Морална теологија (поглављa 1-29) [Наставиће се…]

Поглавље 7: Смирење

Врлине смирења, духовног плача и истинољубља
(прва, друга и четврта заповест Блаженстава, према Светом Јеванђељу по Матеју).

 

 

Према учењу Светих Отаца, подвижника и светилника хришћанског благочешћа, прва међу свим хришћанским врлинама је смирење. То је врлина без које се не може стећи ниједна друга врлина, и без које је незамисливо духовно савршенство хришћанина. Сам Христос Спаситељ започиње своје новозаветне заповести Блаженстава заповешћу о смирењу: Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско (Мт. 5, 3).

Сиромасима – у уобичајеном смислу те речи – зовемо оне људе који немају ништа и траже помоћ од других (такви сиромаси нису увек „блажени“, јер међу њима има лопова, и пијаница, и превараната, итд.). Сваки хришћанин (сиромашан и богат) мора себе препознати као духовно сиромашног, односно увидети да у себи нема ништа своје добро. Све добро у нама је од Бога. Од себе додајемо само зло: себељубље, хирове чулности и грешну гордост. Ово свако од нас мора запамтити. Јер није узалуд речено у Светом Писму: Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат (Јак. 4, 6). Као што смо већ рекли, без смирења није могућа ниједна друга врлина, јер ако човек врлину не чини у духу смирења, сигурно ће пасти у богопротивну гордост и отпасти од милости Божије

Поред искреног дубоког смирења, хришћанин мора имати духовни плач, о којем се говори у другој заповести Блаженстава. Ко не зна да је смирење у човеку често плитко и варљиво? Поред тога, није без разлога настала изрека „смирење (понизност) веће је од гордости“. Често нам се чини да човек себе смирава и осуђује. Али, испоставља се да то није било дубоко, стално настројење и искуство душе, већ површно, плитко осећање. Свети Оци, подвижници указивали су на један метод по коме се препознаје искреност и дубина смирења. Наиме: почните да укоревате човека у лице за грехе за које он сам себе „смирено“ осуђује, и то користећи исте фразе које би он користио. Ако је његово смирење искрено, слушаће прекоре без гнева, а понекад ће захваљивати на смирујућој поуци. Ако нема истинског смирења, неће издржати прекоре и наљутиће се, јер ће се од ових прекора и изобличења подићи његова гордост…

Господ наш каже: Блажени који плачу, јер ће се утешити (Мт. 5, 4). Другим речима, блажени су они који не само да жале због своје несавршености и недостојности, него и плачу над њима. На тај начин се овде под плачем пре свега подразумева духовни плач – плач због грехова и, с тим у вези, због удаљавања од Царства Божијег. Поред тога, међу хришћанским подвижницима било их је много који су, испуњени љубављу и саосећањем, плакали због других људи – због њихових грехова, падова и страдања. Такође, није противно духу Светог Јеванђеља сматрати блаженим и све оне страдалнике и несрећне људе који своје страдање прихватају хришћански, смирено и покорно. Они су заиста блажени, јер ће се утешити, утешиће их Бог љубави. И обрнуто – они који у овоземаљском животу траже и налазе само утехе и задовољства – они никако нису блажени. Иако они себе сматрају срећнима, и други их сматрају таквима, према духу Јеванђељског учења они су најнесрећнији људи. На њих се односи страшно упозорење Господње: Али тешко вама богатима, јер сте већ примили утеху своју. Тешко вама који сте сити сада, јер ћете огладнети. Тешко вама који се смејете сада, јер ћете заридати и заплакати. (Лк. 6, 24-25).

Када је човек испуњен смирењем и жалошћу због својих грехова, он више не може да се помири са злом греха, које загађује и њега самог и друге људе. Од своје грешне изопачености и лажи живота који га окружује, он жели да оде ка истини, ка светости и чистоти. Он тражи и жели Божју истину, њен тријумф над људским обманама, више него што гладни желе да једу или жедни да пију. О томе говори четврта заповест Блаженстава, повезана с прве две: Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити (Мт. 5, 6). Када ће се наситити? Делом већ овде, у овоземаљском животу, у којем ови верни следбеници Божије истине повремено већ виде зачетке њеног тријумфа и победе у деловању Промисла Божијег и пројавама Божије правде и свемоћи. Али, њихова духовна глад и жеђ биће у потпуности задовољени и утољени тамо – у блаженој вечности, на новом небу и новој земљи, где правда обитава (2. Петр. 3, 13).

 

 


Превод са енглеског за svetosavlje.org
Бојана Милидраговић

Извор:
Orthodox Christianity

 

Comments are closed.