и највећа заповест (Мт. 22, 38).
Овој главној заповести Закона Божијег Спаситељ је додао и другу – о љубави према ближњем као према самоме себи. За ову заповест Он је рекао да „личи“ на прву заповест љубави према Богу. А Света Црква је, на основу ових речи Самог Господа, заувек успоставила следећи поредак у моралним дужностима човека: љубав према Богу и ближњима, па тек онда према себи – брига о спасењу душе. Дакле, љубав према себи мора се жртвовати у име љубави према Богу и ближњем. Љубав према ближњем заузима средње место. Она је изнад човекове љубави према себи, али је заузврат подређена највишој љубави – човековој љубави према Богу, Кога морамо волети више од свега.
У данашње време често можете чути како људи говоре да снажна љубав човека према Богу штети и омета његову љубав према ближњем. Зато (тако кажу они који тако мисле) човек треба највише да мисли и брине о својим дужностима према ближњем, а тиме ће испунити и своје дужности према Богу. Људи који овако мисле и говоре посебно су против подвига отшелничког живота. Са њихове тачке гледишта, отшелнички начин живота је пројава себичности и нељубави према другима. Отшелник (према њиховом мишљењу) је човек који је заокупљен искључиво собом и спасењем своје душе, а о другима уопште не размишља.
Има истине у оваквом расуђивању. Мало је вероватно да ће било ко оспорити чињеницу да служећи ближњем, хришћанин испуњава своје дужности према Богу. И више од тога. Према учењу апостола љубави Јована Богослова, љубав према ближњем је показатељ љубави према Богу. Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио (1. Јн. 4, 20)? Ниједан хришћанин не сумња у то да, чинећи добро ближњима, служимо Богу, јер испуњавамо Његов закон љубави. Међутим, још је мање за сумњу то да, љубећи Бога, ми овом љубављу према Њему не можемо ометати нашу љубав према ближњем. Бог је љубав (1. Јн. 4, 8). Волећи Бога, ми себе преносимо у вишу духовну атмосферу – атмосферу љубави и новог „даха живота“. Срце хришћанина, испуњено таквом божанском љубављу, свуда шаље, према свима окреће зраке ове хришћанске љубави. Дакле, супротно мишљењу које смо навели, човекова љубав према Богу не само да не омета његову љубав према ближњем, већ је, напротив, јача и продубљује.
Дивно објашњење везе љубави према Богу и љубави према ближњем дао је један од подвижника наше православне Цркве, авва Доротеј. Приказано је на следећој математичкој илустрацији.
У кругу А центар је Бог, а људи су тачке около. Радијуси их повезују са Богом, а лукови једне са другима. И тако, видимо да се људи, приближавајући се Богу (по радијусу), у исто време приближавају и једни другима, јер што су околне тачке ближе центру, лукови који их повезују су краћи. Али, и Богу и ближњима човек се може приближити само кроз љубав. Из овога несумњиво произилази да ће човек, љубећи Бога, свакако волети своје ближње.
Круг Б нам указује да хришћанска љубав према ближњем, пак, води човека ка љубави према Богу; приближавајући се кроз љубав другим људима, човек се тиме приближава Богу. Дакле, обе ове врсте хришћанске љубави су нераскидиво и уско међусобно повезане.
У историји хришћанског подвижништва стално видимо како су подвижници, пламтећи љубављу према Богу, напуштали свет са његовим искушењима. То су чинили по заповести апостола љубави Јована Богослова који је рекао: Не љубите света ни што је у свету. Ако неко љуби свет, љубави Очеве нема у њему (1. Јн. 2, 15). Али, узалуд мисле да су се они тиме одрекли љубави према људима који живе у свету. Не, сами су стално указивали на то да беже не од људи, већ од грехова разливених по свету, од искушења грешног световног живота. Они су волели своју браћу која су остала у свету – неизмерно више од оних који су живели у овом свету и учествовали у његовим гресима. Не треба заборавити да је самоћа ових подвижника увек била испуњена молитвом, а хришћанска молитва није само за себе, већ и за друге. Из житија преподобног Пахомија Великог, родом из града Александрије, познато је следеће. Једног дана сазнао је да у његовој отаџбини, у граду Александрији, бесне глад и епидемије. Тада монах проведе три дана у сузама и потпуно остави и оскудну храну коју је себи дозволио. Ученици су га молили да се окрепи храном, али Свети Пахомије је одговорио: „Како да једем, кад моја браћа немају хлеба…”? Колико је далеко од такве љубави и саосећања и најбољи од нас!
Дакле, љубав хришћанина према Богу није само врхунац његовог моралног уздизања, већ и основа његовог духовног постојања. Без љубави нема и не може бити духовног живота, подвига, врлине. А највиша служба хришћанске љубави – пастирска служба – може постојати само за онога ко воли Христа. Није узалуд Сам Спаситељ, позивајући апостола Петра на проповед, питао: Симоне Јонин, љубиш ли ме више него ови (Јн. 21, 15)? Генерално, наша религија је религија љубави. По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јн. 13, 35), рекао је Господ. Овде је реч не само о међусобној хришћанској љубави људи једних према другима, већ још више о синовској љубави и дечјој оданости Ономе Кога Јеванђеље непрестано назива „Оче наш Небески“. Зато је основ истински хришћанског живота у човеку срце које има не само веру у Бога, већ и дечју оданост Богу, и прожето је искреном привлачношћу према Њему, као према Љубећем и љубљеном Оцу.
Превод са руског за svetosavlje.org
Бојана Милидраговић
Извор:
Азбука
