Поглавље 4: Богооткривени закон
Недостатак само унутрашњег закона. Спољашњи богооткривени закон. Значење Мојсијевог закона и Новозаветног закона за нас.
Задатак човековог земаљског живота је припрема човека за вечно спасење и блаженство. Да би то учинио, човек мора да живи свето и беспрекорно, другим речима, по вољи Божијој.
Како човек може знати ову вољу Божију? Сигурно, пре свега – у својој савести, која се због тога назива гласом Божијим у човековој души. Да пад у грех није помрачио душу човека, он би могао непогрешиво и чврсто да усмерава свој животни пут према упутствима своје савести, у којима је изражен унутрашњи морални закон. Али, ко не зна да су грешнику оштећени не само ум, срце и воља, него му је и савест помрачена, а његово расуђивање и глас изгубили су безусловну јасноћу и снагу. Зато се неки људи, као што смо већ рекли, називају несавесним.
Тако се сама савест – њен унутрашњи глас – показала недовољном да човек живи и поступа по вољи Божијој. Појавила се потреба за спољашним руководитељем, за спољашњим богооткривеним законом. Такав закон Бог је дао људима у два облика: прво, припремни – старозаветни Мојсијев закон, затим – потпун и савршен Јеванђељски закон.
У Мојсијевом закону морају се разликовати две стране: 1) религиозно-морална и 2) религиозно-обредна, уско повезана са историјом и начином живота јеврејског народа. Наравно, друга страна за нас, хришћане, је прошлост – национално-обредна правила и закони су нестали. Али, Мојсијев религиозно-морални закон задржао је сву своју снагу у хришћанству. Зато су свих десет заповести Мојсијевог закона обавезне за хришћане, и хришћанство их није укинуло. Напротив, хришћанство је научило људе да разумеју ове заповести не споља и буквално, према поретку слепе ропске послушности и спољашњег испуњавања истих, већ је открило њихов дубоки смисао и научило их савршеном и потпуном разумевању и испуњавању. Али наравно, за нас, хришћане, Мојсијев закон је важан само зато што су његове главне заповести (Десет заповести, заповести о љубави према Богу и ближњем) прихваћене и откривене од стране хришћанства. Ми се у свом животу не руководимо овим припремним и привременим Мојсијевим законом, већ савршеним и вечним законом Христовим. Свети Василије Велики каже: „Ако је смешан онај који пред собом пали светло на сунцу, онда је много смешнији онај који остаје у законској (старозаветној) сенци за време јеванђелске проповеди…”. Основна разлика између Новозаветног закона и Старозаветног закона је у томе што је Старозаветни закон гледао на спољашње човекове поступке, док Новозаветни закон гледа на човеково срце, на његове унутрашње мотиве. У Старозаветном закону човек се покоравао Богу, као роб своме господару; у Новом Завету – настоји да му се повинује, као што се син покорава свом вољеном оцу…
У данашње време многи погрешно гледају на Старозаветни закон: не виде ништа добро у њему, већ само траже црте грубости и суровости. Ово је погрешан поглед. Неопходно је сетити се ниског степена духовног развоја људи тог времена – пре више хиљада година. У условима тадашњих, заиста грубих и сурових обичаја, правила и норме Мојсијевог закона, који нам се сада чине суровим (нпр. „око за око, зуб за зуб“ итд.) , у стварности нису били такви. Наравно, нису уништили људску суровост и осветољубивост (то је могло само Јеванђеље) – али су је обуздали и поставили јој чврсте и строге границе… Осим тога, не треба заборавити да је заповести о љубави према Богу и ближњем, које је Господ истакао као најважније, Он преузео управо из Мојсијевог закона (Мк. 12, 29–31). О овом закону Свети апостол Павле је рекао: Тако, дакле, закон је свет, и заповијест је света и праведна и добра (Рим. 7, 12).
Превод са енглеског за svetosavlje.org
Бојана Милидраговић
Извор:
Orthodox Christianity
