Поглавље 28: Молитва
Неопходност молитве. Шта значи молити се „у духу и истини“?
Врсте молитве према њиховом садржају.
У религиозном животу човека, познавање Бога о којем смо претходно говорили заснива се, очигледно, на вери. Ова вера је први одговор човековог срца на садржај датих верских истина, сагласност са њима и прихватање истих. Даље, ова вера, јачајући и продубљујући се, води човеково срце ка спокоју у Богу, односно ка хришћанској нади у Бога. С друге стране, читаво хришћанство нас учи да је хришћанска вера нераскидиво повезана са љубављу према Богу. А љубав увек захтева жив, лични однос са оним кога волимо. У односу на Бога, ова љубав се, пре свега и изнад свега, пројављује у молитви.
Ко се не моли Богу није хришћанин. Молитва је први и најнеопходнији елемент нашег духовног живота. Она је дисање нашег духа, и без ње он умире, као што човеково тело умире без ваздуха. Цео живот тела зависи од дисања, од тога да ли човек дише или не дише. Исто тако, у духовном животу све зависи од молитве, а човек који се не моли Богу духовно је мртав.
Молитва је разговор човека са Богом. Ко се Бога сећа, познаје и воли, увек ће Му се обраћати, а ово обраћање је, у ствари, молитва. Али, дубоко је погрешно посматрати молитву на начин који је сада толико распрострањен (нарочито међу младима). Људи често говоре: „Ако имам жељу да се молим, молићу се; ако не – не морам себе да приморавам, у молитви не сме да постоји насиље…” Потпуно неразумевање ствари! Шта би било са човековим овоземаљским пословима када он себе ни на шта не би приморавао, већ само радио оно што жели?! Ово још више важи у духовном животу. У њему се све вредно и постојано стиче трудом, подвигом рада на себи. Подсетимо се још једном: Царство Небеско (и све у вези са њим) с напором се осваја (постиже се трудом) (Мт. 11, 12). Не, хришћанин мора једном заувек положити у своје срце чињеницу да се мора молити по сваку цену – без обзира да ли му се то свиђа или не. Ако имаш добру жељу да се молиш, благодари Богу, од Кога сва добра долазе, и не пропуштај прилику да се помолиш од срца. Ако немаш такву жељу, а дошло је време за молитву (ујутру, увече, у цркви), мораш да натераш себе, подстичући свој малодушни и лењиви дух чињеницом да је молитва (као и свако добро дело) вреднија у очима Божијим што је тежа. Господ не презире ниједну молитву уколико се човек моли искрено, најбоље што уме, чак и ако још увек нема вештину да се моли са потпуном сабраношћу и несмањеном ревношћу.
Свако ко у било којој мери живи духовним хришћанским животом увек ће наћи нешто за шта ће се молити. Уосталом, за њега је Бог и Отац који воли, и моћни Заштитник, и непресушни Извор помоћи и снаге, и хришћанин хрли к Њему у невољи и тузи, као дете свом оцу. Потребно је само да препознамо своју слабост и немоћ и потпуно предамо „себе и једни друге, и цео живот свој Христу Богу нашем“, јер су у Њему наша вера, нада и љубав.
У свом разговору са Самарјанком Господ Исус Христос је указао да ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини (Јн. 4, 23). Ово је основни принцип хришћанске молитве. Она се мора вршити у духу и истини, и зато хришћанин, када се моли, мора сабрати све своје душевне силе, дубоко се усредсређујући на себе, на своју душу, и размишљајући о речима молитве. Подразумева се да нам овај исправан поглед на молитву не дозвољава да „молитвом“ назовемо оно деловање човека када је само присутан на молитви или је чита језиком, али је далеко од ње својим мислима. О таквим „молитвеницима“ Свети Јован Златоусти каже: „Твоје тело је било у цркви, а душа изван ње. Уста су говорила молитву, док су кроз ум пролазиле и збрајале се камате, уговори, трансакције, поља, имања, дружења са пријатељима… Ти не чујеш своју молитву, а желиш да је чује Бог?“ Не, молитва хришћанина не може бити оваква. Он се мора молити „у духу и истини“. Молити се у духу – дубоко се усредсређујући на своје „ја“, осећајући све дубоко у свом срцу. Молити се у истини – не лицемерно, него према свом истинском расположењу, искрено се обраћајући Оваплоћеној Истини – Христу Спаситељу.
Наравно, ово не одбацује (супротно секташким заблудама) неопходност човекове спољашње молитве – али само када је она спојена са унутрашњом молитвом. Човек није анђео, његова душа не живи без тела, као што тело не живи без душе. Апостол Павле каже: Прославите, дакле, Бога телом својим и духом својим, јер су Божији (1. Кор. 6, 20). И зато је најосновнија и најпотпунија врста молитве она молитва у којој постоји и унутрашња и спољашња страна. Оне су међусобно тесно повезане – унутрашње емоције и човеково обраћање Богу, и спољашње радње: клањање, стајање на молитви, крсно знамење и различита молитвена дејства.
Обично постоје три врсте молитве: молба, славословље и благодарење. У нашим молитвословима и богослужењима користе се све ове три врсте, смењујући се међусобно.
Најприроднија и најраспрострањенија међу нама је прва – молба. Господ не само да није забранио ову врсту молитве, већ нам је чак и заповедио: Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се (Мт. 7, 7-8). У својој опроштајној беседи рекао је: И у онај дан нећете ме питати ништа. Заиста, заиста вам кажем да што год заиштете од Оца у име моје, даће вам. До сада не искасте ништа у име моје; иштите и добићете, да радост ваша буде испуњена (Јн. 16, 23-24).
Човек који се моли Богу мора запамтити да молитва никад није и не може остати неуслишена, ако је искрена и дише живом вером. Сам Господ је рекао: Све је могуће ономе који верује (Мк. 9, 23). А апостол Јаков објашњава колико је погубна сумња у молитви: Али нека иште с вером, не сумњајући ништа; јер који сумња, он је као морски вал што га ветар подиже и витла. Јер такав човек нека не мисли да ће примити што од Господа (Јак. 1, 6-7). У Светом Јеванђељу много пута читамо како је Господ, исцељујући оне који су Га молили за исцељење, говорио: По вери вашој нека вам буде (Мт. 9, 29)… Вера твоја спасла те је… (Мт. 9, 22) Али, хришћанин који чврсто верује у силу, милост и помоћ Божију, не сме да заборави да сваку молбу за своје потребе мора предати сведоброј вољи Оца Небеског, Који зна шта нам је потребно. Са таквом вером и преданошћу вољи Божијој, он ће увек бити благодаран Богу, без обзира да ли Господ испуњава или не испуњава његову молитву. То је сасвим природно, пошто је безусловно уверен да мудрост и љубав Божија све усмерава на корист и добро човека. Није случајно што се у црквеној молитви пева да Господ „с дубином премудрости Своје, човекољубиво све уређује и свакоме корисно дарује…“
Превод са руског за svetosavlje.org
Бојана Милидраговић
Извор:
Азбука
