Поглавље 27: Познавање Бога
У претходном поглављу видели смо да је наша прва и основна дужност према Богу – наша љубав према Њему. Подразумева се да ова љубав од нас тражи и да познајемо Онога Кога морамо толико волети. Човек неће и не може да воли некога кога не познаје. Дакле, љубав према Богу води нас ка дужности познавања Бога.
Немогуће је не приметити да је данас ова дужност једна од најмање поштованих. Раније је било другачије. Тада је интересовање за теолошка питања и верска знања дубоко захватало хришћанске душе. Свети Григорије Богослов сведочи да су у његово време чак и продавачице на пијаци, уместо својих трговачких послова, радије расправљале о једносушности и „привидној сушности“ Сина Божијег. Сада се многи интелигентни људи, понекад чак и они који пишу и говоре о разним чисто хришћанским темама, позитивно плаше сваког богословља. Сва његова питања и објашњења они сматрају некако вештачки схоластичким и далеким од живота.
Одавде потиче ужасно религиозно незнање, то непознавање основних истина своје вере, које је тако запањујуће у наше дане. Узмимо, на пример, масу интелигентних, образованих Руса. Написаће вам, без грешке, све цареве из куће Романових, навести главне руске писце итд. Сматра се срамотом ако образован човек ово не зна. Али, замолите их да наведу, на пример, главне догмате хришћанске вере или имена дванаест Христових апостола (тј. људи који су за човечанство учинили немерљиво више од било ког краља или писца) – у девет од десет случајева резултат ће бити веома тужан. Још горе је то што се незнање на овим просторима уопште не сматра срамотним, и људи то с лакоћом признају…
Сасвим је несумњиво да је за сваког хришћанина неопходно да има представу о садржају своје вере и о њеним основним истинама – о догмату о Тројици, о Божанској љубави, о оваплоћењу, искупитељској смрти и васкрсењу Спаситеља, о будућој судбини света и човека итд, итд. Ова питања за човека нису ни туђа ни досадна, већ животна и важна, јер од њиховог решавања зависи сам смисао и сврха његовог живота.
Сва се ова питања, наравно, своде на једно: постоји ли Бог и ко је Он? Ова питања су од изузетног значаја чак и за маловерне људе. А за верујуће људе – знати о Богу, знати шта Он значи за нас и даље, шта је Његова воља за све нас – је основно знање, најважније и најдрагоценије у животу. Сам хришћански живот одређен је, пре свега, познавањем Бога. Сам Господ је, молећи се Оцу Своме пре страдања, рекао: А ово је вечни живот да познају тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа (Јн. 17, 3).
Из свега овога видимо да је познавање Бога наша директна хришћанска дужност. Пут ка томе, поред изучавања богословских наука, јесте богомислије. Богомислије је такво духовно настројење када човек намерно уводи у своју свест и одржава у њој идеју о Богу, Његовим највишим својствима, о делу нашег спасења, о нашој вечној будућности итд. Таква размишљања о Богу волели су наши хришћански подвижници, али су многима, многима од нас, нажалост, потпуно непозната.
Наравно, познавање Бога о којем говоримо никако није рационална спознаја сећањем на поједине одредбе нашег хришћанског учења о вери и животу. Хришћанство је стварни живот, искуства човековог срца; и стога га људи не доживљавају на исти начин. Што је хришћанин више искусио истину и заповести своје вере у свом личном животу, у унутрашњем искуству духовне борбе и настојања да живи по Јеванђељу Христовом, то је дубље усвојио хришћанство. И обрнуто, ако се човек према својој вери односи суво, само споља и формално, а у свом личном животу се не руководи призивима Јеванђеља Христовог, он неће прихватити хришћанство у своју душу и срце, и дубок садржај истина Христове вере остаће му стран.
Превод са руског за svetosavlje.org
Бојана Милидраговић
Извор:
Азбука
