Поглавље 30: Врсте молитве
Кућна молитва. Црквена (јавна) молитва. Хришћански празници и постови.
Већ знамо колико је молитва важна за хришћанина – за његов духовни живот. Сада је пред нама питање: како да се молимо? У свакодневном животу хришћана прави се оштра разлика између две врсте молитве: приватне, кућне молитве и црквене, јавне молитве. Обе имају своје карактерне црте и особености.
Када читамо јеванђелска упутства Самог Господа о молитви, видимо да је Он, несумњиво, говорио о молитви прве врсте. А ти када се молиш, уђи у клет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности: и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно (Мт. 6, 6). Наравно, главна и најважнија врста молитве за нас треба да буде управо кућна, приватна молитва. Молитва је дубоко интимна, искрена ствар. Свако ко је искрено тражио срдачну и умилну молитву, добро зна колико је лако и природно молити се сам, у тишини и спокоју. И обрнуто – Господ нас посебно опомиње да се не молимо лицемерно, да други виде, како бисмо добили похвалу од људи. Примајући ову похвалу, лицемери су примили плату своју (Мт. 6, 2), по речи Господњој. Молити се тамо где те људи виде понекад може бити веома тешка и шкакљива ствар, и у овом случају потребно је бити навикнут на концентрисаност и удубљеност у молитву како би она била једноставна и искрена, а не ради показивања…
Док се моли Богу, хришћанин свакако мора да размишља о речима молитве коју чита и да усредсреди своје мисли на садржај молитве. Свима је познато колико тешко може бити борити се са притиском страних мисли и слика, које упорно опседају особу која се моли. То се дешава и због наше личне расејаности и због директног утицаја зле, ђаволске силе. Дужност хришћанина је да током молитве уложи све своје напоре како би одбацио све ове стране, понекад нечисте, за њега болно непријатне мисли, и да се моли сабрано и са страхопоштовањем. При томе, не треба заборавити да појачани притисак мисли и слика, посебно скверних или богохулних, долази директно од ђавола, и ако се хришћанин одупре тим помислима, добија корист, а не штету за своју душу.
Обично се молимо црквеним молитвама, које су нам познате од детињства. Ово је неопходно, јер нас уводи у молитвену атмосферу којом црква дише. Али, овде морамо пазити да стално читање истих молитава не пређе у њихово аутоматско понављање, изведено механички, без пажње и удубљивања у смисао и садржај речи молитве. Зато се од хришћанина тражи да има потпуно страхопоштовање и усредсређену пажњу, како би се молио и разговарао са Богом, а не прелазио делићима своје пажње преко познатих речи.
Према сагласним сведочанствима молитвених подвижника (Теофан Затворник, отац Јован Кронштатски и др.), поред обавезног читања црквених молитава, за хришћанина је корисно да им дода молитву својим речима – за своје потребе и потребе својих ближњих. Хришћанин често није у стању да изрази своја осећања и доживљаје речима црквених молитава (од којих су му многе непознате), и овде је сасвим прикладна жива, искрена молитва сопственим речима – уз исповедање својих свакодневних грехова, и уз добре завете и обећања Богу да ће се исправити и борити са собом. Таква молитва, наравно, више неће бити формална и сува молитва, јер ће доћи из дубине човекове душе.
Само онај ко научи да се искрено и непрестано моли код куће моћи ће у потпуности да учествује у заједничкој црквеној молитви. А учешће у њој је дужност сваког хришћанина. Сам Господ је о таквој молитви рекао: Где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима (Мт. 18, 20). Васељенски Светитељ и велики учитељ молитве Јован Златоусти каже: „Можете се, наравно, молити код куће, али тамо се не можете молити као што се молите у Цркви, где је сабрано толико људи, где се гласови једнодушно узносе ка Богу. Када се сами молите Богу нећете бити услишени тако брзо, као што ћете бити када се молите заједно са својом браћом, јер овде постоји нешто више: једномислије, заједница љубави, молитве свештеника. За време јавне молитве не само да људи узносе своје гласове, него и анђели припадају Господу, и архангели се моле…“ Дакле, црквена молитва има првенствено свештени карактер. Таквом је чини благодат Духа Светога, Који, као што знамо, устројава наш духовни живот, садејствујући нашим личним духовним напорима. Свештеник служи у Цркви: он није свештеник зато што је стекао духовно образовање или има призив да служи Цркви. Све га то само припрема за пастирску службу. Једино што га је учинило свештеником је то што је примио посвећење и, кроз Тајну Свештенства, постао један од пастира Цркве. Тако је и наш храм освећени храм, са посебно освећеним престолом и његовом главном светињом – светим антиминсом, у којем се налазе мошти светих угодника Божјих. Према речима Светог Писма, наш храм је дом молитве. Сам Господ нам је дао пример поштовања према дому Божијем, када га је током свог земаљског живота два пута очистио од сваког нереда и непристојности. И стално слушамо током богослужења како света Црква оглашава: „За овај свети храм, и за оне који са вером, побожношћу и страхом Божјим улазе у њега, Господу се помолимо“. На овај начин свако од нас треба да улази у храм, имајући на уму да ће ту стати пред лице Самог Господа.
Један од најизразитијих недостатака нашег савременог живота је наша неспособност да своје празнике проведемо на хришћански начин. Наш живот се тако уобличио да у њему преовладавају интереси чисто земаљске природе. Посао, брига о парчету хлеба, ситни утисци дана, учење код младих – све то испуњава наше време, и човек нема времена ни да се једноставно сети своје душе, њених највиших захтева и потреба. И тако су наши празници светла тачка у нашем безбојном животу, испуњеном сујетом и „светским бригама“. Празници су пуни идеолошког и религиозног значења. Говоре нам да овај свет није тако празан и јадан као што нам се понекад чини, јер се изнад њега простире други свет, који нашој души даје радост и неотуђиви мир. Сви знамо каквом је радошћу испуњено срце хришћанина у дане највећег празника Васкрса – Светог Васкрсења Христовог!
Али, колико се често дани хришћанских задушница и празника за нас претварају у дане још веће празнине и бесмислене доколице. Празник је Божији дан, и треба га посветити не само одмору од рада, већ, пре свега, молитви и добрим делима, делима хришћанског милосрђа. Па ипак, стално видимо како се цео „празник” код људи састоји у томе да човек више спава, шета, забавља се, а понекад греши и десет пута више него радним данима – у весељу и пијанству. Наравно, неко ко време празника посвети искључиво телесном одмору и забави не разликује се од незнабожаца или неверника, јер „празнује“ на потпуно исти начин као и они. И колико често примећујемо да појединци и читава друштва и институције организују своје „вече“ и забаву уочи празника. Нечувен, нехришћански обичај! Увече се човек „забавља“ често до изнемоглости, до преситости, и то не без греха, а ујутру – када богобојажљиви људи иду на празничну Литургију – понекад „одмара“ до подне… А где је молитва, посета храму Божијем? По чему се таква особа разликује од неверника или безбожника?
Још неприхватљивији је однос многих људи ових дана према постовима које Црква заповеда. Имамо доста постова; четири вишедневна – Велики, Петровски, Успенски и Божићни, као и једнодневни: свака среда и петак, Бадње вече и Крстовдан, Усековање главе Јована Крститеља, Воздвижење Животворног Крста и дани Страсне седмице (нарочито Велики петак).
И тако, став многих, многих од нас према овим црквеним постовима је невероватан и потпуно нехришћански. Ове постове људи крше и не испуњавају тако мирне савести, као да се ради о неким безначајним ситницама. Став Цркве уопште није овакав: према њеном уставу, прекршиоци постова (без ваљаног разлога) треба да буду одлучени од Светог Причешћа на неколико година. А преподобни Серафим Саровски је јасно рекао: „Ко не држи постове није хришћанин, ма како себе називао…“. Пост је човеку апсолутно неопходан – споља гледано, то подвиг безусловне, синовске послушности Цркви, чија правила морају за њега бити светиња, а не нешто занемарено и погажено. Са унутрашње стране, пост је подвиг уздржања и самоограничења. То је његова велика вредност и смисао, јер строго поштовање постова јача човекову вољу и изграђује карактер који је постојан у својим верским уверењима и поступцима. Не заборавимо да је сам Христос постио и предсказао да ће постити и Његови апостоли. А о борби против зле, ђаволске силе, рекао је: А овај се род не изгони осим молитвом и постом (Мт. 17, 21).
Истина, сада често говоре о томе како је пост штетан за здравље. Наравно, постоје случајеви када исцрпљено тело захтева повећану исхрану, а не апстиненцију. Али, Црква од болесних људи не захтева строги пост, већ само изводљив пост. Најважније је запамтити да о „штетности” поста говоре само они људи који сами не посте. А они који посте то никада неће рећи, јер из личног искуства знају да пост не само да није штетан, већ је користан за телесно здравље. У то нас уверава и историјска стварност. Познато је како су наши преци строго постили, задивљујући својом чврстином и издржљивошћу остале Словене и Грке (да не говоримо о неверницима). Ко може да каже да су наши преци били слабији од нас, а ми чвршћи и јачи од њих? Да и не говоримо о томе да наши лекари, у већини случајева, почињу лечење болести дијетом, односно постом.
Наравно, пост није само уздржавање од телесне хране. У данима поста Црква пева: „Кад телесно постимо, постимо и духовно…“. „Дајмо хлеб гладнима и уведимо бескућнике у домове… Прави пост је отуђење од зла, обуздавање језика, одбацивање беса, уклањање од похота, оптуживања, лажи и кривоклетства…“ Дакле, за хришћанина је пост време уздржања и самоваспитања у сваком погледу. И зато правилан хришћански пост даје верницима такву моралну сатисфакцију. Велики учитељ светлог хришћанског аскетизма, Епископ Теофан Затворник, о посту каже следеће: „Пост се чини мрачним док не ступиш на његово поприште; али почни, и видећеш да је то светлост после ноћи, слобода после окова, олакшање после мучног живота…“
Превод са руског за svetosavlje.org
Бојана Милидраговић
Извор:
Азбука
