Поглавље 21: Хришћанска љубав
Хришћанска љубав као основно начело морала. Њене карактеристичне особине.
Химна хришћанској љубави Светог апостола Павла (1. Кор. 13).
Видели смо да су се они системи морала који не прихватају као основу јеванђелско учење о хришћанској љубави показали као неодрживи. Хришћански морал је у потпуности утврђен на закону љубави, та љубав је и њен темељ и њен врх.
Шта је то хришћанска љубав? Наравно, у свом пуном развоју она је најузвишеније, најснажније и најсветлије од свих људских осећања. Представља доживљај посебне духовне и моралне блискости, најјаче унутрашње привлачности једног човека другом. Срце човека који воли отворено је за онога кога воли, и као да је спремно да га прихвати, привуче к себи. У својој љубави, оно прихвата другог у себе, и даје себе другоме. Коринћани, срце наше постаде широко. Вама није тесно у нама (2. Кор. 6, 11-12), писао је апостол Павле својој вољеној духовној деци. По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јн. 13, 35), рекао је сам Господ Исус Христос својим апостолима (а у њиховом лицу свима нама хришћанима).
Хришћанска љубав је посебно осећање које човека приближава Богу, Који је и Сам Љубав, по речима Његовог љубљеног апостола (1. Јн. 4, 8). У сфери земаљских осећања нема вишег осећања од осећања материнске љубави, спремне на саможртвовање. А цела историја односа Бога према човеку је непрекидна историја самопожртвовања Небеске љубави. Отац Небески као да за руку води грешника, Свог непријатеља и издајника ка спасењу, и не штеди ради његовог спасења Свог Јединородног Сина. Син Божији, сишавши са неба, оваплоћује се, страда и умире да би грешнику васкрсењем даровао ону блажену вечност коју је изгубио својом издајом. И пре страдања, Он Својим вернима даје, такорећи, завет – заповест, идеал: Као што ја вас љубих, да и ви љубите једни друге (Јн. 13, 34).
Ово је идеал несебичне хришћанске љубави. Она грли све – не само пријатеље, већ и непријатеље. Господ у Јеванђељу директно каже: И ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала? Јер и грешници љубе оне који њих љубе. И ако чините добро онима који вама чине добра, каква вам је хвала? Јер и грешници чине тако. (Лк. 6, 32–33). Овим нас Господ упозорава на себичну, користољубиву природу нехришћанске, паганске љубави. У таквој себичној љубави главно је наше сопствено „ја“, наше самозадовољство од овог осећања. Али, нама хришћанима Господ је заповедио нешто друго: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне (Мт. 5, 44). Дакле, хришћанин воли друге људе не због љубазног или угађајућег односа према себи, већ због њих самих, они су му сами по себи драги, а његова љубав тражи њихово спасење, макар они били непријатељски расположени према њему.
Можда се ни на једном другом месту у Светом Писму суштина и својства хришћанске љубави не откривају тако као у 13. глави Прве посланице Светог апостола Павла Коринћанима. Не називају узалуд тумачи Светог Писма ову главу „химном хришћанске љубави“. У њој апостол хришћанску љубав упоређује са разним духовним даровима и врлинама и, називајући ову љубав најузвишенијим путем (на крају претходне 12. главе), са неодољивом убедљивошћу објашњава колико је она већа од свих других талената и искустава човека.
Ако језике човечије и анђеоске говорим, а љубави немам, каже апостол, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи (тј. као бездушни предмети који дјелују само на спољашњи слух човека, а не на његово срце). А све највише врлине – пророштво, познање свих тајни, чудотворна вера, па и подвизи самоодрицања и мучеништва – ништа су без љубави, и само од ње добијају своју цену.
Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји – она човека чини стрпљивим, кротким, смиреним и добронамерним у свему. Не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини. То је сила која све побеђује, сила смирене љубави, која уништава себичност и злобу које се гнезде у човековом срцу. Ова права љубав увек тражи правду и истину, а не лаж и удовољавање. И на крају: Све сноси, све верује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје. Да, тачно – никада. Ништа је неће сломити – ни искушења, ни муке, ни туге, ни лишавања, ни разочарења. А у другом, бољем свету поћи ће са хришћанином, и откриће се у својој пуноћи управо тамо – када ће не само дарови пророштва и језика нестати, већ ће и вера и нада престати. Вера ће бити замењена виђењем лицем у лице, а нада ће се остварити: једна љубав ће царовати у векове векова. И зато исти апостол каже: Љубав је, дакле, пуноћа закона (Рим. 13, 10).
Превод са руског за svetosavlje.org
Бојана Милидраговић
Извор:
Азбука
